Синоћна победа Студентске листе је кулминација политичке кризе у чију терминалну фазу је српско друштво упало пре скоро тачно две године. Хвала Богу, ова политичка револуција је прошла релативно мирно, и сада следи уобичајено пост-револуционарно време, док се политичка ситуација не уподоби резултатима парламентарних избора на свим нивоима. Драгоцено искуство промена у Црној Гори 2020. године је у том смислу врло корисно као мерило за свачија очекивања, с тим да Црна Гора нема своје Косово и Метохију, па ће то овде бити још једна од јединствености наше ситуације (уз нпр. природу и организацију студентског покрета).
У четвртак касно увече, помало незапажено у традиционалним медијима, објављен је и програм студентске листе, који се на мало детаљнијем нивоу бави Косовом, што је велики напредак од иконографије, преко говора, па до краћих програмских докумената. Будући да се ради о централном политичком питању за будућност српског народа, овде бих се укратко осврнуо на неке његове елементе.
На првом месту, позива се на Устав и на Резолуцију 1244, те се износи противљење независности и учлањењу у међународне организације. То је свакако добро, али је остало отворено питање закључивања коначног споразума на којем инсистира ЕУ у оквиру Поглавља 35, те се у том смислу може очекивати да то буде кључна тема када ЕУ почне да формално комуницира са новим властима. Јако је битно и да се коначно рашчисти званичан став ЕУ о искључивој надлежности косовских судова, јер овакви косовски судови какви данас суде Србима не смеју бити искључиво надлежни ни за много мање битне ствари.
Провера уставности и законитости закључених споразума је изузетно изазовна тема, с тим да она претпоставља постојање уставног суда који објективно ради свој посао, што тренутно није случај. Ово ће ми лично бити најзанимљивији део за праћење, јер се од првог бриселског споразума и административне акробације која је пратила његово усвајање, уставни суд (у ондашњем саставу) није бавио овим питањем (за које се иначе тада прогласио ненадлежним). Поготово је занимљив део око обуставе спровођења противуставних одредби, будући да се тиме потенцијално може детонирати целокупан ток бриселског процеса у последње три године.
Унапређење положаја Срба на Косову и у метохијским срединама је према мом мишљењу кључно, али и ту недостаје битних детаља – рецимо, да ли ће се наставити са плаћањима из српског буџета Србима који су изашли из косовских институција (а морало би), или да ли ће се на организованији начин подржати борба Срба за правду, а против Куртијевог безакоња (што би такође морало). Искуство протекле три године је у том смислу неопходна полазна тачка, јер се тачно видело како се може радити (када је у питању експропријација), како се не треба радити (када је у питању укидање динара), и које су размере неправде на свим нивоима (од Газивода преко суђења за ратне злочине, Север и Бањску) против које се мора борити свако ко за себе сматра да је демократа и ко заговара владавину права. Ту су негде и питања Српске листе, као и привремених органа, која ће се вероватно решавати у склопу демонтирања старог режима, па је можда и очекивано што њима није посвећена већа пажња.
Коначно, очување преосталих институција, као и борба за својину СПЦ, су још један кључни елемент који поздрављам, и који делим са ауторима програма. Очигледно је да је присуство професора УПКМ на листи оставило трага, али се бојим и да је време остало до истека прелазног периода примене косовског закона о странцима кратко (свега пет месеци), и захтева хитно деловање ради очувања УПКМ – у вези с чим се, узгред, сад већ бивша опозиција није прославила.
Дакле, основа је добра, и простора за борбу, као и увек, има. Области те борбе су релативно добро омеђене, али недостаје детаља који могу бити од суштинске важности за будућност Срба на Косову. Надам се да ће ова шанса, за разлику од претходних, бити искоришћена, те да ће косовску политику имати прилике да воде они који је најбоље осећају – а то су управо људи са Косова и из Метохије. Свакако, протекли период је обележен скоро па тоталном капитулацијом Србије на Косову, па од тога може бити горе само отворено признање. Имајући у виду да су на линији тога Срби са Косова гурнути у систем који их не третира као људе, те да им је у склопу тога трајно и дубински одузимано достојанство, велика промена би била и да се само промени начин на који их Београд третира, а први корак ка томе је сигурно разговор. Надам се да тај разговор неће водити мотиви личних неслагања (свеприсутних међу косовско-метохијским Србима), већ рада на опште добро – јер у супротном, све ово нема смисла.
