Покрет за одбрану Косова и Метохије

Историја западних ултиматума Србији: Од јулске кризе до Рамбујеа

Председник Србије Александар Вучић и представници "петорке" (© TANJUG/ MILOŠ MILIVOJEVIĆ)

Недавна посета представника држава чланица ЕУ и САД – тзв. петорка – и њихов састанак са председником Александром Вучићем донели су нове притиске на Србију. Од ње се сада очекује да прихвати споразум, заснован на “француско-немачком плану” најављеном пре неколико месеци, а којим се од Србије тражи да се, између осталог, “не противи чланству Косова у било којој међународној организацији”.

 

“Они за покрајину Косово у најмању руку траже столицу у УН”, изјавио је након посете “петорке” министар одбране Милош Вучевић, и додао да се Србији прети “негативним политичким и економским консеквенцама” ако не буде кооперативна.

 

То не би био прву пут да се Србија налази пред тешким изборима. Могло би се рећи и да су читав 20. век у српској историји обележили ултиматуми: од јулског из 1914. године, када је Аустроугарска Београду након убиства престолонаследника Франца Фердинанда запретила војном интервенцијом, до Рамбујеа 1999. године, који се окончао НАТО агресијом на СРЈ.

 

Јулска криза и ултиматум Аустроугарске 1914. 

 

Да се Србија кроз историју суочавала са великим бројем ултиматума сагласан је и историчар Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

“Србија се суочавала са више ултиматума некадашњих и садашњих великих сила, у првом реду европских, а то је почело још 1909. године, када је под притиском морала да прихвати аустроугарску анексију Босне и Херцеговине”, каже Бјелајац за РТ Балкан.

Неколико година касније, по окончању Првог балканског рата, велике силе су се успротивиле тежњи Србије да изађе на Јадранско море преко луке Драч, у данашњој Албанији. Србија је у замену за албанско приморје добила простор данашње Северне Македоније, што је довело до сукоба са Бугарском и директно утицало на избијање Другог балканског рата.

 

Најпознатији ултиматум је свакако онај из јула 1914. године, када је, након убиства њеног престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Аустроугарска Србији, коју је сматрала одговорном за тај атентат, уручила списак захтева. Српска влада је, у складу са препорукама великих сила, прихватила скоро све захтеве, осим једног којим је од Србије тражено да допусти аустроугарским истражитељима да спроводе истрагу на њеној територији.

 

Многи историчари, међу којима је и Бјелајац, сматрају да је тај ултиматум и написан тако да буде одбијен.

“Аустроугарски ултиматум имао је и друго решење, у случају да га Србија прихвати. Њима је војна интервенција у том тренутку била неопходна како би потврдили свој кредибилитет, како према споља тако и према унутра”, сматра Бјелајац.

 

 

Ипак, Централне силе нису једине које су Србији у том периоду слале ултиматуме.

 

Недуго након избијања Првог светског рата, силе Антанте су од ње затражиле да Бугарској уступи територије у Македонији, како би се та земља приволела да приступи њиховом савезу.

 

Тај “ултиматум” је на крају пропао, пошто се Бугарска ипак приклонила Аустроугарској и Немачкој и учествовала у њиховој инвазији на Србију 1915. године.

 

Краљевина Југославија и нацисти – од Тројног пакта до 27. марта

 

Након што је нацистичка Немачка 1939. године започела Други светски рат, Краљевина Југославија се нашла у изузетно тешком положају. Притиснута од стране сила Осовине, југословенска влада предвођена регентом Павлом и премијером Драгишом Цветковићем потписала је 25. марта 1941. године споразум о приступању Тројном пакту у бечком дворцу Белведере.

 

 

Та одлука југословенских власти наишла је осуду у домаћом јавности, како у утицајним институцијама попут СПЦ и војске, тако и у самом народу. Два дана након потписивања споразума, део војске је извршио државни удар, сменио југословенску владу и раскинуо споразум, док је ту одлуку на улицама Београда подржало више стотина хиљада људи.

 

“Дипломатију увек води узак круг преговарача, и о њој се по обичају мало зна. Али она се не може водити у потпуности без знања јавности и против јавног мњења”, указује историчар Милош Ковић. “Двадесет седми март је показатељ шта се може догодити када се иде против јавног мњења.”

 

Власти су том приликом изабрале пут који им се у том тренутку чинио “јефтинијим”, али су наишли на снажан отпор народа и цркве, пре свега патријарха Гаврила и владике Николаја Велимировића, подсећа Ковић.

Иако је данас познато да је Британија учествовала у пучу преко себи блиских људи у југословенској војсци, они нису могли да изведу стотине хиљада људи на улице Београда, наводи он.

 

Поставља се питање шта би се десило да до пуча није дошло, те да је Југославија (п)остала чланица Тројног пакта. Како наводи Миле Бјелајац, југословенске власти су од Италијана сазнале да Немачка нема намеру да поштује споразум, што Хитлеру свакако не би био први пут, пошто је он прекршио више таквих споразума, укључујући и онај који су Молотов и Рибентроп постигли у августу 1939. године.

 

“Хитлеров поредак је био антируски, антијеврејски, антипољски и антисловенски, у њему свакако није било места за Србе”, указује Милош Ковић. Он наводи и да је пуч у Београду успорио нацисте и њихову планирану инвазију на Совјетски Савез, који је тако купио драгоцено време.

 

На неки начин то се десило и са савременом Русијом, која је “током побуне Срба против новог светског поретка деведесетих на време увидела његов прави карактер”, сматра Ковић.

 

Деведесете – рушење Југославије и Рамбује

 

Југославија се са новим западним ултиматумима суочила почетком деведесетих година, када је, након избијања сукоба у Хрватској и Словенији 1991. године, међународна заједница изједначила све стране, захтевала “мирно решавање сукоба” и спречила југословенске снаге да реагују на адекватан начин, каже Бјелајац.

 

Притисци су се наставили и касније, поготово након избијања кризе на Косову и Метохији 1998. године. Они су кулминирали у фебруару 1999. године у замку Рамбује, недалеко од Париза, када је Србији испоручен још један ултиматум који је био “написан да буде одбијен”. Од Србије се очекивало да де факто одустане од свог суверенитета на простору Косова и Метохије, а уколико то буде одбила, чекале су је НАТО бомбе. И сами знамо како су се ти “преговори” завршили.

 

Како је то рекла тадашња државна секретарка САД Медлин Олбрајт, реч није била чак ни о споразуму “узми ли остави”, већ “узми или буди бомбардован”. Сличног мишљења је и њен вероватно најпознатији претходник на тој функцији, Хенри Кисинџер, који је споразум из Рамбујеа назвао “провокацијом и изговором за почетак бомбардовања” који је био написан тако да ниједна суверена држава не би могла да га прихвати.

 

 

Да је “споразум” из Рамбујеа био неприхватљив слажу се и саговорници РТ Балкан, а Миле Бјелајац га пореди са аустроугарским ултиматумом, пошто је НАТО-у тад, као и Бечу 1914. године, рат био потребан за подизање пољуљаног кредибилитета.

 

Са притисцима и уценама Запад није престао ни у новом миленијуму, када се од Србије прво очекивало да међународном трибуналу у Хагу испоручи политичаре и официре оптужене за ратне злочине, да би након 2008. године главни захтев постао признање једнострано проглашене независности Косова и Метохије. Када је деловало да притисци не могу бити јачи, Запад је прошле године почео да инсистира и на томе да би Србија требало да уведе санкције Русији.

 

“Свака спремност српских елита да прихвате ултиматуме доводила је до нових ултиматума”, указује Милош Ковић. Он наводи и да се ултиматуми налазе у сржи западног експанзионизма, што је и Русија осетила на својој кожи деведесетих година. Колико год да су Михаил Горбачов и Борис Јељцин били спремни на компромисе, а то је свакако био случај, њих су увек чекали нови захтеви.

“Ако одбијете ултиматум, цена је висока, што смо видели и 1914. и 1999. године. Али ако га прихватите, цена ће бити још гора”, закључује Ковић.

 

Алекса Пауновић

(РТ Балкан, 23. 01. 2023)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ