Својевремено је дански философ Кјеркегор, одупирући се утапању индивидуе, односно личности у безличну масу, рекао да чак и истина када се механички понови више пута постаје неистина. И заиста, уколико оно што је други пре нас већ рекао непотребно понављамо, не реафирмишући речено својим егзистенцијалним залагањем, не сведочећи то властитим етичким и духовним ставом, наше површно понављање туђих речи претвара се у непотребно брбљање, а наша тврдња у нешто у најмању руку излизано и тривијално.
Као потврда мишљења славног данског философа могло би нам послужити оно што се недавно, током више дана, одигравало у нашим водећим прозападним медијима (Данас, N1, Нова). У било које доба дана да укључите N1, суочили бисте се са гостовањем неког од професора Факултета политичких наука који би, користећи мање-више исте речи као његови претходници, стао у одбрану својих колега, наводно животно угрожених због њихове намере, мотивисане „чисто научним разлозима“, да учествују на округлом столу са албанским професорима из Приштине. Они би притом, осим изражене солидарности са тим „слободоумним“ особама, исказали љутњу, па и гнев „праведника“ због тога што се неко дрзнуо да на неколико стубова у близини Факултета политичких наука залепи плакате са њиховим ликом и речју „Издајник“. Штавише, захтевали су да полиција што пре открије виновнике тог гнусног недела, да они буду кривично гоњени и најстроже кажњени. И не само то, уз претњу студентима-екстремистима, повишеним тоном су најављивали да ће се тај округли сто кад-тад одржати на Факултету политичких наука, да се они ни по коју цену не мире са угрожавањем академских слобода, права на међународну научну сарадњу.
Међутим, кад већ говоримо о истини, много је већи проблем, па и срамота за оне који учествују у овој медијској халабуци, што се упорно понавља нешто што није (пуна) истина. Ако се присетимо Хегеловог става да је истина целина, размотримо да ли је оно што ови бранитељи својих „недужних“ колега износе у јавност заиста цела истина или тек сегмент који је срачунато извучен из целине, док је остало намерно запостављено и затамњено. Да бисмо то проценили, подсетимо да је за 16. март ове године на Факултету политичких наука планирано одржавање округлог стола на коме је било предвиђено учешће неколицине наставника овог београдског факултета и приштинског Филозофског факултета. На плакату који обавештава о том скупу пише: „Workshop Agenda. Academic Exchanges between Kosovo and Serbia“. Оно што на први поглед можемо констатовати је чињеница да поред назива Косово нема звездице. Нема сумње да се тиме сугерише прихватање самосталности тзв. Косова као међународног субјекта. У накнадан изговор декана Факултета политичких наука да је звездица случајно изостављена може поверовати само неко ко је или крајње наиван или је сагласан са прикривеним спровођењем западне агенде. Аргумент да факултет није институција која признаје нечији суверенитет није уверљив, јер не ради се у овом случају о формално правном него о симболичком признавању тог суверенитета. А управо то и управа Факултета политичких наука, као и наставници који су имали намеру да учествују на том округлом столу чине!
Шта рећи о наглашено емотивним изливима забринутости појединих професора овог факултета због инцидента са плакатима, о њиховом залагања за одбрану права на слободу мишљења, размену научног знања и толеранцију? Онај ко иоле познаје владајућу атмосферу политичке коректности на Факултету политичких наука, само ће се насмејати на то, присећајући се како су се дотичне колеге односиле према својим неистомишљеницима, са колико су се страсти неки од њих ангажовали у спречавању израде докторских радова на по њима политички неподобне теме.[1] Што се тиче најпре пристајања на тзв. научну размену, а онда и планираног учешћа на округлом столу троје наставника, као и декана Факултета политичких наука, све то подсећа на спремност неких наших глумаца да прихвате улоге Срба негативаца у антисрпским филмовима. Као што је мотив тих глумаца углавном био новац, очекивање међународних филмских награда, евентуална препорука за улоге у неким значајнијим западним филмским остварењима, тако и мотив наших наставника није био чисто научне природе, као што покушавају да нас увере њихови бранитељи. Да ли би неко заиста поверовао да неки наш лекар има жељу да иде на стручно усавршавање на приштински Медицински факултет? Разлог да се тамо нађе или је позамашна новчана сума или очекивање да тај неочекивани одлазак буде улазница за позив на сарадњу са неком значајном западном медицинском установом. Није тешко увидети да је замисао о тзв. научној радионици потекла од западних структура којима је стало да се убрза процес признавања сецесије Косова, а на тај позив су се одазвали они којима је лична корист важнија од интереса своје земље.
Наши вајни бранитељи угроженог академског интегритета, који се неуморно, из дана у дан, појављују у прозападним медијима, то наравно не помињу, а и новинари избегавају да поставе било какво питање које би нарушило њихову тобоже високоморалну и принципијелну одбрану професије. Новинарима не смета ни када они позивају органе гоњења до што пре пронађу студенте који су починили то „гнусно недело“, ни када се залажу за немилосрдно кривично процесуирање студената. Занимљиво је да је простор у медијима који је посвећен нападу на оне који су излепили веома мали број плаката око зграде овог факултета, који су иначе одмах уклоњени, тако да их готово нико од студената и грађана заправо и није видео, много мањи од оног посвећеног милионима плаката широм Србије са ликовима троје политичара који су се дрзнули да доведу у питање Вучићеву спремност на прихватање и имплементацију француско-немачког плана. Чудно је како дотичним професорима Факултета политичких наука не сметају ти плакати, као ни кршење Устава Републике Србије, већ им је једино стало до тога да заштите своје колега од „таргетирања“, „цртања мете на чело“, што за последицу има њихову наводно животну угроженост од стране крволочних српских шовиниста.
Онај ко се усуди да непристрасно упореди потенцијалну опасност од плаката на којима су опозициони политичари, са кечетом и грбом ОВК, уз Аљбина Куртија, са оном која прети наставницима Факултета политичких наука, уз чији лик стоји реч „Издајник“, свакако би морао да закључи да су у неупоредиво већој опасности Бошко Обрадовић, Милош Јовановић и Милица Ђурђевић Стаменковски од „таргетираних“ наставника са овог факултета. За разлику од тих плаката, штампаних у вишемилионском тиражу и излепљених широм Србије[2], да није било огромне медијске пажње посвећене малом броју плаката око зграде Факултета политичких наука, готово да нико о томе ништа не би ни знао. Поставља се питање зашто је било потребно толико повике око тог случаја, и то из дана у дан? Зашто бранитељи академских слобода, ако су већ желели да осуде тај чин, нису напросто понудили професорима и сарадницима, па и студентима, да својим потписом искажу солидарност са „неправедно“ оптуженим наставницима? Свако ко је желео могао је да се потпише, и ствар би била готова. Они који би се потписали испољили би свој став, показали колико им је стало до угроженог достојанства своје професије, и тачка. Међутим, осим заједничког циља прозападних медија и појединих наставника овог факултета да све ово што је могуће дуже траје, да се из свега овог извуче што је могуће већа корист, проблем је био и у томе што би мало њих, поготово студената, ставило потпис на такву петицију. Као што се може видети чак и из прилога N1, значајно је више било незаинтересованих студента на другом улазу Факултета, који нису желели да учествују у овој фарси, од студената који су подржали своје наводно смртно угрожене наставнике.[3] Пошто се, из прагматичних разлога, одустало од потписивања петиције, нема могућности да се установи колико је оних који су спремни да подрже овакву „размену знања“ својих колега, те је студенткиња која је дала изјаву ТВ N1 могла свечано да саопшти како су студенти уз своје професоре, баш као што су својевремено скоро сви професори овог факултета били уз њих. Срачунато је сугерисана наводно велика подршка, тако да онај ко је необавештен заиста може да помисли да су готово сви професори и студенти уз „животно угрожене“ наставнике, уз управу Факултета политичких наука, што је наравно веома, веома далеко од истине.
Уколико се не ради о специјалној операцији неке од служби, уколико је заиста неколико студената излепило те плакате, циљ жестоких медијских напада на дотичне студенте био је да се не само њима него и свим студентима патриотске оријентације пошаље озбиљно упозорење, да се претњом кривичног гоњења ућуткају, поготово зато што неки од њих уторком од 18 часова на платоу испред Филозофског факултета јавно исказују своје незадовољство Вучићевом велеиздајничком политиком. Осим тога, за наставнике на плакатима, декана и оне који их бране та медијска бука служи као и нека врста саморекламе, прилика да повећају властити значај у очима западних амбасада. Будући да има оних који брижљиво прате и извештавају дотичне амбасаде о подобности наставника, овај публицитет је само од користи онима који би да покажу своју лојалност колонијалном управнику, да истакну своје заслуге за евроатлантску ствар и препоруче се за будућу сарадњу.
Што се тиче евентуалног ризика за наставнике са плаката, који преко сваке мере предимензионирају њихови бранитељи, нема сумње да је он минималан. Нити су особе са плаката уопште познате широј јавности, нити им неко из редова тзв. српских екстремиста и после обелодањивања овог случаја придаје неки већи значај. Па зар је особама које су годинама континуирано спроводиле антисрпску делатност, као што су Наташа Кандић, Соња Бисерко или Јелена Милић, фалила и длака са главе? Зар Јелена Милић чак није и награђена за своје деловање од Вучића местом амбасадора у Загребу?! Зар навијачко-хулиганске групе нису под Вучићевом контролом? Имајући ово у виду, нема сумње да је потенцијална корист за све оне који у овоме учествују неупоредиво већа од ризика. И то они који су се упустили у ову тзв. научну сарадњу, баш као и они који их бране, и те како добро знају. Већина оних који су уплетени у овај случај су иначе особе којима је политичка коректност неупоредиво значајнија од истине, које краси утилитаристички приступ животу, које су крајње незаинтересоване за опште добро, којима је битна само лична корист. Не изненађује што те особе заступају евроатлантске вредности, што се залажу за права ЛБГТ+ популације, пропагирају радикални феминизам, инсистирају на обавезној употреби тзв. родно осетљивог језика, па и то што се, макар на речима, противе физичком кажњавању деце. Међутим, помало чуди што те нежне душе, које се гнушају сваког насиља, не виде никакав проблем у томе што се залажу за немилосрдан обрачун са студентима-екстремистима. Бранитељима својих колега би изгледа било драго да органи власти такве студенте пендрече и затварају, само зато што угрожавају академско право на колаборацију. Зар не би било логично, у складу са прокламованом идејом о ненасилном решавању конфликта, да се дотични студенти екстремистичке, односно родољубиве оријентације, с пуно љубави и такта поуче и аргументима убеде, те да тако придобијени лепим речима убудуће више не греше.
Као што је познато, најбоља поука је лични пример. Што се мене лично тиче, сматрам да човек мора имати храбрости да свој став отворено искаже, да је анонимно изношења властитих гледишта непримерено, те сходно томе и овом приликом јавно износим свој став, свестан да се он као и обично неће допасти многима на Факултету политичких наука. Наравно, знам да би се студент који би јавно изнео тврдњу да је намеравани округли сто на Факултету политичких наука чин издаје виталних интереса српског народа, нашао у веома непријатној ситуацији, да би, нажалост, убудуће његов третман на бројним испитима био знатно неповољнији од оних студената који ћуте, а поготово оних који су политички коректни. Али постојала је могућност да се напише петиција на којој би се потписало неколико стотина студента, па би било много теже светити се толиком мноштву. Кад већ говоримо о храбрости, ни ње није било у довољној мери, јер је изостао плакат са декановим ликом. Без њега не би била могућа планирана манифестација.
Извор: Време
Но, да видимо како се понашају поједини професори овог факултета, какав је пример који они дају студентима, да ли они имају храбрости да јавно изнесу своје ставове. Као што је добро познато свима онима који раде у овој посрнулој академској кући, будући да је то често тема на Наставно-научном већу, већ годинама се, поготово при нечијем избору у више звање, достављају анонимне примедбе, како комисијама Факултета тако и Већу за правне, економске и политичке науке, да дотична особа не испуњава услове за избор.[4] Било је чак неколико случајева да су се неки наставници, како би оспорили избор кандидата који им није по вољи, бар је таква званична верзија управе Факултета, досетили да своје примедбе пошаљу са туђих email адреса, чиме су професоре са чијих су адреса слали приговоре, ни криве ни дужне, изложили непријатности. Занимљиво је да недавно, када се на Наставно-научном већу говорило управо о таквом случају, ни декан ни професори који се сада залажу за истражне радње полиције и судско гоњење студента (због наводног распиривања мржње) нису дошли на идеју да полиција испита ко је од наставника Већу за правне, економске и политичке науке послао доставу са туђе електронске поште. Декан је само узгред рекао да би техничко утврђивање тако нечег било исувише компликовано, у шта иначе сумњам, будући да наша полиција има службе које би то веома лако установиле.
Чули смо ових дана и жестоко противљење професора-бранитеља да се користи реч „издаја“. Само то противљење довољно говори о њима, јер већ годинама у Србији на делу је широко распрострањена издаја властитог позива. Зар судије Уставног суда Републике Србије нису издале свој позив прогласивши се својевремено ненадлежним за оцену Бриселског споразума? Зар државни тужилац не издаје своју професију тиме што не покреће истрагу за чин очитог кршења Устава РС и велеиздају? Зар поједини професори, посланици, новинари, свештеници, лекари, полицајци, судије итд. својим (не)деловањем не издају властити позив? Зашто је толико простора у прозападним медијима дат осуди самог помињања речи издаја? Претпостављамо зато да се оно што се одиграва пред нашим очима не би тако квалификовало.
Делимичну корист од овог случаја имао је и Вучић. Осим тога што је скренута пажња са његовог велеиздајничког деловања повиком на студенте екстремисте, медијским реафирмисањем академске сарадње са косовским институцијама, а поготово осудом речи „издаја“ његова позиција је учињена прихватљивијом. Била је то и прилика за неке од његових псеудоинтелектуалних ботова да благо осуде Факултет политичких наука због антидржавне политике, те да се одмах затим, пошто су се легитимисали као наводни родољуби, заложе за свенародно поклањање беспоговорног поверења Вучићу у вези са француско-немачким планом и унапред оправдавају све изгледније увођење санкција Русији. Наводно, то што смо већ толико дуго издржали, по њима је сасвим довољно, а и Руси немају разлога да се љуте. Што се тиче оштрине њихове критике на рачун управе овог факултета, чињеница да нико од њих није тражио било какве санкције према управи, рецимо смену декана, говори да је све то изговорено само у политикантске сврхе, да постоји садејство између Вучића и прозападних снага, под диригентском палицом америчког амбасадора.[5]
Све оно што се дешавало ових дана неодољиво подсећа на најприземнију позоришну форму, на фарсу. Осим оних који у њој радо учествују, очекујући да за своју улогу буду награђени, као и оних који ћуте, нађе се и понеко ко због стида не може да издржи а да не констатује да је ова тобоже високоморална академска представа заправо пука фарса. Као њен, временски одложен, завршни чин можемо очекивати да један од наставника са плаката буде постављен за шефа Канцеларије за Косово и Метохију, да њихови бранитељи, осим студијских боравака на Западу, добију значајна намештења и у српским институцијама, а Факултет политичких наука буде награђен орденом Светог Саве за вишегодишњи неуморни допринос у ширењу љубави према непријатељу.
Није тешко закључити да се учесници ове фарсе нису изложили готово никаквом ризику а остварили су, или ће остварити (максималну) корист. Једино што би можда могло да наруши њихову рачуницу јесте мало вероватна могућност да се неко од њих запита да ли је својим понашањем нанео штету властитој души (за отаџбину они не маре). Новозаветне речи, прилагођене академским околностима, гласиле би: „Џабе ти је да све студијске боравке овог света задобијеш, ако ћеш души својој наудити.“ Бар за сада, за већину учесника ове фарсе то није проблем, јер они нити брину за своју душу, будући да и не верују да имају душу, нити се Бога боје, а камоли људи стиде.
Зоран Кинђић (Фото: ТВ Храм/Видео принт)
P. S. Неко би могао да се запита како то да је већ годинама изразита већина студената Факултета политичких наука патриотски оријентисана, а нико од њих није добио прилику да се запосли као асистент. Да ли је разлог томе што су они, самим тим што гаје „примитивно национално осећање“, што су евроскептици, по природи ствари знатно нижег количника интелигенције од прозападно оријентисаних студената, или можда ипак треба тражити неки други разлог? Ако погледамо индексе неких од родољубивих студената, испуњене десеткама, тешко би се могло поверовати да је прави разлог њихова некомпетентност. Пре би ваљало тражити разлог у недостатку тзв. социјалне интелигенције, у неспремности да говоре и понашају се онако како се од њих очекује. Будући да се амбасаде моћних западних земаља уплићу, макар индиректно, посредством својих трансмисија, готово у све, не чуди што оне воде рачуна и о томе какав је наш научни подмладак. Њихове службе се, посредством својих проверених академских сарадника, старају о томе да се евентуално не појави неко ко је неподобан, ко се не повинују захтевима политичке коректности. Пошто они који одлучују о кадровској политици бирају сличне себи, пошто не желе да их неко доведе у питање, тешко се може очекивати да ће се у догледно време, бар док се као земља не ослободимо политичког, економског, културног и просветног ропства, на Факултету политичких наука запослити аутономна млада особа, која се, захваљујући свом моралном и духовном хабитусу, не повинује правилима игре.
Др Зоран Кинђић је редовни професор Факултета политичких наука у Београду
[1] Уп. Зоран Кинђић, Факултет политички коректних наука (сајт: Покрет за одбрану Косова и Метохије)
[2] Као подсећање на чињеницу да Вучић има на располагању батинашке екипе, које заиста могу некоме озбиљно наудити, наведимо да су недавно активисти СНС-а претукли народног посланика Александра Јерковића, како је саопштио покрет Нема назад. Иначе, тешко да се икада неко политичко насиље десило сасвим спонтано, да га неко, онај ко има политичку моћ и контролише потенцијалне извршиоце, није иницирао. Професорима ФПН-а очито не смета што се на све стране по Србији могу видети плакати, односно графити са порукама: Бошко фашиста, Милош Француз, Милица лажљивица. Нашим радикалним феминисткињама, толико осетљивим на свако угрожавање жена, не смета што се Милица назива курвом. Иначе Милица Ђурђевић је завршила студије управо на ФПН-у, а Бошко Обрадовић је ту одбранио свој мастер рад.
[3] Било их је око педесет, а једна бивша студенткиња ФПН-а, која је својим присуством исказала солидарност са троје оптужених наставника за издају, рекла ми је да то не значи да и њој не смета што је на планираном округлом столу тзв. држава Косово означена без звездице.
[4] Једном приликом је таква достава Сенату Универзитета у Београду, којом је спречено продужење радног односа једног професора ФПН-а на још две године, толико узбудила оспореног професора, да је он од превеликог стреса преминуо.
[5] Подсетимо да је Савет Правног факултета у Новом Саду прошле године разрешио проф. Бранислава Ристивојевића функције декана само зато што се усудио да обавести студенте да је могуће добити стипендију за студирање у Русији, те да се о томе распитају у амбасади Русије. Нема везе што је, истим поводом, декан Ристивојевић упућивао студенте и у западне амбасаде. Савет је сматрао да је он, као тобожњи руски агент, недостојан те функције.
