Колико могу да видим, живимо у једном добу стабилизације прилика, до неких нових изазова (не заборавимо да је наша света Црква означена у више политичких докумената као мета за одстријел. То значи да треба бити опрезан и сјећати се оне народе да се у добру не понесемо нити у злу понизимо). Након уснућа Митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ једнодушно је осјетио љубав вјерног народа према двојици архијереја – Митрополиту Јоаникију и Владици Методију, казао је у великом божићном интервјуу за ИН4С, један од највећих теолога данашњице, професор на Богословском факултету, протојереј ставрофор др Дарко Ристов Ђого.
Ситуација у СПЦ, у хришћанском свету и свету уопште одавмо није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме, према духу и учењу Цркве, са којима бисмо се морали суочити? Које би нам духовне врлине помогле да одвојимо дневну политику од „онтологије“ Тела Христовог?
Тачно је да је стање свијета у коме живимо обиљежено ратовима, насиљем, трагедијом и ропцем једног свијета који нестаје и новог који се рађа пред нашим очима. Теме савременице које се саме по себи намећу пред православним хришћанима не разликују се много од тема које стоје пред сваким човјеком, али се искуство православне вјере тј. Христове Цркве нама поставља као мјеродавно за одговарање на те свеопште теме и одговоре. Свети Оци врло често истичу да је један од посебних духовних дарова – дар расуђивања, разликовања важног од неважног, судбоносног од пролазног. Шта то значи? Рецимо, за читаво човјечанство изван сваке сумње тренутни сукоб у Светој Земљи представља болно искуство, будући да нас се слике убијених људи и разорених градова дотичу, ако смо људи. Није занемарљив ни одраз тог сукоба у некој политичкој равни на глобалном нивоу. Међутим, ноторна је чињеница да је по сриједи само још једна ужасавајућа епизода у сукобу који траје деценијама и које ће се, по свој прилици, наставити деценијама јер нити је Израел у стању да сломи и порази све Арапе у Гази и Западној Обали, нити су сви Арапи, у поменутим крајевима и у свијету, у стању да поразе Израел. Дакле, ми смо позвани да састрадавамо са сваком душом напаћеном у свијету, али умјесто да проводимо вријеме гледајући вијести и коментаришући по друштвеним мрежама, за нашу душу, народ (или Цркву) неупоредиво је потребније да размислимо шта ми можемо да промијенимо на боље у животу сваког од нас. Какав је то мој живот? Постоји извјесни поредак важности у животу, ствари се, према хришћанском гледишту, најприје поредају по своме поретку, па онда тек знамо и видимо њихову праву мјеру и значење. Тај поредак би био: најприје да тражимо Царство Божије (Мт 6,33), што значи да је Христос и Царство Његово мјерило свих ствари. Рецимо, Христос каже да онај који воли оца или мајку више него Њега, није Њега достојан (Мт 10,37). Да ли то значи да је Христос против породице? Не! То значи да је Он мјерило и тако нечега најважнијег и најсветијег као што је породица. На једном практичном плану, рецимо, то значи да је важно да мјеримо Њиме чак и када, као што се дешава, родитељи нису у хришћанској вјери, а дјеца јесу. Ту лежи одговор и на други дио вашег питања. Дневна политика је велики изазов зато што човјек, па ни хришћанин, не може ни да је игнорише – ако се то деси, онда дођемо на ивицу пропасти на којој се она бави нама и манипулише нама – а не може ни да јој се посвети – јер дневна тј партијска политика троши и раздјељује, а ми смо позвани да обједињујемо и грлимо људе. Управо зато, када бирамо у политичком пољу, треба да се водимо не харизмом, обећањима, пропагандом, чак ни нашим схватањима шта неко ради „јер се тако мора“ – већ се сваки политичар мјери трајним мјерилима хришћанског (за нас Србе: косовског) Завјета. Да ли се неки политичар залаже за духовну, економску, политичку капитулацију српског народа? Да ли признаје или активно ради на легализацији сепаратизма на Косову и Метохији, да ли се понаша као да је пожељно то што је српски народ издијељен по границама које није само цртао и против којих се борио? Дакле, наш проблем није у томе што постоје политика и Завјет већ у томе што се већина једног завјетног народа опредјељује за људе који сматрају да је Завјет у функцији политике а не политика у функцији Завјета.
Наши политичари у суштини добро познају људе слабости, али не и врлине. То је узрок ужасне трагедије која нам се догађа – читава та класа, уз ријетке изузетке (којих има), одлично познаје изборне кампање, али не и технологије изградње друштва. Кампања је ситуација у којој се мобилишеш против некога („опозиције“), када се ствари поједностављују и поларизују. Тенденција савремених политичара јесте да у извјесном смислу увијек буду у кампањи или да се понашају као да су у кампањи. И тако се ствара зачарани круг: власт углавном конституише себе око привилегија, па њено везивно ткиво сачињава похлепа а као покриће за њу се производи симулакрум „идеологије“ или свих могућих идеологија које имају своја лица у власти. Опозицију врло често сачињавају слични профили, људи од истог штофа, почесто и сами некадашњи функционери који настоје да код гласача мобилишу бијес и завист због друштвене неправедности, због декаденције, због једне метафизичке фрустрације у којој живи данашњи човјек који увијек осјећа да му космос или Бог није дао колико он самим својим постојањем заслужује. Тако долазимо до ситуације да увијек испливавају „двије опције“, које су углавном лоше јер базирају власт на комбинацији стране силе и домаћег симулакрума, али се у свом погледу на човјека не разликују. Успут, такво стање оставља трајне посљедице на души овог народа у цијелој Отаџбини. Народ као да се навикава да је „прогрес“ мјерљив количином бетона и арматуре, бљештавилом једног живота којим живе они који заиста профитирају од пропасти цјелине. Но наше дијете све мање зна и хоће, све мање се оријентише у простору и времену и све мање је наше. Наши политичари и њихова економска браћа по богатству често су и жртве и џелати у једном систему заснованом на људским слабостима.
Појам „врлине“ готово је нестао из српског језика, иако се понекад помињу „вриједности“. Но „вриједности“ треба да живи „друштво“, да се увијек налазе код неког другог, док врлину човјек мора да живи сам. Нисам нарочито оптимистичан када је у питању могућност да се садашњи систем – комбинација дивљег капитализма заснованог на похлепи и привида демократије заснованог на симулакруму политичког – може замијенити нечим другим. То друго ће се појавити прије или касније, а наше је да покушамо да будемо врлински људи, људи Христови, прави Срби на пољу које нам је дато, у времену и простору у коме смо се родили.
Логику „Православне Цркве Украјине“ прихватиле су и неке псеудоцрквене организације створене на канонском простору СПЦ, као што је на пример „Црногорска Православна Црква“. Они, као што већ вероватно знате, поричу српски језик и ћирилицу, а користе црногорски и хрватски језик и „црногорску“ и хрватску латиницу. Како то коментаришете?
„Црногорски“ и „хрватски“ језик, као што је одавно утврђено у лингвистици, нису посебне језичке стварности већ само новији политички називи за српски језик чије име жуља поједине кругове у Црној Гори и Хрватској. Није потребно бити нарочито промућуран да се уочи да је наметање латиничног писма те завичајног црногорског назива за језик и „цркву“ ствар ширег захвата који историјски започиње са хрватском правашком идеологијом, преко аустро-угарске културне и војне политике, усташког и титоистичког насљеђа који на пољу културног распарчавања и поробљавања српског народа нису никада напустили савезништво са Дрезденског конгреса. Постоји једно правило у историји које каже да ће се велике силе користити истим средствима за своје циљеве у континуитету, иако саме велике силе можда немају у свему исте интересе. То се најбоље види на примјеру руског и српског културног простора гдје се лако уочава да се савремена евро-атлантска Империја наставља на дјеловање КП СССР и СКЈ када је у питању „борба против великоруске и великосрпске хегемоније“ тј свођење Руса и Срба на поробљене, минорне народе. Да би се то постигло, није довољно само политички окупирати те територије већ је потребно промијенити културни ген Срба и Руса у тако важним, интимно неотуђивим дјеловима српског тј руског културног и политичког простора као што су Црна Гора и Украјина. „Црквено“ рјешење зато није нека самостална и самоникла појава већ само површински вид тог унутрашњег процеса. Тај процес је моћан и схизофрен: моћан, јер иза њега стоји политичка, финансијска, културна привлачност Запада, онај механизам који често дјелује: „ако пређете на латиницу, на нови календар, на љубав према тлачитељу, пред вама се шире боље могућности интеграције у Запад“. Тако настају хибридне мапе сјећања: исти људи који се диче да су „козацкого роду“, како каже украјинска химна, или који истичу да Црна Гора не позна „срамотнога ропства ланце“ – исти они добровољно хрле да буду робље оних против којих су њихови и наши преци носили мач у руци.
Но дозволите ми да кажем да је добар дио кључа тих нових појава код нас. Црна Гора и Украјина само су одрази, важни, болни, али у извјесном смислу и периферни, унутрашњих криза и превирања унутар српског и руског бића. Само су по сриједи полови једне амбиваленције која постоји и код оних који нису промијенили национално име. Зашто се међусобно дозивају и подржавају српски аутошовинисти, који се стиде свог српског народа, исти такви „Руси“, Црногорци, Украјинци? Зато што је у Крушевцу или Нишу, Москви или Перму изостао рад на кодификовању „Србијанаца“ или „Росијана“ као посебне нације, тамо се људи на пописима пишу као Срби или Руси али унутрашња конституција једног „српског“ аутошовинисте и дукљанског екстрема савршено је иста, као што се Украјинац и Новорус савршено разумију у презиру према класичној руској култури и духовности. Ефекти поробљавања тј политичког и културног распарчавања били су исти или слични у Москви и Београду као у Кијеву или Подгорици. Зато се у средиштима тако огорчено и данас води битка са медијски и култрни простор: оно ново постаје трајно тек ако задобије потврду у центру цјелокупног простора. И ту налазимо кључ. У моменту када у Србима и Русима коначно оживи завјетно памћење и када латиница и стокхолмски синдром привлачности Империје престану да дјелују у Новом Саду и Москви, појавиће се сва моћ српске културе, језика, завјетног памћења којој ће и други тежити.
После упокојења митрополита Амфилохија, верни народ Црне Горе снажно је стао иза митрополита Јоаникија. Како гледате на садашње верске прилике у Црној Гори?
Колико могу да видим, живимо у једном добу стабилизације прилика, до неких нових изазова (не заборавимо да је наша света Црква означена у више политичких докумената као мета за одстријел. То значи да треба бити опрезан и сјећати се оне народе да се у добру не понесемо нити у злу понизимо). Након уснућа Митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ једнодушно је осјетио љубав вјерног народа према двојици архијереја – Митрополиту Јоаникију и Владици Методију. Они, сваки на свој начин, настављају тамо гдје су њихови претходници стали.
Иако се чини да су се вјерске прилике понешто стабилизовале, без пророчког дара можемо наслутити да ће их чекати турбулентна времена јер су подјеле дубоко урезане у друштву и асиметрично поларизоване: ни „најљући“ Србин не замишља будућност Црне Горе без људи других политичких, националних и вјерских опредјељења, док је сан о „тракторијади“ тј Црној Гори „очишћеној од Срба“ остао да живи бар у 10% њеног србофоног становништва. У том смислу остаје стари изазов: ваља засвједочити расбраћеној браћи Љубав Христову али не по цијену самоукидања или релативизовања српског тј видовданског завјетног становишта.
Сведоци смо данашњег доба и свега што оно носи са собом, повећана виртуелизација, утицај друштвених мрежа, лаж се може врло лако „продати“, а „нечастиве силе“ брже него икада размахнути. Који је Ваш савет за верујући народ, како се одбранити од таквих пошасти?
У тенутку када сте љубазно послали Ваша питања генијални Слободан Владушић је објавио један изврстан есеј баш на ту тему: „Усамљеност од дневника до друштвених мрежа“. Тешко да би се проницљивије и умније од тога могло нешто рећи. Напоменуо бих, на Слободановом трагу, да је једини лијек у томе да схватимо да људи „на мрежама“ ипак јесу и даље реални људи (чак и када се крију, иза лажних имена и налога). Нама се на друштвеним мрежама нуде углавном инстант задовољства – напишеш или објавииш нешто што сматраш умним или лијепим, и, ето за пар секунди, то стигне до других људи. Но друштвене мреже нису ту само ради тог нашег осјећања. Најмање служе томе. Оне, као што је познато, служе за комерцијалну и војну обавјештајну дјелатност и аналитику, пласирање производа и идеологија. Такође, оне су простор једне анонимне анимализације човјека јер нуде могућност да испољимо оно најгоре из себе, не плативши никакву цијену за то, укључујући и стид (у стварном свијету ви морате да стиснете петљу па да пређете границу пристојности па да кажете „у брк“ оно што људи без зазора пишу по мрежама, чак и под својим именом). Сви знамо за суграђане или сроднике који на мрежама дивљају а заправо су тихи и стидљиви људи. То нешто говори о њима, али нешто и о мрежама. Тачно је да су оне данас свеприсутне, али то још увијек не значи да је оно свеприсутно добро или да га је могуће лако „употријебити за добро“, како се понекад наивно вјерује или образлаже.
Како у 21. веку сачувати православне душе?
Иако данас људи говоре о души, на примјеру промјене значења тог појма можете да видите колико смо лутали у посљедњем вијеку. Јер „чувати душу“ некада је значило окренути оно вјечито у човјеку управо ка Царству Христовом, осјећати свијет, другог човјека, свој народ једним тананим осјећањем за стварност која нас надолази. Данас, ако још и ко говори о души, углавном се под њом подразумијева нека свеопшта сентименталност, неодређена дирљивост, Душу нам је некада чувао Христос, рај српске и руске душе је свједочио о. Јустин Ћелијски. Данас људи говоре о души али не и о „чувању душе“ већ углавном о души као чулу којим нас погађају кафанске пјесме или филмови. Наравно: тај плитки, површни, свеопшти осјећај „душе“ не треба нужно супротстављати оном дубоком, хришћанском, али ако се сведемо само на њега, онда смо у проблему.
Са једне стране, нама је Христос у овом вијеку близак и Присутан колико и прије 2000 година – у врлинама, у светим тајнама, у животу Цркве у сваком трену у коме служимо другима, када нахранимо гладне, одјенемо голе, утјешимо слабе, нађемо се да подијелимо бол са братом, пријатељем, непознатим човјеком. Са друге стране, живимо у доба када се све и свако даје и продаје, нуди и тражи у замијену. Зато је пола здравља душе – хигијена душе. Ако тражимо по духовним канализацијама – тешко ћемо наћи чистоту. Данашњи човјек увијек негдје жури, нема времена ни да се помоли или прецијењује онај тренутак који посвети Богу. Но да ли је тако како мислимо? Да ли се заиста молимо онолико колико то мислимо да чинимо? Да ли смо заиста сведобри људи које само поврјеђују други људи? Имамо ли заиста у себи снаге за покајање, за поглед у себе са оштрином којом просуђујемо о другима?
Понекад се каже да је свако јутро потребно погледати се у огледало. Но данашњи човјек је великодушан ка свом одразу у огледалу и зато се често налази у његошевској позицији да „гледа мајмун себе у зрцало“. Баш зато је још важније погледати свако јутро икону Христову, икону славску, слике предака који су овај живот понијели и часно проживјели. Прочитајмо понеку главу Јеванђеља, понеку поуку великих Отаца попут Владике Николаја. Колико год можемо, саберимо свој дан око Христа, послужимо ближњима. И ту је тајна.
Христос каже: „Јер ко хоће да спасе свој живот — изгубиће га; а ко изгуби свој живот мене ради — наћи ће га. Јер шта ће користити човјеку ако сав свијет добије, а животу своме науди? Или какву замјену ће дати човјек за свој живот?“ (Мт 16,24-26) Овдје је заправо у хеленском употријебљена ријеч „психе“ – душа, па је на српски језик преведено као „живот“ јер је за древне јевреја „човјек – душа жива“. Али можемо да преведемо и: „ко хоће да спасе своју душу — изгубиће је; а ко изгуби своју душу мене ради — наћи ће је. Јер шта ће користити човјеку ако сав свет добије, а души својој науди? Или какву замјену ће дати човјек за своју душу?“ Како је то могуће „изгубити душу“ ради Христа? Није могуће у смислу у коме та синтагма постоји у српском језику (то је још један разлог зашто је бољи превод „живот“), али је могуће душом приступати другом човјеку, губити себе у љубави Христовој. То је наш задатак, тајна Христове Жртве – само човјек који служи другоме, може бити човјек у правом смислу те ријечи.
Која би била Ваша Божићна порука верном народу?
Божић је празник када славимо бескрајну Љубав Божију ка нама људима, када се сјећамо да човјек никада није сам ни сасвим препуштен себи, чак ни у свијету у коме би господари човјечанства баш жељели да је све у њиховим рукама. Зато треба да се охрабримо о Рождеству Христовом. Бог је са нама. Прегрмјели смо толико тешких Божића, само у ХХ вијеку од Мојковца до Кравице видјели смо и трагедију јунаштва и драму беспомоћности. Видјели смо и свјетлих и сјајних празника, у љубави и трептају пред Тајном Христовом. Свој браћи која чувају Завјет – мир Божији, Христос се роди!
