1. Попис у Црној Гори увелико траје, а по многима, он ће бити судбоносан за идентитет Црне Горе. И поред тога, све протиче мирно. Шта је Ваше мишљење оче? Како бисте прокоментарисали читав овај процес?
Донекле сам само пратио читаву политичку драму око пописа. Најприје би било добро да се запитамо шта значи да је нешто судбоносно јер се под тиме подразумијевају двије различите ствари: то да ће нешто да окрене ствари коријенито наопачке па ништа неће бити више исто али и то да ће будућност нечија да зависи од онога што чини. По неком мом схватању, попис ће показати оно што сви знамо, а то је ноторна чињеница да је владавина ДПСа узроковала притисак под којим се један дио грађана Црне Горе који његује српски национални, језички и културни идентитет, због страха од маргинализације и изолације, осјећао нелагодним да искаже свој идентитет. Чињеница да ће попис то показати даље значи да је тај притисак готов и онда се друштвена динамика може кретати путевима који не трасирају искључиво тзв суверенистички кругови. Колики је проценат тих грађана – показаће попис. То не значи, међутим, да се хомогенизација није десила и унутар црногорског самоодређења, што је такође значајан друштвени феномен. Што се тиче судбоносности – историја се не завршава док Христос поново не дође. Све штп човјек чини, а нарочито оно велико – како воли, како рађа и одгаја дјецу, како се труди да остави траг – све је судбоносно, иако често појмњено као мање важно од онога видљивог и мјерљивог. Зато мислим да ће овај попис бити у неком ширем смислу значајан као показатељ али не мислим да се њима било ко оштећује или да има разлога да га се прибојава (осим чињенице да његови исходи могу бити непријатност за бивши режим).
2. Стварање новоцрногорског идентитета је било базирано на три постулата – Црногорска држава, црногорски језик, црногорска црква. Два су спроведена, на трећем су се “саплели”. Како коментаришете феномен стварања новог идентитета и константну жељу за сепаратизмом Црногораца?
Генеза новоцрногорског идентита већ је исцрпно описана у историографији, а ја сматрам да српски народ генерално гледано, у Црној Гори и ван ње, не треба да се оптерећује ни етногенезом ни политичким животом нација које су настале од српског народа осим и једино у случајевима када се новоуспостављени национални наратив проводи као конкретна политичка пракса на штету српског народа тј, када се присвајају духовно и материјално благо српског народа и када се оно проглашава „хрватским“, „македонским“, „босанским“ или „црногорским“ у смислу да се под тиме подразумијева да оно припада искуљчиво данашњој постјугословенској држави или нацији. У таквим случајевима ми немамо баш никаквог избора осим да заштитимо оно што је наше, а у свему осталом свакога ко жели да се подијели и одијели, да се одрекне једне моћне, знамените, величанствене културе каква је српска треба оставити у слободи да Његош, Црњански, Андрић, Пекић, Иван В. Лалић, Меша Селимовић и бројни други не буду његови писци или Свети Сава не буде његов светитељ. Немам ја илузију – коју многи гаје – да ће мржња да изједе саму себе јер мржња је моћан мотив, али знам да то што остане у шкргуту на светог Саву, Дучића или Андрића није вриједно ријечи ни мисли.
3. Напад на Цркву је хомогенизовао грађане Црне Горе који су устали да одбране своја основна људска права на слободу вјероисповести, али и васкрсао српство у Црној Гори. Какав је Ваш поглед, оче, на тај период? Како је након 30, односно, 75 година тај дух и даље остао жив?
Тај дух је несаломив јер то јесте оно племенито што је кроз вијекове опстајало у ужасним условима изолованости српског народа у црногорском збјегу од великих токова у којима је Европа, на добро и на зло, живјела тада. Борба непрестана у човјеку буди и оно најгоре и најплеменитије (сјетимо се само Његошеве амбивалентности према агонском начелу – јунаштво је и цар зла свакојака али и пиће најслађе душевно…) Литијски дух је израстао из племенитих слојева српског народног осјећања и памћења да би се супротставио духу не само директне крађе и отимања већ и духу комрпомисног пристанка да се буде све што се налаже из позиције Моћи. Јер све што је до тада прошло, прошло је на линији принуде и преваре, али и вољног или невољног пристанка на компромис са новоуспостављеним стањем. Литије су показале и остатку српског народа снагу завјетног памћења преточену у друштвене форме 20. вијека и то на простору гдје се чинило да су шансе за одбрану завјетног става најмање. У том смислу оне нису интегрисале само разбијано српство у Црној Гори већ и српство у цијелој Отаџбини.
Многи се данас жале – и мене некад опхрва та врста малодушности – зашто литијски дух није боље и умјешније преточен у неки опипљивији исход. Можда је тако могло да буде, али као и увијек у животу, оно племенито страда када се претаче у форме политичког карактера. Ипак, тај дух се, чини ми се, и те како осјети као дух слободе, ширине, српства, заједништва, а волио бих да некако и даље повезује људе из литија и када се ужаре на пољима политичке борбе и супарништва. Зато је питање о томе ко је почео литије бесмислено колико и питање ко је написао „Кнежеву вечеру“. Неко јесте, али тај неко јесте глас народа у оном најплеменитијем што српски народ може бити.
4. И поред чињенице да велика већина грађана Црне Горе говори српским језиком и припадају СПЦ, један дио њих и даље има тенденцију да истиче тзв. црногорску посебност. Конкретно мислимо на људе који ће се на попису писати као Црногорци који говоре српским језиком. Је ли такво изјашњавање погубно у овом периоду?
Знаменити српски свештеник, о. Момо Кривокапић је знао да сажме све наше заблуде и лутања у чувену реченицу да је „прије 100 година сваки Бокељ знао да није Црногорац а сваки Црногорац је знао да је Србин“. Испод пословичне форме крије се суштина која нам говори о збраконости разних слојева идентитета код једног истог човјека. Јер идентитет сваког човјека је слојевита појава и што је човјек дубљи, то су ти слојеви идентитета и сами дубљи, они међусобно дају могућност поимања стварности на један вишесојан начин који је опет цјеловит, интегрисан, нечим што представља Цјелину, а то је оно што називамо националним идентитетом.
Ми, међутим, живимо у времена површности, тако да је данас популарно „имати мишљење“ иза кога не стоје дубоки увиди већ лични утисци. То је изражено код свих Срба (чини се да је то бољка човјечанства данас), а код нас Херцеговаца, Црногораца и других динараца још више: свако прави сопствену теорију о томе шта је народ, шта национални идентитет, шта Црква (иако су стотине књига написане и научници се још споре око неких од најосновнијих садржаја тих појмова). Међутим, како је од црногорске варијанте српског националног идентитета већ дуго у континуитету кројена црногорска национална посебност у односу на српски идентитет, политички мешетари и медијски манипуланти и данас су склони да појединим црногорским Србима сугеришу да је сасвим у реду да се национално изјашњаваш као Црногорац а на пољу језика као Србин. На тај начин, чини се, можеш да постигнеш немогуће: истовремено чуваш везе са „одијељеном браћом“ (чиме су рођачке везе мање мучне и оптерећене, без обзира што би рођаци повремену Србе на тракторе па у Србију), сигнализујеш осталим Србима да си поносни Црногорац из 19. виејка (за шта су други Срби у већини и даље у стању да ти одају признање и љубав), а и себи остављаш могућност да избјегнеш бивше, донекле актуелно али и могуће будуће стигматизовање које недвосмислени српски идентитет носи. Тако си у једној ситуацији у којој сви добијају.
Попис у Црној Гори није свесрпски попис завичајних идентитета већ попис Црне Горе којом се утврђују статистичке групе. Човјек који се изјасни као Црногорац можда мисли да тиме мени као Херцеговцу говори нешто на трагу гусларске епике, али у суштини он цијелом свијету говори да припада истој групи којој и Штедимлија, Дрљевић и читава Ђукановићева „елита“. Такође, остали Срби су се помало уморили од надСрба ма које врсте – надСрба Црногораца, надСрба Војвођана, надСрба Шумадинаца, па и надСрба из Српске. Сваки пут у надСрпство само је први корак на путу из Српства. То што је човјек биће сконо томе да компромис са угњетачем прикаже као побједу, мудрост, па чак и израз поноса – то није нов феномен, то је онај Кљаков узвик Пилипенди о човјеку царске вјере. Свако ће се изјаснити како мисли и осјећа, али само браћа која сматрају да је важно чувати обзире и везе са онима који би их прогнали науштрб нас који их волимо треба да знају да се од сваке такве љубави људи с временом уморе. То не значи да нећемо и даље вољети свакога који чува староцрногорски завичајни идентитет без потребе да буде већи или мањи Србин – то је ствар завичајна и мјесто јој је за завичајним дружењима.
5. Хоће ли резултати пописа продубити подјеле у Црној Гори или ће помоћи да коначно нестане тај дух братоубилаштва који нас деценијама прогања?
Тешко је одговорити на то питање, али вриједило би погледати поријеко тих подјела. Оно није једноставно, али истичу се увијек два фактора: динарска природа склона силним осјећањима и замјерању – сјетимо се само како Свети Петар Цетињски говори о злоби Црногораца према њему лично, слично и Његош пише Његушима, а од времена књаза Данила до данас подјеле су имале и чисто рођачко-племенски карактер и биле плод трајне друштвене борбе блиских људи на малом простору за ограничене ресурсе. Те подјеле су затим биле политички експлоатисане такође од времена гувернадурства до данас, али су своја најкрвавија лица видјеле у Другом свјетском рату и након њега. Дакле, постоји и чинилац опредјељивања за велике силе, за културе и цивилизације, а ти фактори ће и даље сигурно дјеловати у Црној Гори – неко ће бити за „европске вриједности“, неко за завјет Светог Петра Цетињског. Постојаће и неки пресјек ова два фактора, локалног и глобалног. Када је ДПС кренуо у процес осамостаљивања Црне Горе како би, попут свих посткомунистичких олигархија, заокружио своје мало царство, он је одлично знао за дубину тих подјела, он их је продубљавао и копао и даље знајући да може да их експлоатише. Са преласком ДПСа у опозицију та врста силе неће имати ону друштвену позицију коју је имала, иако мислим да је илузорно мислити да ће самим тим подјеле по себи нестати. Чињеница је једноставна: српски корпус у Црној Гори заиста не жели било чији нестанак или крај, док један број грађана из новоцрногорског корпуса жели своју браћу на тракторима и на путу ка Србији или Српској. То нам онда говори да је кључ краја и почетка подијела у њиховим рукама – у моменту када или ако и највише острашћени дукљани буду вољели своје српске суграђане онолико колико сваки Србин у Црној Гори жели добро и најострашћенијем дукљанину, подјеле можда неће престати али ће се назирати бар неки минимум ткива, неко чврсто тле на коме је могуће нешто изградити.
