Покрет за одбрану Косова и Метохије

Параћин деценијама памти масакр у касарни: Осамљен и мутан, писало је у досијеу убице Кељмендија

Азиз Кељменди (Фото: Википедија)

Војник Азиз Кељменди, Албанац са Космета, пуцњевима из аутоматске пушке по спаваоници касарне убио је четири војника, а ранио петорицу.

 

“Имамо овдена мало земље и неку кровињару, где гајимо две козе и товимо свињу… Могло је бити око пола седам када смо ја и мој Милија с мотокултиватор одвезли сламу за стоку. Тек кад смо се врћали, приметила сам. Најпре ципеле, ал’ нисам била сигурна је л’ јес ил’ није, те кажем мужу: “стани”! Кад тамо, има шта и да видим: опрућио се човек, то јес’ војник, на леђа. С пушку, да простиш, међу ноге, руке разбацане, испод главу малко угрушане крви. Видим: мртав дечак. Жалосна му мајка која га у војску испратила.”

Тако је Радмила Петровић, домаћица из Параћина, описала леш Азиза Кељмендија, пошто су га она и њен муж Милија, тада радник фабрике стакла, случајно пронашли тога јутра. 3. септембра 1987, док је прилично бројна мешовита војно-милицијско-цивилна потера за њим безуспешно тумарала више од три сата, писало је Време.

“Параћински масакр” се догодио, подсетимо, 3. септембра 1987. године, нешто после 3 часа ујутро, у касарни ЈНА “Бранко Крсмановић” у Параћину, када је војник Азиз Кељменди, Албанац са Космета, пуцао из аутоматске пушке по спаваоници касарне и том приликом убио четири војника, а ранио петорицу. Међу погинулим војницима, двојица су била из Босне и Херцеговине, а по један из Хрватске и Србије.

Око поднева објављено је прво званично саопштење, у коме је речено да је “ноћас, 3. септембра, у 03.05 часова, војник Кељменди Садика Азиз… на спавању убио Симић Срђана из Беогада, Ђанановић Хазима из села Кочице СО Витез, Дудаковић Сафета из села Орахова СО Б. Градишка и Бегић Горана из Загреба…” Повређени су: Јажић Анте, Декић Петар, Прешерен Андреј, Ковачевић Хусо и Мемедовић Неџип.

У соби 41 спавали су војници који су припадали војној пошти 7518, тј. истуреној складишној јединици чија је матица стационирана у Нишу, а у другој соби су обитавали припадници параћинске војне поште 5313. Из друге су већ 4. септембра били изнети сви кревети изузев оних на којима су војнике затекли Кељмендијеви рафали.

 

Студент права из Приштине

 

Био је, кажу, више ниског него осредњег раста, 167 цм, танковитог стаса, 63 кг. како је писало у здравственом картону; испосничко лице, танке стиснуте усне и ситне очи које су стално негде бежале.

Из докумената се могло видети да је рођен 15. јануара 1967, у селу Карашици СО Липљан, да је био уписао студије на Правном факултету у Приштини и да је из Призрена, где је неко време стално боравио, 16. септембра 1986. отишао у војску (ВП 5300/24 Лесковац), “обичан прашинар”. Завршивши с половичним успехом основну обуку, прекомандован је у Параћин. У карактеристици која је за њим послата, а коју вероватно сем официра безбедности нико и није погледао, била је записана једна једина реченица: нешто у смислу да је мутан, “затворен у себе“. Ни у новој средини није био друкчији, што ће рећи, био је заклоњен иза своје интровертности и осаме. Онолико колико је имао воље и смисла за дружбу, увек се, тврдили су и његови саплеменици, приклањао Албанцима. По свему судећи, носио је наглашен печат комплекса мање вредности, највећма због своје слабашне конституције. Велика мана овог “психолошког портретисања” убице јесте у томе што је лаичко. Али, других сведочења о њему, једноставно, нема, наводи Време у тексту од 5. октобра 1992. године.

 

Сафет спавао у туђем кревету

 

Догађаји су, по свему судећи, текли овако: нешто иза поноћи на сва три дежурна пункта у касарни требало је да на дужност ступе помоћници: на нивоу касарне десетар Мате Додиг (и јесте); у ВП7518 Азиз Кељменди (и јесте); у другој јединици Сафет Дудаковић (није). Не зна се због чега је, уместо да буде на дужности, спавао, и то на туђем кревету, где је и погинуо. Губи се траг и пожарној служби у обе јединице у то критично време. Међутим, на оба стражарска места била је “редовна смена”: на првом Абдиџемиљ Алимани, на другом Енвер Бељуљи.

Командир страже десетар Риза Алибашић одмарао се у свом шатору, остали део страже у свом, а над њима је бдео Горан Кегељ испоставиће се не баш нарочито савесно. Остала војска је утонула у сан, а Азиз Кељменди је кренуо у вампирско пировање.

Податке о томе када је Кељменди отворио онај метални ормарчић, где се иначе чувала муниција за курире, и начин на који је то учинио, убица је понео у смрт. Прихваћена је верзија да је то учинио ашовчићем, негде око један сат по поноћи, и да је из њега узео 10 метака калибра 7,62 мм. Напунио је пушку, спустио се до шатора у којем је куњао командир страже, дакако, неопажено, присилио Ризу Алибашића да му да два оквира са по 30 метака и под претњом да ће платити главом сваки несмотрен потез, заповедио десетару да испред пушчане цеви крене ка спаваћим собама.

Попевши се на спрат стамбеног објекта, каже саопштење, тихо је упитао Алибашића где спава Сафет Дудаковић. Наредио је да се десетар Алибашић удаљи, а он је ушао у прву спаваоницу. тј. у спаваоницу бр. 42. Пронашавши војника Дудаковића на спавању, отворио је ватру и убио га, а затим рафалом пуцао по осталим војницима, убивши Срђана Симића и ранивши два војника. Одмах затим ушао је у следећу спаваоницу и насумице пуцао рафалима, где је убио Хазима Ђанановића, а ранио три војника…

 

Окончао и свој живот

 

У општем метежу, а под окриљем ноћи, Кељменди је побегао из круга касарне. Његов леш пронађен је на око километар и по од места злочина, а стручњаци су недвосмислено утврдили да је Азиз Кељменди сам окончао и властити живот.

Накнадно су се тражили (и налазили) потпорни држачи тезе да је Кељменди, свесно жртвовао и живот у интересу албанског национа. Па је тако “откривено” да је и пре доласка у војску заговарао и бранио идеју “Косово република”; да су му браћа исписивала “пароле непријатељске садржине“, а да му се отац, тада гастарбајтер, баш на сам дан несреће, властитим колима обрео пред касарном “тобоже да посети сина, а намера му је била прозирна: да га покупи и с њим умакне преко границе”, наводи Време.

Овај догађај шокирао је целу тадашњу СФР Југославију. Истовремено, у неколико градова у Србији грађани су каменовали киоске и продавнице чији су власници били Албанци. Државни медији су покренули широку антиалбанску кампању, тврдећи да је овај злочин почињен од стране албанских сепаратиста и да је ово нова акција против Југославије.

На сахрани погинулог војника Срђана Симића, у Београду, неколико дана после злочина, окупило се неколико стотина грађана који су узвикивали пароле против Албанаца и пароле Косово је Србија.

 

Сукоб са Дудаковићем

 

Веће петорице Војног суда у Нишу није могло да занемари неке чињенице као што је, на пример, она да је Кељменди у два наврата дошао у конфликт са Сафетом Дудаковићем. Истина, због неких баналних разлога, али је Кељменди баш њега првог убио. И једино је Сафета од четворице убијених и петорице рањених тражио међу уснулим војницима.

Остало је непознато је ли Кељменди повлачио обарач заиста као романтичар албанског национализма, као умоболник или као банални актер масовног убиства.

(Телеграф, 04. 09. 2021)

 

 

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ