Велики људи су уједно и велики симболи, а свети људи су свештени симболи: они подједнако зраче својом личношћу и подвигом за живота колико и након прага такозване смрти. Понекад и више. Понекад је и лично величанствено дјело само зрно пшенично које, када умре, и оживи, стоструки плод даје. Јер Христос, Велика Истина, када је изрекао ту малу истину о тајни пшеничног зрна, мислио је уједно на своју смрт и нови живот али и смрт и нови живот свакога ко је узео Његов крст и пошао за њим. Ако је Он сам по себи Знак препоречни – онда ће и његови Ученици бити знак препоречни.
Ма колики плод да се развио ии зрна Растка Немањића, увијек изнова вриједи окренути се почетку, језгру, ономе што је од Светог Саве остало на пергаменту и у ваздуху – његовим ријечима. Већ ту је могуће срести једну изузетну личност српске и ромејске ренесансе: Саву апостола и просветитеља, Саву законодавца, Саву подвижника, Саву градитеља, Саву теополитичког мислиоца… Када на све то додамо народно памћење и замишљање, дубоко и далекосежно колико и сам народ који памти и чезне за бољим свијетом, онда се том историјском лику с правом придружују Сава – заштитнички предак, Сава – путујући проповједник и учитељ, Сава – чудотворни гост у мукама, Сава – окружен вуковима и нападан од пашчади у земљи „гдје је камење свезано а пашчад пуштена“. Како тада, тако и сада. На Саву су, од како је кренуо својом стазом до данас острвило све што се смакло са његовог пута.
У свим нама познатим издањима сабраних дијела Светог Саве његово Писмо игуману Спиридону ставља се на крај – након великих типика, хиландарског и студеничког, након житија и службе своме мироточивом оцу. И његова Жичка бесједа о правој вјери позивала је Владику Атанасија и Митрополита Амфилохија (и за њима све нас) да јој се опет враћамо. А опет: баш у том не одвећ дугом писму види се највише од Савиних унутрашњих свјетова: топлина његове душе када пише студеничком игуману: „И ево што се у овом месту нађе, на благослов дајем ти крстић, да ми га носиш на спомен, и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га вазда о врату, макар да имаш и другу иконицу, но њега вазда носи.“ Да се молиш баш са тим крстићем. Сваки крст је симбол, знамење, носилац тајне Богочовјековог распећа и побједе, свједок да „васкрсења не бива без смрти“. Па међу свим крстићима, међу свим појасима, ови су посебни јер се у стварима некако запрете, затаји и стоји наша брига и љубав за оне које волимо. „Дајем ти убрусац, што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам га нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи.“ Убрусац и камичак – иако су тај убрусчић и самом Сави поклонили, камен из Свете Земље. Јер бити хришћанином и Србином значи даривати оно теби даровано, носити у српској земљи Свету Земљу, као што су многи сарајевски Срби понијели комад своје српске а свете земље када су се 1996. праштали од огњишта.
„Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета…“ пише Светитељ Спиридону, но кроз њега и Студеници, кроз Студеницу – читавој српској земљи. Не само да „напустиш завјет“ – јер људи много рјеђе напуштају завјете, потпуно освјестивши размјере тога чина. Они најчешће некако изиђу из завјета, удаље се од њега, направе „мудри“ компромис између „стварности“ и „могућности“. Из завјета се лакше „искаче“ са самозаваравањем да се бар једном ногом у њему остало: способност данашњег човјека да мисли да је и даље у завјету зато што га је свјестан – иако ништа у његовом животу није мјерено тим завјетом – нарочито потребује ову Савину молбу и опомену. Када народ настао са завјетима иступи из завјета, неће стати само завјети већ и сам народ. Као што пут опоравка и обнове тог народа уопште није далек, сложен, условљен свим и свачим, постављен у неразмрсивим једначинама економије и политике већ вјечан и чист, блистав и близак свакоме ко жели да њиме иде – пут Јеванђеља и светосавске жртве, бриге и љубави. Себедавања у завјету.
Записује Сава и свој замор – и у њему као да описује епохални замор данашњице: „Када све ово свршисмо, тада се, пошто нас стиже путни труд, сви разболесмо, и остављамо на Божје расуђење живот наш и смрт нашу, и ко од нас буде жив к вама нека се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека остане с њим.“
Тако некако и Савин народ данас – скоро осам вијекова након што су записане ове ријечи. Као да нас је, као народ, стигао путни труд. На Божије је расуђивање и живот наш и смрт. Он нам остаје, ако Му се обратимо.
Иако, како пјева Ђорђо Сладоје, „у цркву сврате кад више не знају куд ће.“ Пут светитељев вози уском Христовом стазом између гордости и самопорицања, између објести силника и зависти ништога. То је пут између свеопштег пристајања на компромис и истинске слоге народа. Између безнађа и беспомоћности којима се предајемо и максимализма и задртости – јер и због једног и због другог, и због „ништа ја ту не могу“ и „ако нећу сад, нећу никада“ – ми пропуштамо да рађамо и васпитавамо, спремамо и завјетујемо оне који треба да наставе завјет Савин и Лазаров. То је она златна средина посљедњих Немањиних часова, између лијевих и десних путева, између народа који дише сопствену величину и не налази снаге да учини оно најосновније – настави да се рађа на српској земљи за Царство небеско.
Тајна зрна пшеничног јасно је видљива кроз читав ток светосавске историје: преци који су бирали Небеску Србију, Царство Христово, крило Аврамово – носили су пламен светосавља неугасивим и пред туђинским окупацијама и у страшним страдањима. У тренутку када смо одлучили да нам је доста небескога – почели смо да губимо и Небо и земљу.
Зато другог пута осим Христовог ка Царству нема и за овај народ другог пута ка Христу осим Савиног нема.
