Крај Ангоре древне анадолске
У шатору пространом и сјајном
Тимур Хроми шахом се забавља
Са сином му омиљеним Мирзом
Одмарају после љуте битке;
Око њих су жене из харема
Те их служе медом и кумисом
Не знаш која од које је лепша.
Ту улазе војници татарски
Собом воде бедног Бајазита
Истог оног са Косова равног
Што’но згуби српског кнез-Лазара
Кнез-Лазара и храброг Милоша
Да освети свог бабу Мурата
Истог оног што код Никопоља
Крсташку је потукао војску
Понизио хришћанску Европу
И угарског краља Сигисмунда;
Мили Боже шта ти је судбина
Још до јуче Муњом су га звали
Славили га, од њег’ страховали
Ево данас у дроњцима иде
Крвав повез преко ока носи
У кавезу као звер га воде.
Кад га виде моћни цар татарски
Грохотом се царе насмејао:
“Бајазите, потомче Османов
Сећаш ли се када си претио
Да ћеш мени помрсити конце
У окове да ћеш ме бацити
А све моје да ће твоје бити?
Знаш ли сада вољу Алахову?
Ни језика за одговор немаш!
Гледај, псето, како мене служе
Твоје жене из твога харема!”
То изрече, а поглед му паде
На кадуну поносног држања
Лепу, витку, к’о јела високу;
Пита Тимур свога сина Мирзу:
“Сине драги, де ти реци оцу
Ко је она кадуна стасита
Та сигурно није било која
Има у њој нечег господскога”.
Шахрук Мирза напред се нагнуо
И потихо оцу говорио:
“Драги оче, то је Оливера
Из Србије, ћерка Лазарева
Брат је њезин Стефан Лазаревић
Крсташима он је пресудио;
Грдне муке тај нам је задао
Са братом му Вуком Лазаревим
Са родом му Гргурем и Ђурђем
Ти мишљаше да су то дервиши.”
Хтеде Мирза причу наставити
Али Тимур десну руку диже
Прекиде га и овако рече:
“Ништа даље синко не говори
Све ја знадем кад то си ми рек’о
Пет хиљада љутих оклопника
Сви у црном, а са десног крила
Сатрло је сву нашу коњицу
Да не беше татарске нам браће
Што на нашу пређоше сви страну
Сад Бајазит победник би био
У кавезу мене би водио;
Тако беше, али сад је друго
Стефан нама непријатељ није
Ратовањем бранио је сестру
Она њега испред Бајазита;
Бајазиту дани истекоше
Неће много времена протећи
Кад ће Стефан слати поклисара
Да од мене Оливеру тражи
Да је шаљем њему у Србистан
Јер брат сестру оставити неће.”
Страшан беше Татарин Тамерлан
Страшан беше ал’ беше и мудар
Татарима свима наредио
Оливеру строго да поштују
Мува на њу да не сме да слети
За увреду главом да се плаћа.
К’о што рече тако је и било
Кад поклисар од Стефана стиже
Татари га спремни дочекали
Па га воде пред Тимура Хромог;
Поклони се поклисар Тимуру
Те овако стаде беседити:
“Светли царе, часни Тамерлане
Све Азије врли господаре
Из Србије носим ти поздраве
Поздравља те Стефан Лазаревић
Уговоре он ти нуди добре
Још те моли сестру да му вратиш;
Кад је оно Лазар погинуо
На Косову од душманске руке
Милица се у невољи нашла;
Да спашава и народ и земљу
Оливеру Бајазиту даде
Све што Стефан за њег’ војеваше
За част беше и за сестру своју
Теби Стефан непријатељ није;
Оливеру ништа не везује
Ред би био она да се врати
Да се врати своме и својима.”
Слуша Тимур, брци му се смеше
Главом климну, обрве подиже
Па овако каза поклисару:
“Част је мени поздраве примити
Од Стефана, сина Лазаревог
Из јуначког рода Милошевог;
Међу нама Бајазит стајаше
Победих га вољом Алаховом
Међу нама сад препрека нема
Радујем се пријатељству нашем
Оливеру радо ослобађам
Сестра треба брату да се врати;
Још Стефану хоћу да поручим
Оливера да је поштована
Пазисмо је како доликује
Њеном роду и њеном имену.”
Како рече, тако и учини
Оливера у Србију стиже
Да проживи још много година
А на своме и међу својима.
12. јануара 2024.
