Дочекали смо, по ко зна који пут у Београду, лице Империје – словачког дипломату Мирослава Лајчака. Пошто су нашем „генију за вожњу“ у Бриселу подметнули тзв. ЗСО као нову тачку плана „нормализације“, која по нечему треба да се разликује од оне ЗСО коју су му подметнули, исто у Бриселу, пре десет година, сада треба да се разматрају њени нови, разуме се, „европски“ модели (каже Лајчак, има их чак 15!). И тако, чекамо Охридски самит, после којег ће се барем знати да ли ће бити априлских избора на Северу Косова. Рок за пријаву учешћа великодушно је приштинска Изборна комисија померила за 23. март, јер је сад тешко наћи неке српске патријаше који би агитовали међу народом, делом утученим, а делом разјареним окупацијом Севера од албанских полицијских специјалаца. Албанци се надају, видимо, да ће некако обезбедити учешће Срба на изборима, јер без избора нема ни „повратка у институције“ као предуслова „нормализације“. Са друге стране, ни вучићевци који све карте полажу на фамозну ЗСО, морају најпре да изаберу општинске органе. Тако су се Срби на Северу, нашли у положају сабраће „јужно од Ибра“, између чекића и наковња.
Држава Србија, за то време прима издашне донације од ЕУ за пругу Београд-Ниш и Тиршову 2, има ту и неких додатних кредита, а прича се (портал Демостат) да је сарадња са катарским емиром успостављена после Брисела 2, нека врста нове америчке шаргарепе за Србију, као што је то била сарадња са Емиратима настала након Брисела 1. У Београду је однедавно и амерички инвестицини фонд Блек рок, који, веле, игра само на сигуран добитак…
У медијској и политичкој дискусији о Косову давно се изгубила прича о економској димензији проблема. Сажет преглед српских економско-финасијских губитака на Косову недавно је изнео Бранислав Гулан. (Види: kosovo)
Није то, међутим, једини економски аспект питања очувања или предаје Косова и Метохије. Проницљиви и обавештени хроничар, Синиша Љеопојевић, у недавном разговору за Балкан-инфо, каже да би Србија могла да, што се геополитичких околности тиче, задржи своју политику војне и политичке неутралности, али да земља чија се економија заснива на све већем и већем задуживању, у крајњој линији, зависи од поверилаца. Ми се стално задужујемо, а онда трећину тог дуга улажемо у подстицање страних инвеститора, трећину за отплату старих кредита, а трећину за одржавање нереалног курса евра. Тиме је свака домаћа привредна активност сведена на минимум, закључује Љепојевић.
Портал макроекономија упозорава да је у „последњих 12 месеци јавни дуг је просеку растао по 10 милиона и 336 хиљада евра дневно, што је 119,63 евра у свакој секунди.“ Само током јануара 2023. године јавни дуг је пораста за 1.025 милијарди евра, и то захваљјући томе што је унутрашњи јавни дуг смањен, али је задуживање у иностранству износило преко милијарду ипо евра. (Види: budzet)
Не треба бити неки велики економски стручњак да се закључи да економска структура заснована на „наркоманској“ зависности од дотока свежих страних средстава, на дужи рок разара привредну, па тиме и друштвену стабилност земље. Слична ситуација у СФРЈ претходила је распаду земље. Губитак Косова и Метохије, сам по себи, немерљив је. Ко, међутим, може да се закуне да при одржавању оваквог економског система неће наши државни и национални губици бити и већи од тог немерљивог, да неће доћи до потпуне дезинтеграције земље?
