„У 2024. години избиће конфликт на Блиском истоку и сви ће заборавити шта је то Украјина, зато што Иран није ни Северна Кореја, ни Вијетнам, ни Косово. То ће бити најстрашнији догађаји. Ту је реч о Трећем светском рату.”
Овако је покојни Владимир Жириновски описивао будућност света у једној од најгледанијих политичких емисија на руском говорном подручју.
Опоненти су Жириновском замерали што је понекад и недељно предвиђао разне катастрофичне сценарије без икаквог позивања на чињенице. И сада, када се у релативно кратком року обистињује друго „велико предвиђање” Жириновског (невероватно, али прво „велико предвиђање” са погођеним временом одигравања догађаја гласило је како ће Русија морати да започне војну операцију против Украјине у фебруару 2022. године, иначе ће у супротном Украјина напасти Русију) његови опоненти опет имају мање или више убедљиво образложење зашто се то дешава: хиперподукција катастрофичних сценарија значила је и да се неки од њих морају испунити.
Има потенцијала за Трећи светски рат
Како било, тврдња Жириновског јесте (донекле) исправна. Сукоб на Блиском истоку има потенцијал да уведе међународне односе у Трећи светски рат. Но, то још не значи и да ће таквог оружаног сукоба бити. Потенцијал постоји, а да ли ће се и „активирати” зависи од читавог низа непредвидивих фактора.
Потенцијал постоји практично од самог почетка, од 1947. године и покушаја решавања два питања: јеврејског и арапског. Крај готово тродеценијског Британског мандата над Палестином (званично – Mandatory Palestine) који је успоставила још Лига народа значио је и да се мора тражити ново решење.
Генерална скупштина УН усвојила је план о подели те територије крајем 1947. године који је артикулисан и формализован кроз Резолуцију 181 (II). Међутим, проблем је настао у операционализацији, пошто политичка начела није било могуће „пренети“ на географску карту.
Комликовано и неспроводиво
Према предлогу, арапско становништво остајало је подељено у две међусобно неповезане територијалне јединице – Гази и централнозападном региону (који ће нешто касније „добити назив“ Западна обала), а комуникација треће – најсевереније енклаве са централнозападним регионом осмишљена је преко само једног, уског саобраћајног коридора.
Истовремено, јеврејско становништво у Јерусалиму такође не би имало „директну повезаност“ са остатском своје националне државе, а за сам Јерусалим предвиђан је „специјални статус“ под управом УН. Толико компликовано, да је у пракси остало и тешко спроводиво.
Уз то, остало је нејасно према којим принципима се територија дели, пошто је јеврејска већина постојала само у области Јафе. Чак би и у пројектованом делу под јеврејском контролом половина популације била арапска (Арапи су тада тврдили чак и да би у новоствореној јеврејској држави Јевреји били мањина). Зато се у арапском свету врло неповољно гледало на целу идеју.
Данас је Дан Републике…
Уочи гласања у Генералној скупштини УН одиграло се неколико догађаја који су узбуркали политичку јавност, чак је и амерички председник Хари Труман изјавио како се налазио под „баражном паљбом“ у међународном окружењу – где су савезници захтевали ангажман САД, али и на унутрашњем плану где је неколико моћних појединаца лобирало да се донесе одлука о успостављању јеврејске државе.
Кубанци су гласали против објашњавајући да не желе бити део „принудне већине“, а индијски премијер Џавахарлал Нехру је тврдио како су представницима његове земље претили након што нису пристали да узму мито! Поред наведене две, против су гласале и све муслиманске земље плус Грчка. Комунистичка Југославија није се изјашњавала, добар изговор гласио је да се то све дешавало 29. новембра, Дана Републике.
Уследило је једнострано проглашавање Државе Израел, па први јеврејско-арапски рат, убрзо и други, успостављање нових граница, долазак снага УН, читав низ резолуција и декларација, досељавање јеврејског становништва у новостворену државу, расељавање оних који су остајали „са погрешне стране границе“. Затим и до Шестодневног рата 1967. године, па Јомкипурског 1973. године.
Оба оружана сукоба мењала су не само израелско-палестинску него и „блискоисточну реалност“, а успут су и „добро заталасала“ међународне односе. Уплашени од совјетске помоћи Египту и Сирији у Јомкипурском рату Американци су свој нуклеарни арсенал ставили у приправност.
Након ових ескалација отворено је и питање Јерусалима који је Израел прогласио „вечном и недељивом“ престоницом посебним законом из 1980. године. Савет безбедности УН донео је чак шест резолуција које се директно или индиректно односе на ту ствар, али то до сада није променило фактичко стање.
Фактичко стање не мења ни чињеница да велики број важних међународних актера сматра Источни Јерусалим легитимном престоницом Државе Палестине (из објективних разлога палестинске институције налазе се у Рамали и наравно – Гази).
Сама Палестина примљена је УН као посматрач у непуноправно чланство 2012. године, а последња у низу ескалација арапско-јеврејског конфликта покренула је по ко зна који пут и питање наведене Резолуције из 1947. године.
Фактичко стање се мењало, ратови су почињали и завршавали се, али је Резолуција остајала. Са њом и начела о неопходности успостављања две државе на тој територији. Након ње и принцип да Јерусалим може (или чак мора!?) бити престоница обе државе.
Израел је читавим низом правовремених потеза остваривао стратешку предност током претходних седам и по деценија, али се мора подвући и да је имао отворену, недвосмислену и обилату помоћ Вашингтона.
Шта сад може Америка?
Око помагања Израелу, без обзира на разлике у детаљима, постоји консензус између Републиканаца и Демократа. Због тога је могао често и да се не осврће на резолуције међународних организација и игнорише различите позиве УН. Да ли ће то моћи и сада, у тренутку када је моћ САД у опадању? Или ће бити принуђен на нови круг разговора о Плану из 1947. године? Или ће можда све ескалирати како је Жириновски предвиђао?
Одговоре на ова питању у овом тренутку не знамо. Упркос томе, јасно је да начела и принципи за решавање конфликата који су једанпут утврђени у међународним организацијама остају и опстају упркос свим „променама реалности“ и успостављањима „новог фактичког стања“. Садашња ситуација то најбоље доказује.
Због тога, Резолуција 1244 јесте „жива“ и у њој су садржана начела и принципи за решавање статуса Косова и Метохије. Упркос томе што неки желе да је занемаре правдајући своје тежње и притиске тиме да се „променила реалност“ и да је „успостављено ново фактичко стање“.
