Покрет за одбрану Косова и Метохије

Оливера Радић: Прича о једном селу са српским именом, и дану када су из њега прогнани Срби

Оливера Радић (Фото: Грачаница онлајн)

Јесте ли чули за село Братотин? Да БРАТОТИН! Великим словима да напишем и да упамтите тај топоним јер је важно! Важно за нас Србе јер у основи има ону важну, лепу, српску реч БРАТ. Можда постоји место са оваквим називом још негде, али ја ћу вам испричати причу о селу Братотин у Метохији, селу у којем, сем на старом сеоском гробљу сахрањених, нема више Срба, селу у којем времену пркосе само костури порушених српских кућа, искасапљени воћњаци, закоровљени бунари, усамљен на гробљу неколико векова стар заветни храст…Село којег се сећамо са тугом сваког 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, јер су на тај дан 1998.године под пушчаном паљбом непријатељски настројених друговерих комшија, Срби из Братотина, протерани…

И ево већ се навршавају 24 године. А колико ће се нас сетити тога дана? Сигурна сам, мало… Да нас је више који памтимо, не би нас умртвљивао заборав.

Ал знам људе који се тога дана сећају. И не само то, већ у сећању стално са болом, опет и опет , проживљавају тај дан, када су се, желећи да спасу голе животе, окренули последњи пут ка своме селу родној кући, плодној њиви, штали пуној стоке…

У пратњи полиције која их је после целодневне борбе извукла из обруча, Братотинци, њих педесетак нашло је уточиште у Великој Хочи, а после неколико година, не видећи шансу да се врате у своје село, наставили своје прогнаничко путовање, неки до других делова Србије, а неки до Италије…

Покојни Јован Матић крај заветног храста на гробљу у Батотину, сликан приликом једне посете(породична архива)

У Великој Хочи је остао само Јован Матић са супругом Слободанком и сином Дарком. У кући коју им је уступила за становање, сада покојна Славица Витошевић, живели су све до 2019. године, када се Јован разболео и неостваривши своју жељу да му у Великој Хочи саграде кућу, отишао на онај свет. Сада у Великој Хочи живе само његова супруга Слободанка и син Дарко. Дарко је добио посао чувара у сеоској основној школи па може после очеве смрти да брине о себи и мајци. Али куће у Великој Хочи за коју више од две деценије моле да им изграде, још увек нема.

А могли су попут осталих да оду и они, до сада би се снашли негде, али нису хтели.

-Волим да удишем овај мирис села, пролећа, воћака – говорио је до смрти Јован Матић. То ме подсећа на мој Братотин. И у свој овој муци ме испуњава срећом. Овде су ме људи лепо примили, са свима у Великој Хочи се добро слажем и делимо добро и зло. Био сам на кратко код ћерки које живе у централној Србији, али нисам могао да дишем. Као да сам био у некој комори, осећао сам се као у туђини… Моћна је ова наша метохијска земља…

Јован и Слободанка су често у причи присећали села и четрдесетогодишњег живота у њему. Имали су две куће од сто и двеста квадрата, хектар и по винограда крај куће, воћњаке, њиве, ливаде, хектар шуме. Десет хектара земље… Огромну шталу у којој су држали 60 оваца, 6 крава, два коња, свиње…

Дарко са оцем Јованом Матићем приликом једне посете селу испред порушене куће(породична архива)

Сада очеву и мајчину причу прича Дарко који је са оцем док је био жив ишао у Братотин неколико пута.

– Сећам се и ја села какво је било раније. Ал ове нове слике су сасвим другачије: од кућа су остали само стубови, цигле и све остало однето. Од редова воћака само пањеви, све посечено. Само једна воћка исцветала. Бунар затрпан вуном од оваца. Једино је гробље исто и стари дуб (запис) преко пута. Тај дуб је по причи мога деде Раке, који се у својој 91. години упокојио као прогнаник у Великој Хочи, једном у турско време, неки Арнаутин посекао. Исте ноћи вук му је заклао четрдесет оваца и две заклане довукао поред посеченог дуба. То су сви схватили као опомену и од тада дуб нико није секао. Сада је његово стабло толико дебело да га једва могу рукама обавити три човека. Дуб нам је био заветни, као црква, јер је црква у селу срушена раније.

На Светог Василија Острошког Дарко са мајком обавезно иде у цркву у Великој Хочи на литургију, да захвали Богу што их је тога дана спасио. А тог 12.маја је устао као и свако јутро и пошао у школу која се налазила у селу Зрзе. Тај одлазак у школу је био и одлазак из села, заувек.

-Сећам се, устао сам ујутру, и кренуо у школу. У нашем дворишту су били трактори, на њима је отац натоварио неке основне ствари из покућства, џакови брашна и гардероба. Причало се тих дана да ће да нападну терористи ал,, нас неће да дирају!“ бар су такве вести долазиле до нас. Виђали смо терористе како шетају и иду горе у село Дреновац. Кад сам полазио од куће са братом од стрица тата нас је посаветовао да не излазимо из аутобуса у Зрзе, како смо обично чинили кад би ишли у школу, већ да наставимо истим аутобусом до Ораховца, а потом да се пребацимо за Велику Хочу. Слутио је тата да ће се нешто десити. Ушли смо у аутобус, у којем сем мене и мог брата никог није било. Кад се аутобус зауставио у Зрзу, а кондуктер видео да не излазимо питао је на албанском ,, Зар ви децо нећете у школу?“ Ми смо на албанском (пошто смо у селу сви знали и албански) одговорили да идемо неким послом за Ораховац. Сишли смо на аутобуској станици у Ораховцу, и кренули пешице ка Великој Хочи. На излазу из Ораховца смо зауставили неког човека који је возио трактор и он мислећи да смо албанска деца, повезо нас до пута изнад Велике Хоче. Сишли смо у село пешице. На улазу су нас срела нека деца, наши вршњаци, са којим се и дан данас дружим – сећа се Дарко Матић.

До 1998.године у селу Братотин је по Дарковој причи, живело пет српских породица и сви са истим презименом ,,Матић“.

– У нашој породици је било десеторо деце и петоро старијих. У кући нашег рођака Живка живели су он и још петоро укућана, код рођака Коље их је било шесторо, код Боже исто шесторо, а код Томе троје. Тог дана после напада терориста на полицијску патролу која је ишла у Ратковац и целодневне пуцњаве, сви су побегли у Велику Хочу, и сместили се код неких рођака. После неког времена неки су прешли у Ораховац, а после дешавања 1999.године, сви су осим нас, отишли. Неки у централну Србију, а неки у Италију -прича Дарко.

– А у селу нам је остало све што смо имали. И све је уништено. Али Бог нека им суди. Он који је спасио све нас. Да, Бог нас је спасио, и Свети Василије Острошки Чудотворац, слава му и милост, јер тога дана нико из села није погинуо. Нажалост, погинуо је полицајац Александар Мицић из Велике Хоче, који је ишао да помогне колегама у блокади, а полицајци Миливоје Закић, Саша Ђуричић, Радош Шошкић и Синиша Грковић су рањени. После неколико месеци, по одласку из села киднапован је један наш рођак Бобан Матић-сведочи Дарко.

– Куд толиких кућа у мом селу, ја и мајка смо и даље бескућници, куд толиког имања у свом Братотину, обрађујемо туђе њиве у Великој Хочи. Још увек смо у кући сада покојне Славице Витошевић. А докле, не знамо. Много би нам било лакше и лепше да имамо своју кућу, али сами да је саградимо не можемо… Обраћали смо се до сада и држави Србији и разним организацијама, али нико није био заинтересован да нам помогне.

     И док чекају неко боље време, изградњу куће у Великој Хочи или повратак у Братотин, Дарко будућност не види нигде даље од Велике Хоче:

   -Живот тренутно, видим, као и један део Хочанаца који намерава да остане до задњег у Хочи. Тако видимо и ја и моја мајка… јер ако напустимо Хочу, напустили смо и заветни Храст у Братотину и Светог Николу у Хочи. А Свети Никола је наша крсна слава. Тако се осећам од првог дана и то ме држи, држе ме ове светиње које нас окружују. У Хочи живимо, ал у Братотину нам је душа. Надамо се да ће опет Бог помоћи, да све буде како треба, као и тога дана када нас је спасио – завршава своју причу Дарко Матић, Братотинац из Велике Хоче.

А по предању које је Дарко слушао од свога деда Раке село Братотин, како се и даље зове то село, добило је назив по два брата које је везивала велика братска љубав. Када су се породице толико увећале, а браћа морала да се одвоје, један је живео код Јовине чесме у селу, а други на брду. Међутим, браћа су се сваког јутра и вечери дозивала да је цела околина одјекивала од њихових ,,О, брате, брато мој!,, и тако је село постало Братотин. Село Братотин се као Братотино помиње у Душановој повељи 1331. године, затим и у турским пописима 1485. године, а у Девичком катастиху 1766. и 1768. године помињу се Срби дародавци из ораховачког села Братотина.На брду Главица у селу је била стара српска црква, а на брежуљку северно од села налазило се старо српско гробље, на којем су се Срби сахрањивали до 1998.године. Има неколико старих надгробних споменика са урезаним крстом.

Село Братотин је смештено у побрђима средишњег дела горњег Подримља. Од Ораховца је удаљено неких 12 до 15 км.  До 12. маја 1998. године у Братотину је живело пет српских породица са педесетак  чланова. 

Село Братотин је данас обербљено. Од Срба је остало само име…Оно је данас исписано на табли у селу, латиницом, ал и тако траје. Упамтимо га… Упамтимо његову причу, причу Јована, Слободанке и Дарка и свих оних који су отишли у непознато ћутећи од бола… Памћењем сачувајмо наду у повратак неке нове браће која ће волети ово село и један другог.

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ