Поводом постављања спомен бисте команданту Југословенске војске у отаџбини генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у Брегалничкој улици на Црвеном крсту, објављен је у часопису Време нови негативан чланак о Равногорском покрету, као и о генералу Михаиловићу лично. Са комесарким ентузијазмом ово штиво су пренели портали „Нова”, „Наслови” и „Time”, док су у дневном листу Данас и на порталу „Ал Џазира” неки други аутори изнели своје негативне судове о поменутом догађају.
Од свега евидентираног, као и оног што је објављено ових дана, а није поменуто у тексту, једино што завређује пажњу је наречени чланак из часпоиса Време у ауторству познатог књижевника и преводиоца Ивана Ивањија. Остало је толико нетачно, злонамерно или јефтино исполитизовано, да је само на овим порталима традиционално ненаклоњеним Равногорском покрету и могло бити објављено. Зато није вредно никаквог одговора.
Иван Ивањи је особа која, за разлику од свих поментих и непоменутих анти-равногорских комесара у јавности, има богату креативну биографију и зато заслужује поштовање. Овај – скоро па стогодишњак – потиче из несрећне јеврејске породице, која је била жртва нацизма. Његови родитељи су себе сматрали нерелигиозним Јеврејима, али су пре Другог светског рата прешли у протенстантски калвинизам, верујући да ће тако избећи прогон нациста. На несрећу, нацисти су ухапсили Ивановог оца и убили га у логору, док су мајку угушили у камиону „душегупка” на путу за Јајинце.
У слично доба, Иванов ујак Александар Шомло је био логораш у Јасеновцу – где је завршио живот. И сам Иван Ивањи је ухапшен током рата и депортован у логор у Аушвицу, где је успео да некако преживи и да се након рата врати у Југославију. Током дугачког и плодоносног радног века, Иван се претежно бавио књижевношћу и превођењем: написао је 20-ак књига и превео на српски језик много значајних немачких и мађарских писаца. Први преводилачки посао је добио у кабинету Петра Стамболића, а касније је, на препоруку министра спољних послова Коче Поповића, преводио и за Јосипа Броза – о чему је написао књигу Титов преводилац. Био је члан Савеза комуниста Југославије све до Осме седнице ЦКСКЈ.
Злонамерна неравнотежа
У колумни „Неће мени Дража огадити Брегалничку” објављеној у недељнику Време, аутор Ивањи говори о његовом негативном осећају према Дражи и равногорцима, али и захтева од читаоца да се не односи према њима на основу личних предрасуда, већ према историјским чињеницама. Он дословце пише: „Поштоваоцима сарадника окупатора одговорног за ратне злочине, Драгољуба Михаиловића, саветујем да погледају изворне немачке документе у којима је забележено шта је све лепога починио за време окупације, да не буде да им нудим шта су комуњаре о њему писале.” Послушао сам савет старога писца (и преводиоца) и редови који следе биће искључиво анализа доказа које је аутор Ивањи приложио у даљем току његове колумне.
Оно што одмах упада у очи сваком читаоцу је да је Ивањи изнео веома мало података који, наводно, компромитују Драгољуба Михаиловића – а да ниједном није поменуо постојање других. Ово је из разлога што је Ивањи веома искусан и паметан човек, па му стога не пада на памет да понавља неке устаљене паушалне оптужбе, јер као човек који много чита добро зна да је историјска наука у међувремену превредновала Дражину историјску улогу. Зато аутор Ивањи нуди нове доказе, свестан да су сви претходни завршили на ђубришту историје. Наш је задатак да добро изанализирамо ова нова сазнања: ако су тачна – онда можда стоји опаска да је Дража „сарадник окупатора одговоран за ратне злочине”; ако нису тачна – онда је Ивањи у најмању руку обавезан да се јавно извини свима нама који нећемо пролазити кроз Брегалничку улицу са „презривим смешком”, попут аутора колумне у Времену.
Такође је лако уочљиво да уместо о бомбасто најављеним „изворним немачким документима” – који би требало да говоре о круцијалним процесима током Другог светског рата – аутор Ивањи пише о релативно неважним и не претерано утицајним догађајима. Дакле, постоји логички парадокс у његовом штиву: он у веома сложеном и догађањима пренатрпаном периоду Другог светског рата, на равногорској страни тражи само неколико догађаја који би, по њему, требали да трајно дискредитују читав покрет; са партизанске стране аутор не узима у поређење слична догађања из богате историјске архиве.
Овакав став је научно неприхватљив и животно некоректан, јер не прозводи уједначен критеријум. Зашто би једна страна (четничка) била под лупом у свим периодима ратних догађања, а друга (партизанска) се сматрала непогрешивом, упркос чињеницама које је терете?! Нелогично је и да усамљени негативни догађаји могу да поремете ширу слику и генералну оцену било које појаве у историји. У вртлогу историје не постоје савршени и безгрешни покрети, као што нема ни човека без греха. Али, чак и уз прихватање ове злонамерне неравнотеже, приступамо анализи ауторових „доказа”.
Стално непријатељство
Аутор Ивањи у централно место своје колумне ставља догађај из ноћи 11. новембра 1941. године, који се одиграо у селу Дивци. На састанку између Немаца са једне стране и равногораца са друге стране, присуствовао је, између осталих, са окупаторске стране и обавештајни капетан Јозеф Матл, каснији професор славистике на Универзитету у Грацу. На извештаје официра Абвера позива се аутор Ивањи – сматрајући их кључним доказом Дражине сарадње са Немцима током рата. У њима пише да су Матла пре овог састанка у Дивцима, посетили у стану на Дедињу капетан Ненад Митровић и пуковник Бранислав Пантић, нудећи му „предлог Драгољуба Михаиловића да своје јединице стави на располагање немачким трупама у циљу разбијања комунизма у Србији”.
Као резултат ове посете заказан је састанак у локалној кафани у Дивцима, а у „оближњем селу Словац четници су Немцима тога дана предали око 350 заробљених партизана.” Матл је ове забелешке предао Земаљском архиву у Грацу. У даљем тексту, аутор Ивањи се позива на професора Валтера Маношека који говори о снабдевању четника оружјем и новцем од стране Недићеве владе, као и на немачког дипломату Феликса Бенцлера који пише о прогону Јевреја од стране Недићеве владе. На крају овог дела текста, аутор Ивањи закључује да је било „бројних учешћа Дражине равногорске војске у акцијама Немаца и Италијана против партизана.”
Шта каже историјска наука о свему претходно изреченом? Прво о околностима које су претходиле састанку у Дивцима, онда о самом састанку, а касније о последицама овог ноћног окупљања у локалној кафани на путу за Ваљево. Неколико дана пре састанка, Дража се писмом обратио и партизанима и Немцима са захтевом за састанак. Са партизанима је већ имао два претходна виђања у Струганику и у Брајићима – са циљем да се успостави заједничка команда у борби против окупатора, али су ови састанци углавном били неуспешни. Партизани су након освајања Ужица, где је била смештена фабрика оружја, убрзаном производњом наоружавали сопствене јединице током двомесечног трајања Ужичке републике – све до њеног пада на самом крају новембра 1941. године.
У поменутом писму партизанима које је Дража упутио преко пуковника Драгослава Павловића – где тражи бар поштовање основног договора из Струганика – види се намера Равногорског покрета да после неуспешних преговора спрече грађански рат у Србији. Тито одбија да одговори на ово писмо и креће са одлично наоружаним јединицама у напад на Равну гору. Четници су много слабије наоружани и налазе се у незавидном положају, скоро опкољени у нападу. Спашава их Никола Калабић који – преко његовог оца Милана Калабића, пензионисаног жандармеријског мајора и Недићевог команданта Љига – успева да тајно добије осам камиона оружја и муниције.
Овим оружјем поручник Никола Калабић и капетан Вучко Игњатовић успевају да пробију партизански обруч код Белановице и тако се покрет спашава. Партизани успевају да у овој бици – која се завршава само дан пре Дражиног састанка са Немцима – заробе равногорску архиву. Када су касније током рата Немци сазнали за помоћ коју је мајор Милан Калабић учинио Равногорском покрету – осудили су га на смрт и стрељали. Између много тога, ово је само још један од доказа да између Немаца и четника није било сарадње – већ сталног непријатељства.
Последице састанка
Супротно од партизана који нису хтели да одговоре на Дражино писмо – Немци прихватају састанак. Обе стране су имале јаке мотиве, због усложњавања ситуације у Србији. Ово је прави разлог сусрета у кафани на путу за Ваљево – а не посета коју су Митровић и Пантић учинили Матлу у његовом стану. Током ове посете, Митровић и Пантић нису били Дражини изасланици, већ обавештајци који су обилазили све особе од којих су могли нешто да сазнају, нудећи свакој различите „понуде”. Небитно је, у крајњем случају, како је дошло до ноћног виђења у Дивцима, већ који је био садржај састанка и које су му последице.
Дакле, састанак је одржан 11. новембра 1941. године у локалној кафани у Дивцима и трајао је, по записнику, од 19:15 до 20:35 часова. Са четничке стране били су присутни Дража Михаиловић и мајор Александар Мишић (син војводе Живојина Мишића), у пратњи Бранислава Остојића и Ненада Пантића. Дража и Александар Мишић су на састанак дошли у униформама Југословенске војске и обојица су носили у џепу бомбу у случају да Немци покушају да их заробе. Немце је на састанку предводио потпуковник Рудолф Когард са још три официра – од којих је један био Јозеф Матл, на кога се позива аутор Ивањи.
Дража је после крваве примене Кајтелове доктрине „сто за један” – након које су се догодила масовна стрељања невиних Срба у Краљеву и Крагујевцу – захтевао да се прекине са оваквом праксом, као и да Немци обуставе офанзиву у Србији и да остану стационирани само по великим градовима. Когард је све одбио и тражио од Равногорског покрета безусловну предају и одлагање оружја. На састанку није постигнут никакав споразум, а као последица његовог неуспеха – Немци почетком децембра крећу у акцију заробљавања Драже Михаиловића.
Преко самозваног војводе, Јована Шкаве, који је био код Пећанца, Немци дознају Дражино кретање и склониште. Опкољавају и нападају кућу војводе Живојина Мишића у Струганику на Равној Гори, 7. децембра 1941. године, али не успевају да ухвате Дражу који је у последњем тренутку уз доста среће успео да побегне. Зато хапсе његовог заменика мајора Александра Мишића и мајора Ивана Фрегла (Словенац који није хтео да остави колегу). Обојицу стрељају 17. децембра у Ваљеву. Јована Шкаву – који је издао Дражу – Немци склањају из земље да би га заштитили од освете. Мистериозно се појављује на крају рата да би био „партизански сведок” на суђењу против Драже Михаиловића.
Само један дан након неуспешне акције хватања Драже Михаиловића у Струганику, већ сутрадан 8. децембра 1941. године, расписана је немачка потерница за њим – где је уцењен са наградом од тадашњих 200.000 динара. Другу двојицу равногораца са састанка у Дивцима – у даљем редоследу догађаја Немци лишавају слободе. Ненад Пантић доживљава судбину Александра Мишића и бива стрељан, а Бранислава Остојића депортују у логор. У Београду немачка команда хвата Дражину супругу и децу, а потом их шаље у логор на Бањици.
Исту судбину доживљавају и породице Драгише Васића, Николе Калабића и многих равногорских команданата. Све ово су директне последице састанка у Дивцима – након којег су Немци појачали непријатељства према Равногроском покрету на свим нивоима. Драгољуб Дража Михаиловић се током Другог светског рата само један једини пут срео са Немцима. Реч је управо о овом састанку у сеоској кафани у Дивцима, на путу за Ваљево. Видели смо да овај састанак није произвео никакву сарадњу већ, напротив, појачао непријатељства. Шта нам друго преостаје него да се упитамо да ли је, можда, аутор Ивањи заступао тезу да се сваки састанак са окупатором током рата може сматрати издајом, без обзира на сврху или исход састанка?!
Таква теза би била, благо речено, неозбиљна. Карађорђе се, по историјским документима, четири пута састајао са дахијама. Да ли га због тога треба прогласити колаборационистом? Јосип Броз Тито – коме је касније аутор Ивањи био преводилац – састао се два пута током Другог светског рата са НДХ (усташким) министром Рушиновићем, судећи по доказима које је предочила професорка Смиља Аврамов пронађеним у Италијанском војном архиву у Риму. На истом месту је професорка Аврамов пронашла и оригинални извештај о тајном састанку у Ватикану између папе Пија XII и Јосипа Броза одржаном 9. августа 1944. године. Дакле, истог оног папе кога докази оптужују да је прећуткивао Холокауст и за чије време су организовани „пацовски канали”, којима је из НДХ, поред сијасет зликоваца, побегао и Анте Павелић.
На мартовским преговорима из 1943. године одржаним на територији НДХ у Горњем Вакуфу, Сарајеву и Загребу, учествовала је са партизанске стране највиша делегација у саставу Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас. Са немачке стране били су присутни генерал-лајтнант Бенигнус Диполд и генерал Глез фон Хорстенау. Ова делегација је – на далеко вишем нивоу – од оне из Диваца, што код устројених народа као што су Немци потвђује да је и тема састанка била много важнија од оне из Диваца. Аутор Ивањи помиње и немачког дипломату Феликса Бенцлера у контексту прогона Јевреја од стране Недићеве владе. Али и овде долазимо до логичког парадокса: зашто би Дражу било ко повезивао са Недићем, обзиром да нису били на истој страни у сукобу? Узгред речено, тај исти дипломата Бенцлер је смењен од стране немачког министарства због лажних извештаја.
Када је аутор Ивањи већ делегирао окупаторске изворе као мериторне, онда је много сврсисходније да се обратимо највишој немачкој адреси везаној за ову проблематику. То би свакако био дипломата Херман Нојбахер, који је као високи чиновник Министарства иностраних послова Трећег рајха био у непосредним контактима са Рибентропом и Хитлером. Цео рат је провео на Балкану и написао је књигу Специјални задатак Балкан – која је послужила у међународним водама као примарни историјски извор – али и као доказ за многа суђења нацистима. Ова књига-доказ јасно показује да је Равногорски покрет био антинацистички и да га је руководство Трећег рајха сматрало непријатељским покретом.
На ред је дошла тврдња аутора Ивањија да су четници на дан преговора у Дивцима „предали Немцима око 350 заробљених партизана”. Да размотримо и овај догађај са позиција историских докумената. На дан 13. новембра 1941. (дакле, два дана након преговора у Дивцима, који су се се десили 11. новембра) мајор Александар Мишић предаје у Мионици на чување 360 заробљених партизана четницима Даке Тешмановића. Разлог је немогућност да их храни и чува због текућих борби са партизанским јединицама.
Дака Тешмановић – мимо знања Мишића и Драже – предаје ове заробљенике у Марковој Цркви четницима Јована Шкаве. Самозвани војвода Јован Шкава, који је био Пећанчев командант, продаје после неколико дана у Словцу заробљене партизане Немцима. Није штампарска грешка: Немцима је продао, а не предао 360 партизана. Немци касније стрељају 261. заробљеника дана 27. новембра 1941. године у Ваљеву. Шкава је истовремено продао и Дражу, о чему је већ било речи у тексту. Даку Тешмановића равногорци ликвидирају 1943. године као издајника, а комунисти након рата користе Јована Шкаву као сведока на суђењу генералу Михаиловићу – иако им је пет година пре тога продао ратне другове Немцима.
Време је да се позабавимо четницима у Босни и Херцеговини. Аутор Ивањи тврди како је Стеван Мољевић издао инструкцију Павлу Ђуришићу да „чисти Санџак од муслиманског живља (….) и Босну од муслимана и Хрвата.” И површни познаваоци прилика у Равногорском покрету запажају да нешто није логично са овом тврдњом. Стеван Мољевић није био у формацији командант мајору Павлу Ђуришићу, а да је био – издао би наредбу уместо инструкције. Стеван Мољевић је био један од идеолога, несумњиво интелектуалац, чије речи нису биле обавезујуће за равногорце на терену.
Зато ћемо помоћи аутору Ивањију: ове речи су приписане лично Дражи Михаиловићу – а не Стевану Мољевићу. Али су неспорни фалсификат иза кога 1942. године стоји Хасан-ага Звиздић, командант одреда муслиманске милиције у Санџаку (доказао историчар Милутун Живковић у књизи Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943). Јако је племенито што се аутор Ивањи залаже за права муслиманских верника, али није похвално што то не чини да би бранио муслимане – већ да би дискредитовао равногорске противнике, а уз то још користи фалсификате. Могуће је да је само реч о пуком неспоразуму. Да не би остала сенка, било би веома племенито да се аутор Ивањи јавно заложи против данашњег страдања невине муслиманске деце у Гази, с обзиром да је већ ћутао над сличним злочинима у Ираку.
Однос према Јеврејима
Сада о јеврејском питању код равногораца. Иван Ивањи каже да четници „нису лично били антисемити, али су партизане поредили са Јеврејима.” Као кључни доказ користи четничке квалификације које је примао Моша Пијаде. Овде морамо да разбистримо односе, које је замутио стари писац Ивањи. И сам каже да четници нису били антисемити, дакле, нису мрзели или прогонили Јевреје. Онда немамо од чега да бранимо равногорце. Али, Моша Пијаде није био презрен са њихове стране зато што је етнички Јеврејин – већ зато што је био осведочени зликовац! Партизанске јединице – које је након пада Ужичке републике предводио Моша Пијаде – пребегле су у Црну Гору, где су у Тарином Лугу код Колашина зверски побиле пар стотина цивила на Бадње вече 1942. године. Ископано је и идентификовано 230 невиних жртава, а око стотину лешева се, нажалост, не могу идентификовати. Затим су Мошини саборци убили пса и његов разапети леш проболи на крст поред ових несрећних жртава, и поставили натпис „пасје гробље”. Од тада је Моша Пијаде за српски народ у Црној Гори „ђаво у виду човека”, како каже народна песма.
При крају колумне, аутор Ивањи помиње у различитим контекстима две историјске личности у Србији: писца и адвоката Драгишу Васића, као и партизанског борца – касније високог државног функционера – Слободана Пенезића Крцуна. За Драгишу Васића аутор Ивањи каже да је пре рата био адвокат који је бранио левичаре, озбиљан писац и лични пријатељ Мирослава Крлеже, па му је због тога „нејасан Драгиша Васић”. Ивањи алудира на Васићев ангажман током рата у Равногорском покрету Драгољуба Михаиловића, где је био Дражин заменик. „Крај се увек види на почетку” – говорио је Хегел – „а онда крај покаже и почетак”. Нека се зато аутор Ивањи присети да су идентичну трагичну судбину имали и Драгиша Васић и његов рођени ујак Александар Шомло. Обојицу су усташе убиле у слично време – и то због етничке припадности: Васића зато што је Србин, а Шомла зато што је (српски) Јеврејин. Можда после овога Драгиша Васић више неће бити „нејасан” аутору Ивану Ивањију.
Помињање дугачког разговора – који је млади преводилац, Иван Ивањи, водио са средовечним политичарем Пенезићем Крцуном – остаје нејасно као мотив уноса у ову колумну. Можда је стари писац Ивањи хтео да покаже како је некада био близак са самим врхом комунистичке државе. У том разговору Крцун износи како поштује четнички покрет из периода пре и за време Великог рата, али његово мишљење о историјским покретима није релевантно. Крцун је првенствено био зликовац – али је за разлику од Моше био и примитивац – који је, попут најближег сарадника Леке Ранковића, био више него скромног образовања.
Броз их је изиграо као најгоре аматере – користећи их као ударну песницу у борби са унутрашњом конкуренцијом – да би их потом одбацио као испушене муштикле. Крцунова „десна рука” и земљак, Ратко Дражевић је – према сведочењу његовог саборца Петра Мићића – наредио и спровео ликвидацију око 2.000 људи, од којих су скоро сви били Срби. Поставља се питање зашто се онда аутор Ивањи позива у својој колумни углавном на српске крвнике, док блати српског патриоту Дражу Михаиловића? Ивањи није никада био џелат у животу, није наређивао злодела, није денунцирао колеге попут неславног Марка Ристића, није секао „партијске главе”. Живео је животом поштеног и скромног човека, вредно је радио читавог живота и створио вредна дела, шта ће му пред крај ова гомила убица?
Питања за Ивањија
Завршавајући колумну у Времену аутор Иван Ивањи наводи да „статуа Драже стоји на приватном простору”, мислећи да није постављена на јавној површини. Међутим, у наставку текста изражава жаљење што „српске и београдске власти нису покушале то да спрече.” Нови логички парадокс! Како да спрече поступак који закон дозвољава? Зашто да га спрече? Генерал Михаиловић је судски рехабилитован, а Равногорски покрет је законом изједначен са НОБ-ом као антифашистички. Статуа Дражи се подиже на приватном земљишту – у складу са прописима – и не финансирају је државни органи. Притом, подиже се на једном једином квадратном метру, у помало забаченој улици на Црвеном крсту. Са друге стране, верујем да је аутору Ивањију добро познато да се „Кућа цвећа” налази на отетим хектарима од правог приватног власника, на најексклузивнијем месту на Дедињу.
Сентименталним реченицама аутор Ивањи наставља своју колумну, говорећи о његовој животној љубави из Брегалничке улице, тачније о балерини са којом је провео скоро читав живот. Леп литерарни меандар. Успут, аутор Ивањи истиче да се у Брагалничкој улици налази римокатоличка црква светог Антуна Падованског „са најбољим оргуљама у Београду”. Захваљујем му на овом вредном податку, иако живим у Београду преко пола века, заиста нисам имао спознају о квалитету ових оргуља – што је разумљиво из угла православног верника. Мене би Брегалничка улица много пре асоцирала на Брегалничку битку из 1913. године, после које је српска војска отворила врата победе у (другом) Балканском рату. Вољом судбине, Дража је био учесник у оба Балканска рата.
У последњем пасусу аутор Ивањи пише следеће: „Да ми се гади да прођем њоме (Брагалничком улицом), била би то победа Драже и његових савремених присталица. Шта ми може глупи, срећом, чак и у уметничком смислу ружни споменик? А за његове данашње обожаваоце имам немоћни, али веома презриви смешак.” О уметничком домету споменика не вреди распарављати у штиву оваквог карактера. У крајњем случају, некоме је ружан, а некоме није. Али упада у око ауторова квалификација да је споменик „глуп”, где не говори о уметничком изразу – већ о вредносном карактеру. Веома ниска и примитивна опаска, ако се узме у обзир да није изречена у ватри неке полемике, већ је промишљено написана у спорој тишини ауторовог кабинета. Тим пре ако се узме у обзир да је Иван Ивањи по природи професије, као писац и као преводилац, читавога живота вагао и меркао сваку написану реч.
Било би много поштеније да аутор Ивањи подели са читаоцима и неке друге, можда не толико сентименталне, успомене из његовог живота. Рецимо, како се осећао када је сазнао да је Петар Стамболић (чији је био преводилац) предао Гестапоу током рата читаву илегалну организацију у Београду – због чега су многи млади људи завршили животе по затворима или логорима?
Желели бисмо да знамо и како се осећао када је сазнао да је Коча Поповић тражио да се почетком септембра 1944. године Лесковац сравни са земљом – због чега је страдало око 5.000 српских цивила, од укупно 28.000 житеља? Да ли је икада смогао снаге да пита Кочу –дипломату и тенисера – зашто је бирао баш цивилне циљеве за бомбардовање на „крвави Васкрс” 1944. године у родном Београду – као што су породилиште у Крунској, Дом за незбринуту децу у Звечанској, Болница за душевне болести, Општа државна болница, Дом слепих, Ортопедски завод са болницом, Болница за заразне болести, Дом српске заједнице рада, Главна војна болница итд? Могао би да нам открије како се осећао када је спознао да је због надреалисте Коче – који је бирао циљеве у „савезничком” бомбардовању – у коме је на Београд бачено 1.457 бомби, а погинуо 1.161 његов суграђанин, теже рањено 1.468 људи, као и да је срушена 687 зграда у градском језгру?
Да ли је преводилац Иван Ивањи, приликом његових сусрета са Брозом, осетио да се ради о „највећем сину наших народа и народности” који је написао „дела која су најчитанија по подацима свих библиотека у СФРЈ”? Или је преводилац Ивањи дубоко у себи знао да има посла са полуписменим примитивцем накинђуреним дијамантима и златом, попут циганског кафанског музичара? Да ли је осетио да стваралац Броз није у стању да напише ни једну исправну реченицу, а камоли сабрана дела? Да ли се икада запитао колико је људи Броз побио из сопствене партије и покрета – у страху од конкуренције – а да не говоримо о свим осталим противницима? Да ли је аутор Ивањи икада помислио, током дугих београдских шетњи, да гази по необележеним гробовима неколико десетина хиљада невиних суграђана, које су његови партијски другови стрељали без пресуда, одмах након ослобођења?
Ако за живота не пружи поштен одговор бар на ова питања, писац и преводилац Иван Ивањи може доживети судбину да генерације које долазе, при помињању његовог имена, имају отворени презир или бар „презриви смешак”. Што се мене тиче, ништа од тога. И поред свега наведеног, за мене је писац Ивањи писао значајна дела на српском језику и преводио велике писце на српски језик. Постараћу се да га само по књижевним делима памтим.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 24.10.2023)
