Покрет за одбрану Косова и Метохије

Весна Капор: Али, Стефан не плаче

Али, Стефан не плаче

(кроз историју једног догађаја од Божића до Светог Стефана)

На вест да је Аустро-Угарска извршила анексију Босне и Херцеговине узбуђење је преплавило Београд. О томе, као и о много чему још, аутентично, писао је Станислав Краков у својој књизи „Живот човека на Балкану“. Данима  је Београд кључао у грозници, сећа се. Поворке људи сливале су се ка центру града. Студенти и гимназисти били су заједно. Књижевник Нушић пео се на споменик кнезу Михаилу, као трибун. Потом је на белом коњу јахао на челу протеста са српском тробојком преко груди. Били су то бурни дани, све је кључало. Престолонаследник Ђорђе одржао је ватрен говор у коме је подржао демонстранте и српство Босне и Херцеговине. После тога су размењиване дипломатске ноте и бура у Београду стишавана је на разне начине. Ипак, после изнуђеног прогласа под притиском великих сила и објаве да „анексијом нису повређена ни у чему права Краљевине Србије“, долази до експлозије огорчења у Београду и следи марш демонстраната на Министартво спољних послова где су паљени листови који су објавили декларацију. Тог дана, поред Нушића јахао је и Перунчић са гуслама у руци. На маргини књиге коју ми је посудио млади пријатељ, поред драматичне сцене сусрета демонстраната са војском и жандармима, записао је: Које лудило, Срби нису нормални.  Данима уназад, ове странице прочитаног, као и записи на маргинама текста,  појављују ми се у свести. Ко није читао ову књигу – дневник, роман, хронику, животопис – нека је, без бојазни да ће изгубити време читајући, у првој књижари или библиотеци потражи.

Век касније ево нас – потомци тих истих на вести да је на српску децу пуцано на велики православни празник, мирно ропћемо. Делимо по мрежама протесте, али, закључани,  у својим малим комфорним световима, не идемо даље од тога. Ово су дани европског мрака. Следе изјаве и објаве политичке коректности и гашења ватре, у којима ће се све покрити фразама „случајни изгреди појединачних хулигана“,  уложиће се притужбе, тражиће се строго кажњавање, и већ сутра, све ће се заборавити.

Београд је главни град свих Срба, где год живели. Главе су окренуте ка њему. Београд је тренутно анестезиран с једне стране центрифугалним силама новог корпоративног света, животом и сновима мегалополиса,  а с друге  идеологијом југословенства у којој нема осећаја нити места за српска питања. У оба случаја све што се тиче идентитета обесмишљава се и фали нам иницијална снага тих дана кад је у Београду било срце национа.

Стефан и Милош Стојановић из Готовуше код Штрпца, и Стефан Томић из Клокота код Витине,  нападнути са убилачким намерама, на кућном прагу, под окриљем светлости рођења Христовог симболика су српског страдања. (Знам, сад следи коментар: патетика. Кад је истина, није патетика, а и истина сама по себи кад је живи догађај, носи увек патос античког доживљаја.)  И немогуће је не мислити о томе, о тој симболици. Срце дечака Стефана Стојановића,  удара, оно је цело његово тело, али, Стефан не плаче. У њему је сила онога што јесте, што се тог дана, те ноћи обвршава – рођења Христовог. На трен, помислим, да је у том кратком снимку (који свакако крши стандарде и  права приватности, али без њега то је само једна папирната вест, сува) пуном сажимања светова, његово младо тело слика нашег национа. Запретана снага, силно тело бића,  и кад је рањена дрхти, али се из ње излива архајска несаломивост. Празник је, и трудимо се да будемо достојни. Ипак, ови дечаци, јер дечак си и са деветнаест година, брана су наше свакодневице. Све док живе и секу бадњаке на Косову  и Метохији,  Србија дише. И ти, што седиш на сплаву који тоне, на реци у Београду – морао би да знаш то. Нови век није нас ослободио наших тела, наших имена и презимена, и требало би негде, далеко испод потрошачког духа од кога бивамо све несрећнији, требало би да живе они ђаци и студенти који су 1908/9 тражили да се Србија огласи, да заштити сународнике у Босни и Херцеговини, требало би да  вас подсећа, као сенке што ће лутати и плашити господу, онај дух с почетка приче, да је  један век само год у ходу историје.

Почела сам овај текст писати на Божић, а завршавам га на Светог Стефана, тако, симболика целог овог колоплета,  расте. И повезује све оне тачке у којима је Косовски завет живо осећање.

Иако се анексиона бура у Београду, завршила сломом, ипак, један век касније српски народ у Босни и Херцеговини слави првомученика и архиђакона Светог Стефана као дан кроз који се протеже више векова тешког опстанка и који се разуме само дубоким унутрашњим бићем као архетипски идентитетски код. Стога је срце дечака Стефана из Штрпца, док му превијају ране, тако заиграло – без суза, и пренело своје откуцаје шантићевски, ко год је имао око да види.  Наравно, већ сутрадан читамо да је нападач пуцао у самоодбрани, и већ сигурно, неки Срби, објављују и подржавају такве вести. Овде, свакако иде и она флоскула власника Краковљеве књиге: Које лудило…

Београд живи свој живот мегалополиса, дух заједништва, тиња појединачно, отима се великом зверињаку  глобалног уничтожења духа (пламичци који одржавају ватру), Нушића као народног трибуна ниоткуд, мада их је много који примају ленте и славе.

О Божићу, 2023. Београд

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ