Прошла је још једна недеља у којој је произведено више дешавања него што је могуће на ваљан начин испратити у оваквом тексту, али вреди покушати. Отворен је низ питања, која ћу покушати да сагледам прво појединачно, а затим и заједнички. Кренимо редом.
Чија је Косовска Митровица?
Прво је конституисан нов сазив скупштине општине Северна Митровица, који чине скоро искључиво Албанци. И даље нико из Приштине не објашњава зашто је у Митровици ово могуће, а у Лепосавићу и Звечану није, па су скупштине ових општина распуштене.
Поред тога што је распуштање обавеза по приштинском Закону о локалној самоуправи, с обзиром да се никако не може тврдити да су општине које су напустили апсолутно сви Срби функционалне, овим је нарушен и принцип који је приштински уставни суд прокламовао у пресудама поводом заштите – гле ироније – изборног права, између осталог и у општинама на Северном Косову. О тој пресуди сам већ писао, а овде ћу поновити суштину тих пресуда:
Тако се у пресудама наводи, цитирајући одлуке првостепеног органа, да су добијени гласови „у
диспропорцији са бројем становника“ релевантних заједница у појединачним општинама, па су зато
„неважећи због чињенице да се ради о недемократском стандарду, да гласовима бирача једне
заједнице буду осигурана права представника других заједница, те као такви не могу бити објективна
веза између гласача и субјекта за којег се гласа“, да то представља „девијацију“ и „изигравање воље
гласача“ одређене заједнице, што „у суштини значи минирање изборног процеса и његовог интегритета“.
Даље се утврђује супротност са приштинским уставом, као и „основним начелима европског
демократског наслеђа“, да би се поентирало следећом сентенцом која заслужује да буде цитирана у
целини: „Покушај стварања такве праксе да се масовним гласањем једне заједнице гласа за другу,
представља ризик који би у будућем могао бити злоупотребљаван од стране већинске заједнице чиме би
било онемогућено мањинским заједницама објективно право представљања“.
Сада је Приштина довела саму себе до потпуне противречности – с једне стране, гласови се везују за националност, па Срби не могу гласати за не-Србе, док с друге стране, албански представници могу бити именовани без икаквог обзира на то да ли су за њих Срби гласали или нису.
Уколико у приштинском систему постоји имало воље да се поштује макар и привид права, оваква скупштина би морала бити распуштена, или би приштински уставни суд морао да обори одлуке на основу којих је дошло до конституисања такве скупштине. Међутим, то се изгледно неће десити, па бих наставио са анализом.
Може ли Приштина у ЕУ?
Следеће дешавање је уследило истог дана, када је Приштина поднела захтев за чланство у ЕУ. С београдске стране су се могле чути разне критике, али се некако избегава оно најбитније – овакав захтев је логична последица тога што постоје одвојени колосеци за приступање ЕУ за Београд и Приштину, који постоје најмање од 2008. године. Такође, Споразум о стабилизацији и придруживању, закључен између Републике Србије и ЕУ исте године, садржи следећу одредбу у чл. 135. ст. 2:
Овај Споразум се не примењује на Косову које је тренутно под међунардном управом у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. Јуна 1999. године. Ово не доводи у питање садашњи статус Косова нити одређивање његовог коначног положаја према истој Резолуцији.
У том смислу, овај захтев се може доводити у питање нпр. из материјалних, суштинских разлога, зато што Приштина свакако не испуњава услове за чланство, али никако се не може доводити у питање дозвољеност подношења таквог захтева, поготово из угла Београда који се на то обавезао према ЕУ, и то бар пет година пре тзв. бриселског споразума.
Дакле, Приштина свакако има свој одвојен пут приступања ЕУ, али је велико питање да ли ће и када до тог приступања доћи – што, руку на срце, може да се каже апсолутно за сваку јурисдикцију на тзв. Западном Балкану. У том смислу, њен „европски пут“ се не разликује од „европског пута“ Београда или Подгорице. Оно где постоје разлике је само став држава чланица ЕУ, од којих, за сад, пет још увек не признаје Приштину, па се овај потез мора пре свега тумачити у том светлу, као могући сигнал промена на том плану, можда и путем (ин)фамозног француско-немачког предлога, који је још мало па постао званична преговарачка платформа ЕУ.
Да ли ће се војска вратити на Косово и Метохију?
Коначно, уследио је формалан захтев Београда за повратак војних и полицијских снага на Косово и Метохију у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. Ово је можда и најутемељеније од свега што се десило, али као контраст првом, и донекле другом дешавању, изгледно је да ће такав захтев бити одбијен. У јавности су се могли чути неки разлози, пре свега везани за формулацију из Резолуције 1244.
Чињеница је да чл. 6 Резолуције 1244 ограничава повратак у два правца:
– Говори се о особљу (енг. персоннел), дакле може се радити и о цивилном, а не само војном или полицијском присуству;
– То особље може обављати само четири задатка: одржавање везе са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним снагама; обележавање и уклањање мина; присуство на српским светим местима; присуство на кључним прелазима (уз ограду да се користи само „бордер“, дакле није скроз јасно да ли је реч о покрајинским или федералним границама, по терминологији Војно-техничког споразума).
С обзиром да до тренутка слања овог текста нисам видео текст захтева, не могу да коментаришем да ли се и у којој мери он креће у овим границама. Међутим, не могу се сложити да су постојеће међународне и приштинске снаге довољне за обављање ових задатака, поготово у тренутнојм амбијенту несигурности насталом напуштањем институција.
По мени, овај захтев је свакако, баш због услед безбедносног вакуума који је настао повлачењем Срба из институција. Тај вакуум тешко да могу у потпуности попунити међународне снаге, којих има значајно мање него нпр. 2004. када нису могле или нису хтеле да зауставе погром, а свакако га не могу попунити приштинске снаге, које се, судећи по сликама које се могу видети на друштвеним мрежама, понашају као ОВК 2.0. Уколико није могуће повећање броја међународних снага – а тешко је то замислити у условима братоубилачког рата у Украјини – тај вакуум се мора некако попунити.
Даље, мислим да је јасно да се некакав нови вид безбедносног присуства мора задужити и задацима ван ових набројаних у Резолуцији 1244, с обзиром да је за 23 године промењен и безбедносни, и институционални контекст. Дакле, ни то мало што се тражи није довољно да би пре свега Срби, а затим и културна баштина и имовина били безбедни – потребно је више. Ако тај нови вид присуства не буде омогућен београдским снагама, бојим се да ће онда доћи до примене „доктрине наоружаног народа“, јер Србе на КиМ тренутно мало ко штити, а ризици су једнаки или већи него што је иначе случај.
Закључак
Дешавања која сам изложио су довела до следеће ситуације на три нивоа:
– На нивоу локалне самоуправе, до апсолутног нефункционисања две распуштене општине
(Звечан и Лепосавић), и потпуног преузимања Митровице од стране Албанаца, супротно духу
приштинског правног система, али сасвим у складу са Куртијевом антисрпском политиком. Чека се Зубин Поток да избацивање Срба на овом нивоу са Северног Косова буде потпуно;
– На нивоу међународног субјективитета, Приштина је направила до сада најкрупнији корак према признању од стране 5 држава чланица ЕУ који је не признају. Чека се њихова реакција, као и нови, ревидирани предлози оквирног споразума који ће свакако регулисати ово питање на директан или индиректан начин;
– На безбедносном нивоу, Београд је направио први потез да се реши тренутна безбедносна
криза. Пошто се реакција политичког запада, оличеног у КФОР/НАТО већ зна, чека се реакција на нивоу СБ УН, где ће овог пута Београд морати да буде максимално проактиван уколико заиста жели да ову кризу реши. Исто важи и за политички запад – уколико желе да реше кризу, мораће да допусте некакав нови вид безбедносног присуства, уколико не желе да се Северно Косово претвори у нешто што ником није потребно. За Приштину је јасно да њих безбедност Срба уопште не занима, па би то требало – барем теоретски – да олакша адекватно решавање тог питања на међуродном и безбедносном нивоу.
Негде у пресеку ова три нивоа, чека нас решење актуелне ситуације. Од тока збивања на сваком од ових нивоа, зависи и какав ће тај пресек бити. У сваком случају, мени је немогуће да замислим повратак на стање пре напуштања институција без радикалних уступака на страни Приштине (за које она дефинитивно није спремна, барем не без већих промена власти у самој Приштини), или без драстичне ескалације кризе на Северном Косову (која, барем на речима, није потребна политичком западу). Наравно, остаје и вечно питање – шта Београд заправо хоће – и без одговора на то питање – а ја га немам – није могуће ништа лепо ни закључити.
