Поприлично прашине у јавности подигло се због могућности да се о пресудама и пракси рада хашког Међународног кривичног суда за бившу Југославију говори, на основу докумената овог суда, овдашњим ђацима на часовима историје. Како је недавно писала „Политика”, средином маја представљен је Приручник за наставнике историје за земље некадашње СФРЈ, намењен да им помогне да уз коришћење архива и праксе Хашког трибунала предају ђацима о сукобима на овим просторима. Идеја за приручник је настала током семинара за наставнике историје из региона, објављено је на сајту Међународног резидуалног механизма за кривичне судове у Хагу.
На питање „Политике” упућено Министарству просвете да ли су они упознати са обукама наставника за коришћење у настави материјала са хашких суђења, односно са бесплатним семинарима за наставнике историје одговорили су да знају за семинар „Настава модерне историје југоисточне Европе – оспособљавање наставника за мултиперспективни приступ настави историје”. Навели су да је овај семинар акредитовао Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), тело чију рецензију пролазе и сви уџбеници који се користе у нашим школама.
Напомињу да је семинар предложило Удружење за друштвену историју „Евроклио” и да се он „не налази се на листи обука за наставнике које је предложило Министарство просвете и који су од јавног интереса”.
– Наставници нису у обавези да га посећују. Они су довољно компетентни да процене које ће материјале користити. Документа која су коришћена у процесима пред Међународним судом за ратне злочине свакако могу бити извор за истраживања научницима историчарима, али не могу пресуде тог суда да одређују наставу историје или садржај уџбеника – појашњавају представници просветних власти.
На интернет страници „Евроклиа” може се видети да они наставницима нуде три бесплатна семинара, која је одобрио ЗУОВ. Један се односи на Други светски рат, други на ратове деведесетих година прошлог века. Семинар који је поменуло Министарство просвете односи се и на друге, новије сукобе, на нашим просторима. Један од циљева је, како су навели, „да се наставници оспособе да путем мултиперспективног приступа предају осетљиве и контроверзне теме у настави”
Такође се може видети да је поменути семинар покренут у два дела, као и да у другом имају материјал за наставнике историје назван „Ратови, поделе, интеграција од 1990. до 2008. године”. У материјалу који представља обимну књигу наведени су бројни догађаји пре и после распада Југославије, побројани логори, злочини, а обухваћена су и НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе. Књига је превођена са енглеског језика.
Као уредник издања на српском наведена је историчарка проф. др Дубравка Стојановић. Аутори су се трудили да представе мишљења обе сукобљене стране, наводе изворе и из албанског листа „Коха диторе” и, на пример, српског недељника „Време”. Међутим, њихова садржина у коју смо имали увид може различито да се протумачи. Тако, у делу названом „Југословенско-албанска граница у време кризе на Косову, пролеће 1999”, под ознаком кључно наведено је: „У време НАТО бомбардовања, стотине хиљада Албанаца протерано је са Косова након полицијских и војних акција које су изазивале огромну хуманитарну кризу”. Даље, у делу названом „НАТО бомбардовање СРЈ” аутори наводе и да је после Кумановског споразума са Космета „са војском и полицијом у Србију избегло више од 200.000 Срба и других неалбанаца”. Иако ту нигде не помињу бацање касетних бомби и осиромашеног уранијума на српске територије, наводе податак да је НАТО извео 2.300 ваздушних удара у којима су оштећени и стамбени објекти, медијске куће, школе, споменици културе. Наведено је и да Влада Србије процењује да је у бомбардовању погинуло најмање 2.500 људи, од чега 89 деце и 1.008 војника и полицајаца, насупрот проценама организација за људска права да је било око 500 цивилних жртава.
Оно што би многи оценили као у најмању руку прејако поређење наведено је у поглављу под називом „Руговина мирна борба за независност”, где пише да је Ибрахим Ругова био први председник самопроглашене Републике Косово и да се: „Као ’балкански Ганди’ залагао за мирну борбу за независност.”
У делу посвећеном Сребреници наведено је да је према пресуди Међународног суда правде из 2007. године утврђено да је тамо „почињен геноцид са посебном намером да се делимично уништи група Муслимана Босне и Херцеговине”, што није мишљење шире јавности у нашој земљи. Томе у прилог наводе изјаве мајки Сребренице. С друге стране, међутим, нема цитата мајки деце протеране или убијене у Олуји или на КиМ.
Да ли учествује и у организацији поменутих семинара и зашто сматра да је добро држати обуке наставника које их упућују како да користе праксу са суђења Хашког трибунала у настави у Србији питали смо проф. Дубравку Стојановић. Кратко је одговорила да не жели да даје изјаве за наш лист наводећи да су такви семинари неопходни.
Иначе, увођењу докумената трибунала у Хагу у наставу историје успротивили су се академик Љубодраг Димић, професор Филозофског факултета у Београду, и Љиљана Раковић, професорка историје у Земунској гимназији, још пре две године у оквиру петиције против реформисаног програма наставе, о чему је тада писала „Политика”. Раковићева за наш лист сада истиче да је поменути семинар о ратовима деведесетих година прошлог века похађао велики број њених колега. А разлог је, каже, што за историју има мало акредитованих семинара и плаћају се. То, како је објаснила, за директоре школа представља финансијско оптерећење, а овај је бесплатан.
С друге стране, јавна је тајна да наставници за пет година морају да прикупе 100 бодова похађајући семинаре, па се чини да су им чак три бесплатна која нуди „Евроклио” добродошла.
Раковићева поставља питање ко и зашто инсистира на коришћењу докумената трибунала у Хагу, а не праве се колекције немачких и усташких докумената за страдања Срба, Јевреја и Рома у Другом светском рату? Или документи о страдању народа током аустроугарске и бугарске окупације у Великом рату или средњовековне повеље Дубровачког и других архива за период средњег века?
– Примена хашких докумената у настави је политизација историје у дневнополитичке сврхе. Историја није приповедање и набрајање хронолошких и других чињеница, већ сагледавање узрочно-последичних веза које су довеле до одређеног догађаја. Научницима данас нису доступна документа ни из балканских земаља, а камоли она која поседују највише државне службе у Лондону, Хагу, Берлину, Вашингтону или Москви, која ће тек неким будућим научним покољењима разјаснити догађаје приликом распада СФРЈ. Док наука не буде у потпуности осветлила и та историјска сазнања, ученици не би требало да изучавају најновије периоде историје, осим у елементарној форми, а нарочито не из архива Хашког трибунала. Наставнику историје, као и било ком стручњаку из ове области, не представља проблем коришћење било каквог извора јер располаже стручним знањима, за разлику од деце која би, без одређених сазнања, могла лако да буду изманипулисана – истакла је професорка Раковић.
Драгана Јокић-Стаменковић
