Покрет за одбрану Косова и Метохије

Покрет за одбрану КиМ: Рајко Петров Ного, песник косовске мисли (1945–2022)

Рајко Петров Ного (Фото: СРНА)

Остали смо и без Рајка Петрова Нога, не само песника од најбоље ковине него и неодустајног борца за истину и правду, закинуту нашем оклеветаном народу. Био је син солунског добровољца доспелог на поприште чак из чикашких челичана. А Ного је сам био један од умних стубова ослободилачког подухвата званог Република Српска, чије је име и унео у своју врхунску поезију. „Ти који ходиш Српском стани на Каракају“, писао је дозивајући речи натписа са мраморног стуба на Косову пољу. Био је заточник његошевске косовске мисли, и Дучићеве и Шантићеве, свестан да пролазне моде, песничке и интелектуалне, нису вредне да се ради њих одбацује или релативизује часно наслеђе, завет који су одржали бољи од нас, у тежим условима. Имао је статус књижевног хајдука у раздобљу империјалне контроле над нашом државом и над српском јавном свешћу, доба из којег још нисмо изашли. Био је потискиван, гуран у страну, од стране отуђеника и опортуниста који дају тон овдашњој јавној сцени. И писао је све боље. Засецао дубље. 

Косово је била стожерна реч његове поетске топографије. Ного је Косово у кући имао, јер је зарана остао без родитеља и дома. У антологијској песми „Лазарева субота“ спаја своје крсно име, васкрслог Лазара из Витаније и Лазара са Косова. „За живима мртви зебу тужна браћо са Косова“, певао је Ного још пре светске отимачине Старе Србије, на грачаничком зиду заустављао поглед на фресци Страшног суда. Непрестано се освртао према Косову, и оном на небу и оном на земљи. Сведочио је и указивао. Сав у епском и обилићевском обрасцу, који је оличио Принцип на Видовдан у Сарајеву, саставио је понајбољу антологију српских јуначких песама Ој давори, ти Косово равно, написао један од најлуциднијих есеја о нашој епици са Косовом у средишту, о њеној суштој актуелности.

Када се, пре две деценије, појавила књига Недремано око (2002), деловала је као тестаментарна реч Ноговог писања. „Човек се враћа кући у домовину речи.“ Деловале су ове речи, с почетка песме „Кенотаф“, као да после њих престаје потреба за другим речима. Нови, продуктивни повратак у домовину речи ипак је следио. Књига Јечам и калопер (2006) може се узети и као поезија и као проза и чини продубљенију разраду тематског језгра породичне баладе Лазарева субота (1989).

Након тога, из породичног памћења прелази у теже читљиву област колективног, повесног предања, посредовањем ћирилске епиграфске баштине хумске и босанске земље. У сонетима збирке Не тикај у ме (2008) проговарају давни гласови својим патинираним језиком, углас са лирским гласом данашњице. Напокон, сумирајуће, на речима шкрто, делују слободни стихови и строфоиди књиге Преко пепела (2015). Апокалипса је била и прошла, све је прошло, осим онога што проћи не може и што су неуклоњиви знаци, шаре остављене при нашем укупном пролажењу. Корак ближе другој страни, уследила је и књига Сонет и смрт (2017).

Рубна сведочанства преломљена у стихове и у прозне реченице, говоре о сасвим личним и заједничким тектонским потресима. Потреси буду лакши кад се изусте, када се освесте и фиксирају писањем, осмисле књижевним кодом. А писци су најснажније изречени кад говоре као да им је последње. Поглед с руба видик је најприпаднији књижевности, што ће и дословно потврдити сам Ного у текстовима књиге Мождани удар (2019), од којих су почетни у низу записани у шок-соби, руком изненађене медицинске сестре, којој је тек повраћени песник диктирао. Последњи његов наслов, Са постеље боланог Дојчина (2022), био је последњи лирски продор за који је имао снаге, баш према слову приче о јунаку који се из самртне постеље диже да би сачувао образ себи и ближњима.

Ного је важио за прворазредног аутора критичке и есејистичке прозе. Мемоарски есеји, портрети савременика дати у књизи Запиши то, Рајко (2011) одиста јесу суверено приповедање. Они су рељефна слика епохалног фона у којем се песник формирао, књижевно и морално. Портрети израђени изблиза, у одсечним и сугестивним потезима, опомињу на бравуре најбољих у тој запостављеној сфери књижевног описа, од Вука Караџића и Слободана Јовановића до, рецимо, Михиза. У књизи Запиши то, Рајко највише пише о раздобљу када је Сарајево било стециште неких од најбољих глава српске књижевности и културе – чији је нечујни изгон седамдесетих и осамдесетих година био увод у изгон српског народа дуго припреманих крвавих деведесетих година. Даје и галерију портрета личности које су обележиле и епоху и његов живот: од Иве Андрића или Ћамила Сијарића до Радована Караџића и Немање Кустурице. Сваки танани портрет уједно је аутопортрет књижевног мајстора који скрозира друге, али и себе не штеди. Од лирских призива до мемоарских записа, у свом делу Ного богати и оснажује мит о животу који му је додељен.

А тек она хетерогена „ремоарска“ скупина текстова у књизи С мене на уштап (2014), нередовна хроника о другима и себи, о метежном времену и унутрашњим путевима књижевне артикулације. Сећања су призив, као лирика и лирско приповедање, дозивање несталог и протеклог. Ного је, изнова подвлачимо, писац културе коју наслеђује, јер свака култура почива на националним искуственим темељима. На темељима које стратешки и безобзирно разгрћу, уз обилату припомоћ наше посрнулости. Али и уз гласан, а одасвуд пригушиван, отпор стваралаца и умних слободара, међу којима је и Ного. Управо је фронтални удар на вредности – књижевне и културне, националне и опште – и њихово циљано или бесвесно подривање био знатан изазов књижевном бунтовнику и осетљивцу попут Нога.

Ногови спорадични дневнички записи, у тематски и жанровски хетерогеном наслову С мене на уштап, колико год деловали као маргиналије, својом рефлексијом на поетичку и егзистенцијалну средишњицу ове књижевности и доба у којем настаје, померају се према центру. Записивач издваја три дневнички подстицајне године (нимало случајно: 1998, 1999, 2000), уоквирује их недатованим лирским записима и придодаје им беседе, и пригодне и више од пригодних. Јер, каткад, у пригодама се кондензује много шта, неконвенционално и исповедно, непоновљиво. Поглед записивача осврће се и на дневне и епохалне иритације, али и потврђује тврда становишта, културна и повесна. Човечне вредности у доба многих непочинстава, кад се човек „раскошно обрукао“.

Неко је приметио – а тешко је не приметити – да је мало тако снажних и огољених исповести у нашој књижевности, нарочито у данашњој оплићалој и препуној свакојаких маски. То је вредност наслоњена на друге књижевне и моралне вредности Ногове новије књижевности и грађанског става. Песник као тумач увек је самотумач, али Ного није само то. Песник је биће што тежи да разуме и оправда. Али не било шта и по сваку цену. У ауторски плодним деценијама новог века, Ного није само потврђивао снагу и смер прошловековног писања, он се кретао даље. Затицао нас је неспремне. Изненађивао нечим познатим а непрепознатим. И у поезији, али и у прози. И негде између. Није тапкао у месту. Тапкао је у месу, да се поиграмо речима, до самих крвавих жила и жилица.

Драган Хамовић

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ