Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Ристов Ђого: Наши преци знали да Запад кроз образовање настоји да оствари своје колонијалне интересе

О. Дарко Ристов Ђого (Фото: ин4с)

За протојереја-ставрофора Дарка Ристовог Ђога може се слободно рећи да је водећи интелектуалац Републике Српске. Поред неспорног звања и образовања овај савремени српски богослов, редовни професор на Православном богословском факултету у Фочи, не либи се да, за разлику од остатка академске заједнице која углавном мудро ћути, увијек јасно и гласно проговори на актуелне теме без страха да би се својим ставом могао замјерити политичкој елити са обје стране Дрине.

Носити крст, слободарски дух и језик њему је суђено. Бескомпромисни ставови су дубоко уграђени у породичну генетику. Уосталом, шта друго очекивати од сина Риста Ђога, човјека који је не само стварао Републику Српску, већ и њене кључне информативне институције. Званично се Ристо никада није нашао на списку стваралаца Републике Српске, нити су његови потомци имали статус дјеце палог борца, али чувајући темељне националне вриједности породица Ђого представља симбол слободе и пркоса, која је тако карактеристична за сарајевске Србе — највеће жртве одбрамбено-отаџбинског рата и најистрајније чуваре темеља најмлађе српске државе.

Уосталом, Дарко Ђого је најприје као студент, а касније и као професор и декан радећи на Богословији у Фочи наставио континуитет сарајевске богословије која је основана прије 140 година.

У разговору за Српско коло проф. др Дарко Ђого говори о свим мањкавостима образовног система, немарном односу према култури сјећања, равнодушности према националној баштини, демографској обнови српских крајева, погубном утицају глобализма, реформи и реформистима православне цркве, народним ауторитетима и српским сеобама и диобама.

Отац је и у рату био идеалиста

-Ваш отац Ристо је дао посебан печат стварању Републике Српске и њених информативних институција. Није претјерано рећи да је у своје вријеме представљао симбол слободне српске ријечи. У дневно политичким говорима често се помињу ствараоци Српске, дијеле се ордени, подижу бисте и споменици, али се име Риста Ђога заобилази, баш као што највећи државни званичници заобилазе Мали Зејтинлик, симбол страдања највеће жртве нашег народа у одбрамбено-отаџбинском рату – сарајевских Срба. Да ли би Ристо Ђого био задовољан садашњом медијском и општом сликом Републике Српске?

Ристо Ђого са синовима Марком и Дарком

— Не би био. Отац је био идеалиста и у рату, и тада је знао да скрене пажњу на све што је видио као одступање од народне воље, борбе и судбине. Зато смо и рано остали без њега и то као потпуна сиротиња, све док брат и ја нисмо сами почели да зарађујемо за хљеб. Отац, свакако, жуља оне који би да сјећање на стварање Српске буде њихов лични посјед из кога они могу да ваде оно што желе, али без много загледања на ратне фотографије на којима њих нећете наћи. И хвала Вам што сте истакли паралелу између његове судбине и судбине сарајевских Срба – државе и иначе почивају на жртви знаних и незнаних, али што се више једна држава удаљава од темеља на којима почива, њено биће је несигурније и неаутентичније. Зато народно памћење које чува успомену на оца и даље јесте оно на чему Српска почива, понекад једино на чему почива.

Постоји ли јединствен образовни програм на богословским факултетима у Београду и Фочи, као и у осталим богословијама у манастиру Крка, Загребу, Цетињу, Карловцима или православним гимназијама?

— Што се тиче јединствених програма на нашим училиштима, ту је најбоља тј. највише уједначена ситуација у средњим богословским школама тј. богословијама – оне имају заједнички програм и у скорије вријеме је доста урађено да се штампају уџбеници за богословије умјесто раније ситуације гдје је постојао план наставе, али не и програми и јасно одређени садржаји. Што се тиче православних гимназија – о њима заиста не знам готово ништа, па не могу да кажем какво је стање у њима. Богословски факултети у Фочи и у Београду данас имају прилично добру, братску сарадњу, будући да учествујемо у изборима у звање, комисијама за докторске дисертације и слично. Радујемо се што је тако. Нарочито у поређењу са ранијим годинама када је било управо другачије: нама су предавали готово идентични професори као и студентима у Београду, по врло сличним програмима, али је постојао неки презир према нашем Богословском факултету, ваљда, као дио оног презира према провинцији коме смо склони као народ. У међувремену су, нажалост, и наш Факултет, као дио Универзитета у Источном Сарајеву и ПБФ у Београду, као дио Универзитета у Београду, прошли кроз све оне експерименте на живом ткиву академског образовања које су међународни владари налагали а наше власти их спроводиле. Ту прије свега мислим на чувени Болоњски процес, али у оквиру њега се крије један концепт супротан самом смислу академског живота: ако је све подложно законима тржишта, може ли да нас зачуди што се онда и мишљење налази на тржишту, купује и продаје? Наши богословски факултети се опиру тим тенденцијама, али инерција средине ипак дејствује на неком идејном плану.

Ћутање је духовна капитулација

Да ли је хришћанска традиција — како тврде неки „помиритељски” гласови у потпуној супротности са националном? Може ли човјек свједочити велику Христову Истину ако није у стању да свједочи нашу малу националну истину?

— Да бисмо могли да одговоримо на ово питање, најприје морамо да разбијемо саму поставку ствари јер је унутар ње садржан моменат преваре: „Црква” или „нација” је дилема само тамо гдје оне постоје као двије одвојене стварности које онда успостављају неки однос. Наравно, то исто важи за однос „традиција” или „нација”: када нас питају у каквом су оне односу, ми морамо да замишљамо да живимо у Цркви и у току предања тј. традиције као да су то два тока, а не један, исти ток времена, живота. „Национализам” као својеврсна оптужница и данас постоји у српском језику и, нажалост, у нашем менталитету због доминантног преживљавања титоистичког насљеђа у коме је оптужба за „великосрпски национализам” напросто скраћивана оптужбом за „национализам”. Дакле, посриједи је једна тактика ућуткивања, дефамације српског становишта које, чим се кристализује, одмах се појави неко у друштву, политици, испразној индустрији забаве, па, нажалост, понекад и у Цркви, да вам каже да сте „националиста”, што би требало да значи да ваш глас и нема право да се чује. Како је свједочење истине суштина постојања српског народа, и, као што рекосте, наше „мале” истине и Христа – једине Истине, онда је прихватање ћутања о свом народу предуслов свеопште духовне капитулације. Чак и када нам кажу да треба да „ћутимо” и „не србујемо” из неких благочестивих разлога, то не може да покрије чињеницу да су, од када је вијека и свијета, управо они „тихи” и „мудри” у својој лажној тишини и мудрости градили простор да напусте идентитет својих предака и сународника, да би постали неко други.

Колико су млади заинтересовани за теологију?

— Што се тиче заинтересованости младих за теологију – она у квантитативном смислу константно доживљава пад. То је посљедица и невиталности српског народа (нестајемо, једном ријечју), али и посљедица протицања заинтересованости младих за коријене, за смисао живота изван смартфона и Јутјуба. Посљедица је и поимања о „заузетости парохија” тј. о томе да не функционише систем тако да је важно само да уђеш у систем црквене просвјете, и тамо те чекају стипендија, погодности, а на крају свега тога – парохија. Тако да је на плану броја људи који уписује богословије и факултете, данас ситуација значајно другачије него раније, али ми се чини да људи који уписују углавном јесу заинтересовани за Цркву.

Свети Стефан – дан поноса и одлучности

Једна од честих тема у БиХ је 9. јануар, који не само што оспоравају представници међународне заједнице, већ смо имали прилику да читамо и нека извињења појединих клирика СПЦ у коме се извињавају за „недоличне навијачке пјесме”. Шта за Вас представља тај празник?

Јелена Поповић је израдила икону Светог Стефана поводом Дана Републике Српске

– Свети Стефан представља духовног заштитника српских династија – Немањића, а уз Св. Григорија Богослова, и Котроманића, тако да слављење његовог дана уједно упућује на нашу вјековну идентитетску вертикалу у Босни и Хуму, али и одражава слободарски дух српског народа који те 1992. није дозволио ни себи ону дозу наивности коју је показао 1941, ни другима онај ниво бруталног насиља који смо претрпјели приликом геноцида у НДХ. Не знам какве су конкретно „недоличне пјесме” посриједи, али ми о Светом Стефану – као, уосталом, и сваког дана – јесмо позвани да будемо најчаснији и најдостојанственији могући људи, тј. позвани смо да не дозволимо било какво наметања комплекса есенијалне кривице и геноцидности, али не смијемо себи да дозволимо нити то да ми вулгаризујемо свештено вријеме посвећено пасовима наших предака – од средњовјековне благородне господе до хероја одбрамено-отаџбинског рата. За мене је Свети Стефан дан посебног поноса и одлучности, дан када у себи обнављам завјет отпора притисцима и опстајања на земљи посијаној прађедовским хумкама.

Колико је образовање по западном моделу адекватно за ПБФ?

— Огроман проблем представља образовна и васпитна запуштеност: дјеца данас просто знају доста мање него што је то било раније. То је чињеница. И нису криви само наставници и професори: они расту у средини у којој знање не представља вриједност, а све остало, осим знања, тражи њихову пажњу и биће. Тако да је врло тешко говорити о академизму данас када је заправо неки елементарни ниво знања и васпитања тешко досегнути. Понекад сам принуђен да објасним студентима да се на факултет не иде у истој одјећи у којој иду у провод. Генерално: дјеца расту у хијерархији живота гдје забава, материјална добра и друштвена пожељност тј. популарност више нису само младалачке фазе и тежње већ доминантни садржаји живота. У таквим околностима, факултети, па и богословски, нису потребни готово ником.

ПБФ у Фочи је наставио традицију некадашње сарајевске богословије основане прије 140 година. Упркос толикој временској дистанци, стиче се утисак да нисмо далеко одмакли од тог времена. Какве бисте паралеле повукли између ова два периода?

— Најочигледнија паралела јесте неоспорива чињеница да су Босна и Херцеговина под непосредном страном окупацијом, политичком и војном. Наравно, имамо Републику Српску, па не морамо да се боримо за црквено-школску аутономију, али ми се понекад чини да је нашим прецима било јасније стање окупације: они су од Аустроугарске углавном тражили само да призна јавност и правну валидност наших школа, док су били свјесни да западне империјалне силе, кроз контролу образовања и васпитања настоје да остваре своје колонијалне интересе – што данас тешко можете да објасните било коме чак и у надлежним министарствима у Српској.

Себичност уништава породицу

У недавно усвојеној резолуцији Европски парламент констатује се да православна црква, без пуног имена, промовише Русију као заштитницу породичних вриједности. Да ли можемо сачувати породицу као темељну ћелију друштва и положај у коме смо „Исток Западу и Запад Истоку”?

Дарко Ђого са члановима своје породице

– Ми смо географски у том положају који истичете, али нисмо вриједносно. То се нарочито види сада, након почетка специјалне операције. Ми смо Исток, не блиски Исток, не Азија, нирвана, карма, него: хришћански Исток, онај одакле свиће Сунце Правде, Христос. И зато је Европски парламент само укинуо илузију многих, а то је да је између породице и овакве Европе могуће изабрати оно што се теби свиђа. А није. Данашња Европа је плод биополитике према којој породица, као простор у коме човјек може да постане личност само у вези са људима око њега, не треба да постоји. Европа је простор радикалног индивидуализма у коме влада конзумеризам и пансексуализам. Дакле, у њој човјек постаје „човјек” само у мјери у којој може да купи и промијени „партнера”. Ми смо сада негдје на пола пута. Нисмо ни оно породично друштво које мислимо да јесмо – јер су трагови тровања конзумеризмом и код нас дубоки и разарајући. Нисмо ни дошли до оног дна на коме се тзв. „европска” цивилизација налази. Чување породице није зато лак задатак јер је све око нас (тзв. „култура”, музика, филм, друштво) дубоко прожето конзумеризмом и пансексуализмом. Зато је врло важно да се човјек не препусти стихији, току, да не препусти дјецу само ономе што им се пласира и у нашим школама. Ту почиње чување породице. Али све што се чува а не умножава, увене. Тако је и са породицом. Себичност са којом расте просјечан западњак данас продрла је и код многих православних. А она је ужасна, деструктивна, убитачна. Зато може човјек да буде редован на литургији, али ако му не ваља ниједна дјевојка у његовој околини, он је много ближи западњаку који неће да се веже него својим прецима који нису били прњкави тражитељи мана.

Сарајевска Богословија је слично као и Дабробосанска митрополија изложена бројним искушењима. Још од завршетка Другог свјетског рата траје борба за повраћај зграде некадашње сарајевске Богословије, као и остале имовине СПЦ. Да ли имате сазнања да се било шта мијења по овом питању?

— Мислим да се ништа нарочито неће ту догодити у догледно вријеме јер сви актери који учествују у узурпацији наше зграде потпуно се понашају идентично деценијама. Економски факултет наставља да узурпира нашу имовину, политичке власти Сарајева сасвим су свјесне тога да обмањују међународну и нашу јавност истичући „жељу” да се то питање ријеши (како би присуство православног богословског училишта употпунило бајку о „европском Јерусалиму”). Оне, наравно, не желе да се било шта од тога реализује, тако да сам врло сумњичав да ће се реституција у догледно вријеме остварити. У неколико наврата сам и сам учествовао у преговорима о повратку зграде, и из њих носим два главна утиска: као предуслов повратка наше зграде, увијек се истицао предуслов да се ПБФ потчини Универзитету у Сарајеву. Дакле: неко третира неотуђиво право на имовину политичком услугом и послушношћу. Наравно, тако нешто никада нису могли да добију. Други мој утисак је везан за конкретне преговоре из 2013 и 2014. г. када су се међународни политички фактори баш активно укључили у процес повратка: чак је био и потписан један протокол о почетку повратка зграде између тадашњих декана ЕФ УС и нашег декана, Бориса Брајовића. ЕФ је сачекао истек мандата страних дипломата из САД и ЕУ који су гарантовали имплементацију споразума и послије тога се понашали као да никад ништа није потписано.

Беспредметно је причати о Степинцу

Није тешко закључити да је током историје СПЦ најгори период био вријеме усташке геноцидне творевине НДХ када је између осталих страдао и тадашњи дабробосански митрополит Свети Петар Зимоњић, чије име са поносом носи Богословија у Фочи. Имајући то у виду, какав је Ваш став о утицају Римокатоличке цркве на стварање НДХ са посебним освртом на улогу и значај Алојзија Степинца?

– Мислим да нема нарочите потребе да установљујем природу везе између Римокатоличке цркве и стварања и постојања НДХ, када ту везу и данас јавно наглашавају битни црквени дјелатници у Западној Херцеговини, а историјски фалсификати из пера Крунослава Драгановића и Доминика Мандића (она обрнута и лажна перспектива према којој је римокатолицизам у Хуму и Босни „аутохтон”, а Православље – „плод касније експанзије”) и данас су званични уџбеници на богословским училиштима (која су, у међувремену постала „богословна”). У том смислу питање духовне природе геноцида над Србима у НДХ, оне генерацијске трауме од каме и јаме коју и ја носим у себи, не може бити посматрано кроз призму статистичких спискова и утврђивања личних афинитета неког клирика: докле год се не освијести елементарна чињеница да је поимање о православнима као о „шизматицима” код којих „нема морала ни части” не само једна Степинчева опаска него вијековни доживљај и идеологија који су довели до дехуманизације и уништавања Срба – беспредметно је да се преговара о томе да ли је Степинац један дан писао једно, а други друго. Наравно, непријатност те прошлости почесто се појављује као својеврсна превентивна идејна агресија, па се непрекидном дехуманизацијом српског народа данас (сјетимо се само недавних изјава о Србима као о „болесном народу”) само настављају стари вектори доживљаја, упркос несумњиво другачијим ставовима код појединих бискупа или свећеника.

Недавно сте рекли да будућност ПБФ у Фочи зависи од будућности Републике Српске. Свједочимо да се број људи који одлазе од завршетка рата до данас мјери стотинама хиљада. Да ли и шта Црква може да уради или промијени по том питању?

— Питање демографске обнове је толико пута у свијести нашег народа повезано са економским стањем, да било какво ново промишљање одмах изазива одбојност, нарочито ако је онај који говори о теми свештеник (па се подразумијева да „ништа не ради” и слично). Онда се Црква убаци у ту погрешну једначину као институција која по себи „живи добро на рачун других”, будући да је доминантна слика у медијима она створена неприличним возним парком одређених клирика. Међутим, ако хоћемо трезвено да размишљамо, онда ћемо брзо доћи до једноставног закључка – демографија је ствар више фактора, али економска стабилност и просперитет доводе до мањег наталитета, а не већег (све „развијене” земље обнављају радну снагу имиграцијом, а не природним прираштајем).

Теолози занемарују српске теме

Гдје је српска теологија данас и колико се бави Светосављем? Да ли дијелите утисак да се данас већа пажња посвећује темама по узору на грчку теологију?

Дарко Ђого, један од ученика владике Атанасија

– Српска теологија данас је у двојаком стању: са једне стране она има осјећај обнове, како је говорио митрополит Амфилохије, „заквашења” Духом Светим, док се са друге стране, српска теологија бори са паралелним процесима који су довели до стања у коме вас на богословским школама поједине колеге уче да и не постоји српска теологија тј. да теологија по природи ствари не може бити српска (што је, дакако, дио оне тактике ућуткивања српског становишта о којој смо говорили).

Тенденцију повезивања са хеленском теологијом и црквеном праксом не бих једнозначно окарактерисао као проблематичну – кроз ХХ вијек, управо од о. Јустина до великих његових ученика, Хелада је била простор и учења и љубави, у доба када је Руска црква морала да се бори за пуки опстанак. Међутим, суштина проблема који имамо данас управо јесте у тој накарадној поставци ствари према којој су теме, проблеми, рјешења, праксе које су наши богослови преузели из својих солунских и атинских година наводно „универзалне”, „велике”, „епохалне” теме и праксе, а оне српске су „провинцијалне”, „мале”, „секундарне” „досадне” и слично. Тако и јесмо дошли до стања у коме имамо само једну једину опсежну историју СПЦ која ни изблиза не покрива све теме и проблеме наше црквене историје, док имамо стотине дисертација о наводно „епохалним” проблемима православне теологије.

Дакле, ствар је у суштини културолошка: најприје је индустријализација испразнила села која су била мјеста рађања: већ је Дејвид Рисман примијетио шездесетих година да сливање становништва у велике градове уништава у велеградском човјеку инстинкт за продужењем лозе и пијетет према прецима. Међутим, ми живимо у глобалном велеграду, у Мегалополису. Дјевојке и момци у Билећи или Фочи угледају се на моделе из популарне културе који су створени глобално, па су њихова виђења живота формирана не толико српском средином колико глобалном лажном културом. А она форсира потрошачки начин живота у коме је непродуктивна сексуалност важан механизам развијања и одржавања потрошачког нагона: коме би се и зашто продавала одјећа, козметика, возила, да се њима не купује „пожељност” у непрекидној измјени партнера? Зато наша омладина, и када дође до новца, није углавном вољна да лако ступи у брак, па и да зажели дјецу (наравно: има још изузетака и прелазних форми између глобализма непрекдиног „невезивања” и патријархалног васпитања). И сада тек можда можемо да одговоримо на питање са почетка: Црква би требало да указује, оштро и неприкосновено, на смртне ћорсокаке културе, на корупцију и неорганизацију друштва, на чињеницу да ћемо нестати, ако се не тргнемо. Наравно, и тамо гдје је то потребно и могуће, помогне и конкретне потребите породице. Најприје и најважније, Црква (у смислу свештенства) мора и сама да живи оно што проповједа. Моја супруга је родила четворо дјеце – и то царским резом. Али она није „тема” за вијести „о Цркви” иако је она – српска мајка у неироничном смислу, за разлику од многих „српских мајки”.

Титоизам је најексплицитније име српске пропасти

Као узрок кризног стања српске националне свијести често наводите титоизам, но да ли генеза овог проблема датира и прије појаве комуниста?

– Било је, свакако, много чега проблематичног, нарочито од 1918, када се од Срба тражило да постану само једно од три „племена” у ковању нове југословенске нације. Мило Ломпар у изврсној књизи о Црњанском (Биографија једног осећања) одлично осликава комформистички карактер и тадашње српске елите која се радије сврставала на страну Нолита и Марка Ристића него на страну истинољубивог Црњанског – иако ће послије 1944. Ристић осудити на буквалну или књижевну смрт многе који су га те 1934. подржали. Такође, треба примијетити и да су посљедице капитализма у једној Грчкој, рецимо, на плану демографије идентичне комунизму у Југославији (демографска стерилност и осипање народа). Дакле, титоизам није сам по себи једини кривац за наше стање данас, али он јесте најексплицитније име наше пропасти. А она је заложена како у одустајању од себе у југословенском становишту, тако и у комунистичком атеизму, да би данас наставила да постоји у нашој слијепој опчињености једном цивилизацијом која демографски нестаје, вриједносно је извитоперена, а према нама је била насилна у свим својим савременим облицима.

Утисак је да се данас широм Босне и Херцеговине под борбом антифашизма крију маскирани бошњачки унитаристи који сваку прилику користе да разне оптужбе упуте на рачун СПЦ. Видљиво је да се улажу и огромни напори како би се српско културно насљеђе представило као заједничко добро свих народа. Нажалост, у свему томе често учествују и припадници српског народа. На који начин се борити против оваквих појава који имају све већи простор и у српским медијима?

— Само и једино нашим радом и трудом. А и ту смо често сујетама удаљени и расцјепкани јер је довољан један пријеки поглед на некој конференцији или спор око неког пројекта да се људи посвађају. А наше насљеђе из средњег вијека заиста вапије да му се окренемо. И одмах да кажем: са сваког тог „стећка”, из сваког натписа који рашчитамо, исијава свјетлост која нам говори: „Ово је ваше! Ово је српско!” Ипак, за разлику од неких новијих идентитета којима је то насљеђе неопходно како би се описало, а приликом описивања и присвојило, ми се лежерно односимо према њему. И на елементарном нивоу људима је мрско да, попут Горана Комара, пјешаче десетине километара да би дошли до једног споменика и описали га.

Не желим да будем инструмент у туђим рукама

Како оцјењујете стање српских медија. Од појединих сте недавно захтијевали да убудуће не преносе Ваше текстове. Зашто?

– Медији су слика друштва, а друштво слика медија. Нигдје пресликавање није тако моментално јер данашње друштво и јесте формирано информацијом и сликом, а не мишљу и трајањем. Заправо, најтеже је остати, као човјек и као неко кога медији преносе релативно често, у неком простору идеје тј. идеала који је данас пожељан само када је употребљив тј. када критиком неке појаве погађате интересне противнике оног новца или моћи која стоји иза медија. Зато и јесам осјетљив на преношење и (зло)употребљавање мојих текстова од стране медија: у моменту када осјетим да је мој текст само инструмент, не желим да будем само камен у туђим рукама.

Такође, не смијемо заборавити да су Аустроугарска, НДХ и авнојевска СФРЈ, нарочито послије 1975, систематски радиле на богумилизацији Босне и десрбизацији њеног насљеђа, тако да су импулси таквог односа и даље присутни. Наше је да се институционално боримо да се насљеђе срдњовјековне српске бановине и краљевине Босне актуелизује од стране нас самих. У Федерацији се обиљежавају дани пада Босне прославом јањичара који су је заузели. Ко нама брани да славимо битку код Билеће када су наши витезови одбили турску извидницу? Ко нам брани да назовемо школе по војводи Влатку Вуковићу, по Сандаљу Хрнаићу и Стефану Вукчићу Косачи? Да афирмишемо српске краљеве Котроманиће? Други ће узети нашег само онолико колико им сами допустимо.

Свештеник Дарко Ђого на богослужењу у манастиру Острог

Регионализам – почетак самоукидања

Својевремено је Васа Пелагић основао бањалучку богословију која није била дугог вијека и након 1875. године више није ни обновљена. Након тога је формирана сарајевска богословија која је током одбрамбено-отаџбинског рата свој живот наставила у Фочи, тадашњем Србињу. Можда се из овога може извући закључак да се духовни образовни центар из Крајине преселио на обалу Дрине. Када посматрамо данас Републику Српску стиче се утисак да је западни дио инфраструктурно много развијенији. Како бисте описали различитости између истока и запада Српске?

– Када говоримо о Истоку и Западу, крећемо се на танкој линији између развијања неког регионализма, антагонизма између два дијела Српске, што би било погубно. Дакле: Српска може да опстане само као цјелина, без Истока и Запада и њиховог ривалитета. Управо зато је важно да се Исток Српске не испразни јер се тиме Српска самоосуђује на елиминацију. Проблем нашег друштва у суштини јесте некомпетентност политичке елите у власти и у тзв. опозицији да види било шта осим личног интереса и изборног циклуса. Политика у Српској данас углавном и јесте то: начин како капитализовати изборни резултат у личну добит. И онда престаје сама могућност да политичка култура изњедри и мисао и покрет и дејство који би ријешио проблеме друштва. Зато се демографска тј. изборна интересантност Бањалуке и постулирала на такав начин да све остало и није важно: ниједан политички процес од 1997. наовамо се није паралелно дешавао на Тргу Крајине и у Српској већ само на Тргу Крајине. А то онда остатку Српске шаље поруку о безвриједности или бар другоразредности живота изван Трга Крајине. И тако долазимо до базичног људског нагона да се концентришу тамо гдје виде да други људи иду: у Београд, Бањалуку или даље. Ја волим и Бањалуку и Београд, али Српска или Србија ће се самоукинути ако се сведемо на Врбаску бановину или Београдски пашалук. Чињеница да се тако препуштају огромни стратешки простори евентуалним војним или политичким маневрима пресјецања, окруживања и уништавања данас не брину никога. А требало би.

Бранили смо и бранићемо светиње

Били сте веома активан учесник током литија у Црној Гори у којој и након привидне побједе на изборима српско питање није ријешено. Темељни уговор са СПЦ није потписан, као ни попис становништва, у међувремену је формирана нова Влада ЦГ. Како са ове дистанце посматрате ситуацију у Црној Гори и да ли би се усудили да предвидите даљу будућност српског народа у Његошевом завичају?

Дарко Ђого након литије бесједи у Никшићу

 

– Био сам учесник литија и опет бих био. Ми смо просто бранили наше светиње и ако буде поновних изазова, опет ћемо их бранити. Тужно је и трагично што се толика народна енергија просула на пољу политичког на коме ми Срби тако често губимо и то, рекао бих, не зато што смо „недовољно мудри” или „нестрпљиви” већ и зато што смо склони личним страстима које су за народ погубне – сујети, среброљубљу, блуду, властољубљу највише. Оног момента када је побјеђен режим, заједништво се распало мјерењем ко је колико заслужан и ко сад треба – без других – да управља судбином српског народа. А то је већ био рецепт за катастрофу, без спољњих фактора који су опет одиграли коначну улогу у разбијању јединства, својим обавјештајним радом, али и сигнализовањем пожељних и непожељних рјешења. Такође, и даље никако да се сасвим кристалише јасна идентитетска политика у којој би српски народ у Црној Гори био поштеђен замајавања и претапања преко магловитих представа о праву на свој идентитет без компромисних уступака онима који би тај идентитет да му порекну или га бар утопе у неки нови црногорски идентитет. Зато је тешко предвидјети политичку консталацију свих тих фактора. Црна Гора је колонија НАТО пакта у којој је сам простор политичког изузетно сужен и контролисан. То код многих изазива импулс прилагођавања, преузимања улоге слуге да би се, наводно, сачувао српски корпус – мада се код Срба показује као историјска законитост да се свако прихватање вазалства и страног идентитета (отоманског, аустријског, млетачког, хитлеровског) завршава у поунутрашњењу позиције и стварању новог идентитета који с временом постаје антисрпски. Са друге стране, у отпору се мора бити подједнако одлучан колико и уман. Има таквих људи, узмимо на примјер Марка Ковачевића, будућност српске политике уопште. Оно што је најважније јесте: ма колико се политички покушавало гушењем српског народа у ЦГ, он не само да опстаје већ показује и одлучност у отпору. Тако да имамо разлога да будемо оптимисти.

 

Исцрпљена земља вапи за обновом

Херцеговина је данас сужена и раздружена, изолована, негирана, па и маргинализована. Какав је херцеговачки поглед на српство? Какав је свесрпски поглед на Херцеговину?

– Херцеговина је могла да читав свијет насели а себе не расели у временима када смо били везани и за земљу и за људе који у њој почивају. Данас се зато исцрпљују сви могући ресурси Херцеговине, али се не обнављају. Ми, чији су се преци раселили, идентификујемо се са својим херцеговачким поријеклом, али је ријетко ко вољан да нешто учини за предачки завичај. Нама на образ. Јер лако је хвалити се најчистијим језиком, лако је истицати да смо гинули колико и Црногорци, али нисмо се одрекли Српства, али шта је то што дајемо Херцеговини када организујемо вечери и када се хвалимо по Београду, Новом Саду, Бањалуци? Има сјајних људи, али некако недостаје та брига која би вратила живот у Љубиње или Невесиње. Код нас често избија оно најбоље али и најнепожљеније у Србина: рјечитост и ватреност, али и плаховитост и недостатак одлучности да се ради на истом послу деценијама. Јунаштво у рату, али владавина резервиста у миру. Љубав према сваком српском крају, без подјеле на ове и оне, али и заборав свога села и куће и чатрње. Херцеговина заиста јесте Српство у малом. Да се понадамо, молимо и дјеламо, па ћемо васкрснути.

 

Треба да се угледамо на свештенике који су били истински народни прваци

Међу теолозима се могу чути и мишљења да је наша Црква застарјела и да функционише по феудалним моделима. Какав је Ваш став о модернизацији и како на утисак о Цркви и стање у њој дјелују они њени представници који заговарају „реформаторски дух”?

Богдан Зимоњић није био само свештеник, већ и српски војвода и устаник

– Овдје треба да разликујемо двије одвојене ствари: начин функционисања јерархије у Цркви и међусобне односе унутар јерархије. Реформатори би да измијене ово прво, тј њихова претпоставка јесте да су сама начела живота Православне цркве застарјела. Са тим ставом се, дакако, не слажем, ни на елементарном плану реформаторске претпоставке да је неко данас у стању да сагледа нешто што се вијековима устаљивало и усталило, нити се слажем са оцјеном стања: тамо гдје епископ има љубави и талента, гдје их има свештеник, ђакон или вјерни народ, ту је све благословено, а тамо гдје их нема, ту ниједна „реформа” неће изњедрити љубав и слогу суштину црквеног живота. Ако се вратимо на питање односа унутар јерархије, та би ствар морала да се промисли у правцу повратка веће одговорности и ангажовања парохијског свештенства које је данас заиста помало укљештено између очекивања епископата и очекивања вјерног народа. Рецимо, институција „сталног пароха” је готово нестала у нашем црквеном животу – сви су само „привремени”, макар били ту читавог живота. Титоизам је, преузимањем организације „свештеничког удружења”, трајно оштетио цркву, јер би данас свако самоиницијативно удруживање свештенства било оцјењено као наставак „удужењства” које је заиста служило као инструмент Државе да се опонира непослушним епископима. Али након слома комунизма, периоду када је дошло до кадровске навале у богословије и на факултете, свештенство се претопило у неки средњи ешалон црквене јерархије, насупрот традицији проте Матије Ненадовића, попа Мила Јововића, попа Богдана Зимоњића и сл. Војвода Момчило Ђујић је неко ко је обиљежио једно вријеме и тип човјека коме треба да тежимо. Г. Дарио Дринић је освијетлио животе многих величанствених крајишких прота – каквих само ту великана има! Па и на богословском плану, ми смо имали значајне богослове: свештенике Лазар Милина и Лазара Мирковића. Нама данас зато не треба неко претумбавање црквене јерархије већ реактивација односа унутар јерархије гдје би свештенство било активније, не само у грађевини и богослужењу, већ гдје би поп био синоним за народног првака. Када данас погледам писменост, ангажованост и одлучност нашег свештенства у XИX и првој половини XX в, осјетим и понос и стид што данас немамо такво стање. Титоизам нас јесте ломио, али ако хоћемо да изађемо на здравину, онда морамо да личимо на то свештенство.

(ин4с, 10. 07. 2022)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ