Отац Војо Билбија нас је задужио још као дјецу, оним чувеним интервјуом у коме је говорио о свом животу, кјокушинкаи каратеу, ликовима које је начинио шрафцигером умјесто длијетом, животу у Холандији међу пороком и богатством. А онда сам га упознао 2012. у Ротердаму: дошао је тај горостас, истински духовни великан бициклом у цркву (та сцена ми је и данас на уму када мени држе лекцију због кретања по граду бициклом). У нашој цркви у Ротердаму владао је посебан поредак: свима нама који смо служили у олтару дали су мантију – тада сам још чекао рукоположење, губећи већ помало стрпљење. И на свако моје питање зашто је нешто тако и тако, једини и довољни, саморазумљиви одговор је био: “тако нас је научио о. Војо!”
Након литургије пажљиво је саслушао неко моје (ни сам се не сјећам какво) предавање, а онда му је пар наших људи врло нападно скренуло пажњу да су незадовољни зато што је у олтар пустио једног Холанђанина. Устао је и успоставила се вертикала неупитног Ауторитета:
– Њега је Бог довео овдје, немој ти, човјече, да га ти тјераш из Лађе спасења!
Затим се мирно вратио на мјесто и причао нам о српским сужњима у Хагу које је тог дана требало да посјети, о томе како је сужањство у некима породило добро, у некима није произвело ништа, у некима само тешки чемер… Он их је, пак, обилазио све, без разлике, бар да им покучи неку лијепу ријеч и неку помоћ.
На растанку ми је поклонио његов медаљон са ликом Христовим, говорећи: Да ме се сјећаш, оче Дарко.
Рукоположен сам у чин ђакона на Никољдан те године. И заувијек те се сјећам, оче Војо. А твоја изведба Небеске Литургије у мени одзвања као звук и тон којим осјећам нашу епохалну ситуацију данас. И све се надам да ће конац бити како га је св. Николај видио, а ти отпјевао…
