Директно супротним претпоставкама, на којима се може заснивати прогноза развоја односа Русије са Западом, износи се теза да је „Русија независна цивилизација“, Русија-Евроазија, „државни свијет“. У овом случају, концепт Запада (као модерност и модернизација у разним облицима), практично у свим значењима ове ријечи, од историјског до моралног и идеолошког, узима се као зло, као негативан концепт, као Хегелијанска антитеза, као оно што треба одбацити, побиједити, поразити, надмашити, ослободити, пресјећи; дугорочно, уништити.
Руски цареви из московског периода имали су такав став (видјећи у Европи „Краљевство јеретика“, „паписта и пљачкаша“) као и словенофили (посебно они каснији), руски народњаци, евроазијци и комунисти (у складу са њиховом посебном класном идеологијом).
Полазећи од ових словенофилских (евроазијских) перспектива, односи Русије и Запада морају се градити у сасвим другом духу. Ова позиција се може назвати стриктно антизападном. Руска (православна словенска, евроазијска) цивилизација мора задати последњи и одлучујући ударац.
Овакво уређење доводи до потпуног негирања пута развоја Запада и оних који су се вољно или силом (колонизацијом) нашли у његовој зони утицаја.
Следствено томе, прва (и најважнија) тачка стратегије постаје негирање универзалности историјског искуства европске цивилизације, нивелисање на конкретан случај, уз побијање свих његових претензија да буде главни пут људског развоја. То подразумјева ни више ни мање него оспоравање цјелокупне структуре епохе модерне, одрицање од просветитељства, свођење духа модерне на географски и историјски локални феномен.
Ако је Русија независна цивилизација, онда њена логика, фазе, динамика, циљеви, вриједности и оријентација могу бити потпуно другачији од пута развоја и успостављања Запада. Којим год путевима и било којом логиком Запад да иде до краја историје, до постмодерне и постиндустријског друштва, Русија-Евроазија је сасвим у стању да свему томе каже одлучно „не!“ и да га одбије на основу сопствених вриједности, приоритета, референтних тачака, избора и, на крају, интереса.
Ова позиција захтјева метафизичко преиспитивање руског идентитета, разраду руске националне идеје на новом кругу њеног развоја, како би се под потпуним одбацивањем Запада донијела сигурна филозофска, парадигматска основа. Закорачивши на овај пут, а не чекајући да се изврши огроман задатак духа, сасвим је могуће скицирати темељне принципе, на основу којих ће Русија-Евроазија (као цивилизација) градити своје односе са Западом.
(Телеграм канал Алекдандра Дугина/ЕТОС, 23. 06. 2022)
