Генерал-пуковник Владимир Лазаревић, у ексклузивном интервјуу за Косово Онлајн, као необјашњиву и фаталну грешку државног врха Србије 90-их година прошлог века, види чињеницу да је граница с Албанијом у дугом периоду остала небрањена и да су се терористи несметано наоружавали и организовали обуке. Лазаревић је похвалио напоре данашње Србије да максимално ојача своју војску и врати јој достојанство, указао је на претњу по безбедност која долази с Косова, и дао подршку идеји о увођењу обавезног војног рока.
Некадашњи командант Приштинског корпуса ВЈ коментарисао је и актуелну нервозу у Приштини, јер се “по први пут челници ОВК сада налазе у улози оптужених за злочине”.
После више од две деценије у Хагу се налази Хашим Тачи и још неколико људи из врха ОВК, то је сада један други суд за злочине на простору Косова и Метохије, шта мислите, да ли правда за Србе може некако да буде задовољена, пошто то још нисмо имали прилику да видимо?
Морам да признам да нисам уверен да ће правда према Србима бити икада задовољена. Овај суд о којем говорите, рекао бих да је више да се задовољи правда према Албанцима за злочине које су те, њихове вође, њима учиниле. И можда, на неки начин политички и дипломатски отклон према онима који су завршили оно што су требали за НАТО агресора да заврше. Јер да би правда била задовољена, потребна је једна независна међународна институција. Милион доказа има. Шта више треба од чињенице да је више од 2.000 терориста Србија под притиском пустила из затвора, чак и оне код којих је судски процес био завршен. Ко ће задовољити ту правду? А хиљаде људи су њихове жртве, и Албанци и Срби. И дан данас колико има несталих лица за којима се још увек трага? Ја бих волео да колико толико дође до правде према тим жртвама, али сам једноставно у овом тренутку скептик, док не видимо како ће се све одвијати. За сада је то доста танко.
Како је било могуће да у оно време, 90-их година, када говоримо о Тачију и о тим људима, да ОВК толико ојача у време присуства српске војске и полиције на Косову? Да ли је тадашњи државних врх направио неке грешке, како гледате на то?
О томе шта је држава тада радила или није урадила, ја сам то питање себи постављао још 1981. године. Јер сам тада, као капетан прве класе, био на служби у Призрену.
Ви добро знате целу генезу тог проблема.
Још тада нисам могао да верујем да у једном делу тако функционише држава Србија. Отишао сам тада када су почеле масовне демонстрације и остао сам четири године. А онда са првим данима 1998. године сам опет отишао службено, као начелник штаба Приштинског корпуса на КиМ. Али већ је много тога било изгубљено са аспекта ескалације паравојне терористичке организације која је себе звала ОВК или УЧК. Војска, војне јединице Приштинског корпуса се нису бавиле само питањем одржавања јавног реда и мира, снага полиције није било довољно. Оно што је мене као начелника штаба, који се тада бавио и обезбеђивањем државне границе, изненадило, то је да је граница била повучена. Полицијске станице биле су у граничном подручју, а посебно ме је забринула чињеница да су све станице на граници биле напуштене и да то нико не контролише. Једноставно, изгледа, то је мој осећај и процена из 1998. и 1999. године, да је држава полако препуштала нешто што се не да пустити, и да ју ту угрожена граница. Већ је јануар, фебруар и март показао да државна граница није била у довољној мери обезбеђена од масовног преласка, обучавања, наоружавања. Ту је било и муџахедина и Бин Ладенових следбеника. Бин Ладен је био 1997/98. године у Албанији, све то је једна страхота шта све се ту дешавало.
Значи, можемо да кажемо да је држава имала лошу процену и увид у стање на терену или једноставно није било довољно потребне пажње?
Ја не знам који је разлог. Говорим о том периоду јер не знам шта се раније дешавало, 1998. године је уследила хитна акција да се елитне јединице из читаве војске потчине Приштинском корпусу, да се ојача државна граница, направљена је реконструкција саме формације, реорганизација, јачање. И ми смо успели да у великој мери све то о чему ви говорите, а то је страшан пропуст, да амортизујемо. Јер 50 одсто територије Косова и Метохије средином 1998. године је било блокирано од стране терориста. Онда је Врховни савет у јуну месецу, пошто је МУП радио свој посао али није имао довољно снага, одлучио да се ангажује и војска, да подржи снаге полиције у разбијању терористичких снага. Војнички разумљивије да кажем, у гушењу терористичке оружане побуне. До краја септембра изведена је једна од најширих антитерористичких акција у Европи, рачунајући и део Азије, Чеченију.
Те 1998. године су одбрамбене снаге Приштинског корпуса и Треће армије подржале снаге МУП-а, разбиле терористичке формације, у огромној мери их разоружале, терористи су се разбежали којекуда, по Македонији, Албанији и по планинама. Становништво које је унутар Косова и Метохије расељено је враћено у своје домове, јер су их они са собом водили као живи штит, приморавали и убијали, присиљавали су их да раде то што се од њих захтевало, да убију све што је српско како се хвалио Харадинај и његова братија. И брат коме је и дан данас жао, како сам каже, што није убио више Срба – дакле вратили смо мир на Косово.
Могу потврдити да у септембру и октобру 1998. године, пошто сам пуно путовао по Косову и Метохији, да сам могао сам ноћу возилом, без икакве пратње, да се крећем. Али то није у плану било НАТО агресора који је већ спремао агресију. Дошло је до међународне преваре, ангажовања мисије ОЕБС, Вокера и наставила се прича за наредну 1999. годину, за пролеће за учешће НАТО у остваривању циљева које терористи нису успели да остваре 1998. године.
Албански политичари данас још траже одговорност Срба и државе Србије за злочине на Косову. Доста често говоре о “геноциду који је спроведен од стране Србије“. Како то коментаришете, да ли можемо да говоримо о томе да је кривица и одговорност на страни Србије таква, како говоре Вјоса Османи, Аљбин Курти и остали?
Овај такозвани Специјални суд у Хагу за ОВК, колико год да не верујем у његове ефекте са аспекта правде за Србе, он је ипак унео велику дозу узнемирености код албанског становништва, посебно код албанских политичара. Јер они 20 и више година под окриљем својих ментора шире причу о томе да су безгрешни, да је Србија одговорна за све, а сад одједном тај суд који је њихов има тешке оптужбе и на рачун њиховог бившег председника, премијера и разних званичника. Ови који су остали иза њих покушавају, са једне стране, да умање тај притисак и помогну тим злочинцима, а са друге стране, међународни притисак је такав да они неће да дозволе да ОВК и њени припадници буду осуђени за неке тешке злочине. Зашто? Зато што су они створили ОВК.
Ја сам осуђен по командној одговорности, зато што као командант корпуса нисам спречио исељавање и расељавање са КиМ, а да ли су навели имена три војника, два официра? Не. Него по командној одговорности. Па ја имам војску под командом, немам Шаиновића, немам Лукића, немам Павковића, коме сам ја подређен. Погледајте ових дана у немачком парламенту, у Француској, све више има интелектуалаца који прозивају своје државе. Француска је подржавала те злочинце, ево их сада у Хагу, погледајте који су то монструозни злочини почињени од стране те терористичке организације. То раде и Немци, а раде и други, јер се истина полако шири и излази на видело. Вратићу се на то поново, јер је то заиста интересантно.
Колико претпрошле године француски Монд је тврдио, уз пуно доказа, да је највећа светска лаж 20. века наводни масакр цивила у Рачку.
Од тога је све кренуло, што се тиче бомбардовања.
Да, то је био повод, 15. јануар 1999. године, то је био непосредни повод за агресију на нашу земљу. А да је то стварно тачно како Монд тврди, ајмо да цитирамо и тај Међународни суд у Хагу, са њим смо почели причу. Свако од нас, од Милошевића до неког Лазаревића, Лукића – прескачем Милутиновића и Ојданића, имао је у оптужници злочине над цивилима у Рачку. Прва тачка у бази злочина био је Рачак. Како је текао процес, већ у првостепеном делу процеса, сам хашки тужилац је одустао од те прве и најважније тачке. Па због те једне тачке сте ви уништили цео један народ, а сада – није било тог злочина, јер је доказано да су све то терористи. Неки Баља им је био командант у Рачку. Каже ја сам имао две бригаде, једна у униформи друга без униформе.
Он сам сведочи, они би да га прекину, да га спрече да говори. Иза тога стоји онај који је извршио највећи злочин против једног народа, а то је НАТО алијанса, такозвани Запад са својом НАТО алијансом, и они ће и даље гурати ту причу. Зато они сада и измишљају некакав геноцид, измишљају не знам шта све и све сваљују на Србију.
Да се вратимо на актуелно стање у српској војсци. Ви сте сада присутни, пратите и бар из медија можете да видите стање у војсци, како вам изгледа идеја о враћању обавезног војног рока? Држава је много учинила у претходном периоду на оснаживању војске.
Пратим, једном војник увек војник. Признајем да сам дуго био забринут за стање у војсци, јер сам ја на последњој команди био заменик начелника генералштаба задужен за копнену војску.
Почетком 2000-их година био је распад у војци потпуно, па све до пре 7,8 година.
Шта је од наше војске остало? Врло мало, у материјалним ресурсима, а у људским, највећи део оних који су руководили и командовали јединицама је превремено, мимо закона, пензионисан и уклоњен. Организацијски, структурално Србија више нема армије као ратне формације, нема ни корпусе – има четири бригаде. А оне елитне бригаде, херојске, Војска Југославије је после рата имала пет бригада са орденом народног хероја, од тих пет четири су из Приштинског корпуса и једна из осталог дела војске из ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Од те четири бригаде ниједна није остала да се зове, да носи име… Ми сада говоримо о традицији, помињемо Гвоздени пук, покушавамо да задржимо нашу ратну традицију, враћамо се на оно од пре 100 и више година, а оно што је било пре 20 година, све смо уништили.
Ипак, имамо поново 72. бригаду за специјалне операције и 63. падобранску бригаду која је један од носилаца ордена народног хероја, знам да се увелико размишља о укрупњавању формација, да ли ће то бити дивизије или корпуси то је организацијско питање. Материјални ресурси се, захваљујући и економској снази Србије у великој мери повећавају, јер све што је претопљено, продато, уништене мине, ракете, све то мора да се надокнади. Наша домаћа наменска индустрија је у великом замаху захваљујући јакој држави, и ја мислим да смо на добром путу. Са аспекта традиције, јачања морала, материјални ресурси и тај организацијски део стварају услове да из дана у дан војска буде оно што мора да буде. А шта је то војска? Наш прослављени војвода Мишић је још пре 100 година рекао – ослонац сваке државе је војска, а ослонац сваке војске су официри. Дакле ако желимо достојну Србију јаку Србију, морамо имати јаку војску. Мислим да идемо у добром правцу и у том смислу ја видим и могућност поновног враћања служења војног рока. Знам да у Србији ћете срести пуно људи који ће Вам рећи – ма не, шта сада прича тај неки Лазаревић.
Молим вас да ми допустите ову дигресију, недавно је један од политичара на телевизији, нећу да га именујем, можда ће се сам препознати, био је у претходној власти, рекао да је против увођења војног рока јер ће рат водити вештачка интелигенција. Каже шта ће нама војници, регрути, шта ћемо их ми научити за шест или девет месеци. Као што су се за мене питали моји потчињени, шта овај ради, чисти дворишта – али ја мислим да је ово много озбиљнија ствар.
Да ли је он био у оном периоду када је војска била уништавана и гашена, а официри слати у пензију?
Да, био је у Скупштини, мислим да сада није у Скупштини, предводи неку чудну организацију. Не слажем се са њим, али можда он то мора да оправда зато што је он део те приче. Дакле, ја ово говорим са аспекта официра који је цео свој живот провео са војницима и војском. Рекао сам малопре, шта нас је сачувало у немогућој ситуацији – беспримерни хероизам. Ако имају у тој нашој одбрани, а заиста имају, има безброј Обилића припадника Треће армије и Приштинског корпуса, они који су изгубили своје животе и оних који су, хвала Богу преживели. Прави јунаци, прави хероји одбране земље су војници на служењу војног рока. Јер у тих преко 80.000 војника, ја сам у својој команди имао официре, подофицире, војнике по уговору, имао сам припаднике резервног састава, добровољце из СРЈ, Естоније, Финске, Данске, Русије, Бугарске, Мађарске итд. Али имао сам под својом командом велики број војника на служењу војног рока.
Можемо ли то да доведемо у везу и са сталним тензијама око Косова и Метохије, колико је то важно због тог сталног могућег проблема са приштинским властима, и било чега што евентуално може да се деси? Да поново дође до момента који би били ризични и опасни по српско становништво на Косову и копнену зону безбедности.
Ја бих рекао да су огромна, невероватна безбедносна искушења пред нашом земљом. Највећи безбедносни проблем је небезбедност на КиМ, и то не само наш. Иако се наши суседи у региону, а и они који диригују том кризом која и даље траје, праве невешти као да не виде, и они су свесни да је то и европски безбедносни проблем. То дакле захтева да не чекамо увођење вештачке интелигенције у одбрамбени систем него да своје људске и материјалне ресурсе организујемо тако да имамо војску у смислу одвраћања од рата. Ако желимо мир, морамо се припремати за рат – ово сам прочитао недавно је Путин изјавио. Дакле, ако желимо мир, а ми изнад свега желимо мир, морамо се припремати за рат тако што ћемо имати такву војску која је кадра да изврши државни задатак. А изнад свега, највећи задатак сваког појединца и сваке војске је одбрана слободе и интегритета земље.
На Косову је КФОР и даље присутан и то је део НАТО снага, али Албанци најављују формирање своје војске и то је нешто што је могуће да се на крају и деси с обзиром на ту подршку коју добијају са Запада. Шта ви мислите о томе колико би то било опасно, да Косово у овом формату, са овим приштинским властима, заиста направи неку војну формацију попут званичне војске?
Поменули сте још један доказ неодговорности дела међународне заједнице, а то је онај део те заједнице који је довео до садашњег стања и који је одговоран за садашње стање – мислим пре свега на НАТО структуру, САД, Немачку, као предводнике у свему томе. Мимо резолуције 1244 Савета безбедности по којој је само КФОР дозвољена оружана сила у нашој покрајини, они благонаклоно гледају на то, чак им Американци шаљу “хамере“ које они претварају у борбена возила уместо теренских, да се ствара некаква војска. Дакле ми не можемо имати много вере у све то што је до сада написано и што неко говори, јер видимо – ту је реалност. И вероватно је да ће доћи и до официјалног формирања некакве њихове војске. И то није највећи проблем, што ће они имати некакву војску, и није највећи проблем то што су снаге КФОР још увек доле и што имају неки контигент сада, они су минорни у односу на оно од пре 15 година. Проблем је у том, отворено кажем, крајње непријатељском односу дела међународне заједнице према земљи Србији. За све важе овакви или онакви аршини, за све около нас када је у питању улазак у ЕУ важе једни аршини, за Кипар, намерно га помињем због те ситуације подељености Кипра, а за Србију то не важи. За све или већину у свету важи принцип “нека се договоре стране које су у неком неспоразуму или сукобу”, за Србе не важи. Дакле, то је још једно стање које изазива велику опрезност и одговорност државних структура да јачају систем одбране.
Хоће ли доћи моменат да се српски војник опет нађе на тлу Косова и Метохије?
Приштински корпус је извршио најтежи ратни задатак, одбранио је КиМ од НАТО агресије и оружане терористичке побуне. То је непатворена истина. То су светске историјске чињенице. Како, о томе смо делом говорили, али то најбоље знају они који су дигли терористе и народ на оружану терористичку побуну и који су толико силе ангажовали да нас униште. Па 25.000 војника Приштинског корпуса је требало НАТО да убије, тако пише у њиховим документима, за четири до пет дана рата. То су ти монструозни циљеви. Дакле, сачували смо живу силу, технику, сачували смо територију, извршили смо и друге задатке, морали смо да напустимо, одлуком државе, своју матичну зону. Приштински корпус је имао ново седиште у Лесковцу, окренут ка копненој зони безбедности, пуно изазова на југу Србије. Од 15. до 17. маја 2001. године припремана је оружана побуна у Македонији, на југу Србије и опет на Косову – УЧК, ОВПБМ и АНА – тако су се звале те три албанске војске. Приштински корпус је то угушио операцијом на југу Србије.
А убрзо је 2005. до 2008. године Приштински корпус морао сам себе да укине, расформира се, нестане – да изврши тај најтежи задатак. Тежи од онога када смо животима бранили земљу. Али није извршио један задатак, а то је да се врати у матичну зону, а матична зона је наш Космет. Да ли ће се и када ће Приштински или неки корпус, ја се надам да ће се тако звати по свом претходном називу, вратити у матичну зону. На крају, то је моја жеља остала још док сам био професионални припадник војске.
У видео прилогу испод можете одгледати цео разговор са генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем.
Извор: Косово онлајн
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
