Покрет за одбрану Косова и Метохије

Слободан Антонић: Друга Србија као друга нација

Слободан Антонић (Фото: Медиа центар)

Друга Србија као друга нација

 

Прошле недеље се, на сајту Peščanika, Иван Чоловић пожалио како професор Слободан Наумовић и ја лоше утичемо на странце (овде).

Страни научници, ето, често преузимају нашу критику Друге Србије. Они више верују једном Наумовићу (овде) или Антонићу (овде) него Чоловићу. Зато је Peščanikov „секуларни свештеник… жовијалан и гибак, спреман да намерно кривотвори године и датуме, лепршав као шал око врата седокосо-временског стипендисте који бодро корача крај Сене“ (овде 65), морао да апелује на „српску академску јавност“ да „проблематизује и оспори“ оно што смо ми писали – како не бисмо даље збуњивали и дезинформисали иностране научнике (овде).

Стварно не знам шта је неистинито од онога што смо професор Наумовић и ја написали. Наумовићева књига изашла је 2009. године, и њена главна (наводно спорна) теза је да је подела на две Србије попримила облик „квазиетничког идентитетског расцепа“ (овде 289). А од тада до данас „расцеп у националном идентитету“ (275), очигледно, само се појачао.

Припадници Друге Србије, данас, заправо су још удаљенији од друштва и народа ком номинално припадају. Они развијају различите облике алтернативног (квази)етничког идентитета.

Јер, ако српско друштво доживљавате као „фашистичко“ (Аида Ћоровић), „натопљено фашизмом“ (Душко Радосављевић), где „у свакој пори живи фашизам“ (Драган Бурсаћ); ако сматрате да је „Србија четничка држава“ у којој се „већ у школама регрутују мали четници“ (Ђокица Јовановић); ако мислите да је Србија „септичка јама од државе“ (Исидора Стакић) и „болесник с којим Европа не зна шта ће“ (Павле Радић); ако су за вас „Србија и Р. Српска духовни логори“ у којима „људски живот вриједи колико један метак – или трзај ножа“ (Динко Грухоњић), ако су за вас Срби „народ болесни, који се не либи ходати по ножу геноцидности“ (Драган Бурсаћ) – како онда можете да припадате таквом друштву, таквој држави и таквом народу?

Стога није чудо да се развијају различите стратегије напуштања српског идентитета. Једни себе представљају као „анационалне“ (Биљана Србљановић) и невољне становнике једне туђе земље – то су Ћирјаковићеви случајни Срби, као замишљена наднација елитних надљуди“.

Други отворено изјављују да их је „срамота што су Срби“ (Владимир Арсенијевић), додајући да им је „идеја југословенства постала ретроактивно делимично прихватљива“ (исти).

Трећи се директно декларишу као припадници некакве нације Југословена (Динко ГрухоњићКокан Младеновић или Огњен Главонић), односно тврде да њихова „права“ земља није Србија већ метафизичка Југославија (Момчило ЂорговићЈасна ЂуричићСлободан ГеоргиевСветозар Цветковић), пошто је за њих, на некакав некрофилски начин, „Југославија још увек жива“ (Теофил ПанчићДубравка СтојановићАлексеј КишјухасДејан Илић)…

Четврти пак беже у субнационалне (регионалне) идентитете, конструишући их по (псеудо)етничком моделу. Али, обавезно као несрпске, па и антисрпске – попут „нације Војвођана“ (в. овде 173-237).

Ту су, наравно и регионални идентитаријанци (западнобалканци, овопростораши, регионци…), као легиони „унутрашњих странаца, који чине апарат аутоколонијализма, задужен за ефикаснији и јефтинији менаџмент наше понижавајуће зависности“ (Ћирјаковић).

Теоријску основу нужности редефинисања нашег идентитета дали су у Peščaniku Ненад Димитријевић (овде) и Дејан Илић (овде).

Први је објаснио да су чак и српска деца која се данас рађају – будући да су Срби – одговорна за „српске злочине“ из деведесетих: „Они су припадници групе (т.ј. српске нације – С. А.) која је компромитована злочином почињеним у име групе. Теза о неправедном терету, нажалост, пада пред увидом да су друштво и политичка заједница међугенерацијске категорије“ (овде).

А други се позвао на Хабермасов став да су „нацистички злочини направили оштар прекид у континуитету немачког колективног идентитета“, утврдивши да би и у Србији „транзициона правда требало да консолидује крхки нови колективни идентитет – што се подиже на рушевинама претходног, окаљаног масивним злочинима“, тако што „треба почети изнова на другачијим основама“ (овде).

Овај Илићев императив одмах је, такође на Peščaniku, подржала Весна Пешић, заложивши се за „редефинисање нас самих“ (овде)

Поменуте другачије основе новог српског идентитета, велики део Друге Србије препознаје као безусловну НАТО-филију и ЕУ-латрију. Тако „политичка организација Глас“, чији је оснивач Никола Самарџић, објављује да у Србији, „због политичке и медијске маргинализације, наше грађанке и грађани који су за ЕУ и НАТО постају национална мањина, с јасним политичким, вредносним и културним идентитетом“ (овде и овде).

Као што се из овог цитата види, они себе стварно почињу да доживљавају као другу нацију – различиту од осталих Срба. Соња Бисерко је у уводнику Хелсиншке повеље, за мај 2001, такве, прогресивне Србе – за које каже да углавном насељавају Војводину и Београд – назвала „евро-Србима“.

Али, и њих остали Срби такође све мање виде као своје сународнике. Никола Танасић их назива „идеолошким Хрватима, Монтенегринима и Бошњацима, заробљеним клетом игром судбине у трагичну чињеницу да су рођени усред Србије и од родитеља Срба“ (овде).

А Милан Миленковић пише: „Ми се у једној ствари гадно и кобно варамо: одроди, позападњачени Срби, више и нису Срби. Молити неког позападњаченог Србина да се врати српској култури је једнако смешно као и молити неког Бошњака, или Хрвата да се врати прадедовској вери“ (овде).

С друге пак стране, нека врста пандана Самарџићевом препознавању евро-Срба као „националне мањине“ јесте донекле иронични захтев Мише Ђурковића „да се традиционалним Србима признају права мањина у Србији“ (овде).

Ово је била реакција на насилно увођење „родно сензитивног језика“ у медије и образовање – што је изазвало велики отпор стручњака за српски језик, као и научне јавности уопште (овде). Ђурковић је стога затражио за Србе статус националне мањине, како бисмо, у условима доминације евроатлантске агенде, могли да наставимо с нормалним животом – између осталог и с коришћењем стандардног српског језика (овде).

Све у свему, Иван Чоловић може да се жали колико хоће. Али, Наумовићева теза о елементима псеудоетничког расцепа у данашњој Србији потпуно је тачна.

Ова дубока подељеност српског друштва није нешто необично. У САД, рецимо, данас има више међурасних бракова него оних између демократа и републиканаца. Удео једнопартијских бракова достигао је је 79%, а свега њих 4% су бракови у којима је један супружник демократа, а други републиканац (овде).

А у Русији Захар Прилепин објављује да он и тамошњи прозападни либераши нису исти народ (овде).

Наравно да чак ни дубоке разлике, по себи, нису ништа лоше. Али, ако су праћене мржњом према другачијима – што, нажалост, није редак случај код наших аутошовиниста (в. овде и овде), онда то све може водити директно у грађански рат.

То нико овде не жели, а и није тако лако могуће. „Две Србије“ – то није Србија подељена на пола, него је Друга Србија незнатна мањина, мада доминантна у контролисаној јавности. Али, девет десетина Србије није на њиховој страни (овде).

Зато, само мирно и присебно. Најважније је сведочити истину, упорно и систематски. А шта ће рећи на Peščaniku и није толико важно. Време је сад на овој другој страни, а њихов песак цури ли цури…

(Искра, 22. 01. 2023)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ