О празницима се у мени свакако ковитлају радост и сјета, успомене и питања гдје свијет и Отаџбина и мој мали свијет у њима иду… Ковитлају се магловите успомене из дјетињства, из јануара 1992, у којима је много шта несигурно, али неки осјећај времена и спомен драгих лица сигуран и стамен као Милост Божија која нас гледа и када то не знамо. И размишљам о покољењу мога оца и разлици између њих и нас. Ми их данас с правом гледамо као див-јунаке, као мученике и ратнике, заточнике једне идеје неугасиве – идеје Завјета и Отаџбине Србинове. И у томе блиједе све њихове људске слабости, као ништавне, као непостојеће, само пред једном али најважнијом њиховом особином – способношћу да се жртвују без одлагања, одмах, овдје и сада, да одговоре, као хајдуци, да текну и утекну и на страшном мјесту постоје, без жалбе на стварност, без очекивања да им то страшно бреме преузме неко други или бар одложи час када се треба поћи неодложним путем славе и страдања.
Било је то покољење у коме није било “а може ли то касније?” и “зар баш мора тако?” и “а може ли то неко други?”. Не може – мораш ти и морамо ми. А када човјек прегне, онда му Христос и Његов првомученик дају махове.
Зато и данас не вриједимо ни колико мислимо да вриједимо ни колико друге убиједимо да вриједимо. Вриједимо колико сада и одмах хоћемо и можемо, уз помоћ Божију. Јер ко ће – ако не ми? и када – ако не сада?
Срећна нам Крсна слава Стефанове и свеСрпске Републике!
