Сигурно сте до сада чули ту шалу: неко од западних „лидера“ буди се 2052. године и пита за стање ствари у Америци. Ускоро сазнаје да је све мање-више у реду: има кока-коле, бензина и пива. Али све цијене су истакнуте у рубљама.
Комични ефекат је врло једноставан (и зато за масе пријемчив) – заснован је на инверзији стварности за коју се сви надамо да ће се догодити неким откровењским, апокалиптичким средствима која ће довести до преокрета свјетске историје.
Међутим, испод осјетљивог епитела народне комедије крије се дубља неуралгична тачка наше трагедије. Јер оно што ће се мјерити „рубљама“ и даље јесте неки – баналан али и свакодневни – садржај живота. Контраст тј. инверзија није успјела да преокрене свијест о нормативности оног америчког јер док прича тај виц наш човјек и даље не жели кока-колу и све остале метафоре, ствари и оприсутњења Запада само за америку као руску губернију већ и за себе. Стварност у којој се амерички производи у Америци продају у рубљама подједнако је карикатурална колико и стварност Рускиња које се у Русији продају за доларе. Само што је ова друга слика у доба Јељциновске аутоколонијалне управе била и те како присутна. Међутим, у обје слике меритум је наметнут споља. Тачније, са Запада.
У том смислу, питање побједе у дугом сукобу између цивилизације кока-коле и Рубљовљеве Тројице старозавјетне неће бити ријешено докле год православна цивилизација не нађе самопоуздаље, постојаност и животну силу – које неће наћи у досадашњим експериментима са синтетичким културним обрасцима у којима је оно декоративно још и могло да буде „национално“ док је суштина живота, сврховитост постојања, способност за жртву у животу појединца, народа и државе била подједнако она бесперспективна вјера у просто отаљавање живота, смјену чулних надражаја и репродукцију пожељне свакодневице.
Уколико је на питање о сврси и циљу живота једини масовно живљен одговор онај који нуди реклама најновијег Iphone-a, у Москви колико и у Њујорку, онда питање о смислу Русије престаје да има смисла.
И онда је слика билборда са натписом „Россия здесь навсегда“ како га у Херсону демонтирају руске или газе украјинске снаге само оштра опомена, жуљава упала у колективном имагинаријуму свих који су заборавили да је све велике побједе Русија добила тек када су Пољаци, Французи или Нијемци дошли под Москву или у Москву. Лакше је однијети споменике Пушкину из Херсона него у российском друштву рехабилитовати јавну свијест о томе шта јесте русский духъ и како то Русью пахнетъ.
Споменике Пушкину ће Украјина порушити, Запад га прогнати из канона европске књижевности, но право питање јесте оно да ли ће московски средњошколци од својих пар стотина рубаља џепарца купити Big Mac или неко папирно издаље Пушкина, Љескова, Прилепина или Водоласкина?
А ако су културни обрасци – дакле: начини на које се живи и одговара на питање зашто се живи – у средишту сукоба (као што се чини да се обје стране слажу да јесу), онда у жижи наше перспективе не стоји питање о домету и простирању православне цивилизације (она може да стане и у монашку келију) већ о вољности једне постојеће цивилизације, државе и народа да живе своје Православље.
Ако је тајна личности, по оцу Јустину, тајна свеколике културе, онда је неминовно да народи, културе и државе пролазе и саме падове, периоде чамотиање (унинија), лутања, богоостављености, али и богочежње, покајања, обнављања својих унутрашњих пространстава благодаћу Духа Светога. За нас заборавне: и у старозавјетној историји Израиља и у њеним новозавјетним наставцима у српској и руској прошлости питање побједе у војни никада није посматрано као самјеравање армијских и политичких снага (штавише: пророчка књижевност Израиља, видовданско опредјељење и историјско искуство управо опомињу на узалудност поуздања у сопствене пројекције и снаге без свијести о смислу борбе која се води). Бесциљност је побједе претварала у поразе, циљност војне поразе у залоге завјетне обнове – упоредимо, бар ми Срби, 1918. и 1389..
Зато је наважно да ли ће се будућност мјерена кока-колом исказивати рубљама, доларима или јуанима. Будућност кокаколништва свакако подразумијева једно ислужено, невитално, роботизовано, трансхуманистичко човјечанство којем икона не би имала шта да каже, и када је не би уништио прије тога.
Трансчовјечанство утисака, жеља, сензација, индустрије догађаја (са једне стране) или наставак човјекове борбе са собом, један живот у коме су „идеје“ и „начела“ и даље бар разумљиви а можда и блиски људима (са друге) – то је данас у игри. Отпор првоме може пружити само онај човјек и она земља који не зависи од токсичних садржаја живота и културе које производи онај други. Русија неће опстати тако што је MacDonalds замијенио неки Дядя Ваня (или „Вкусно“) већ ће њено избављење почети када представе о животу младих Руса не буде формирала „култура“ абортуса (совјетска или западна, свеједно) а „Дядя Ваня“ не буде оно гдје се једе већ оно што се чита и гледа на позорници.
Или, да се опет вратимо анегдоталној баналности узведеној као мудрост: Стаљинова недоумица, уколико је икада и била изречена, данас би гласила: „а колико дивизија има Apple?“ Одговор би био: све. Питање је само колико свијести, живота, Духа у себи имају православни Словени.
