Током свих изборних циклуса од почетка вишестраначја у Србији, сведоци смо да многе листе које се такмиче за улазак у Народну Скупштину, траже и добијају јавну подршку неких познатих интелектуалаца. Најчешће се име ових нестраначких интелектуалаца помиње у јавности као подршка изборној листи, а ређе се сами интелектуалци налазе на пролазним местима међу будућим посланицима. Веома ретко се интелектуалци налазе на непролазним местима на листи, односно на њеном самом дну (од 245. до 250. места), како би у јавности својим присуством „појачали” листу, без икакве воље да уђу у практичну политику.
Странке (односно коалиције странака и покрета) сматрају да им је подршка нестраначких интелектуалаца потребна зато што процењују да интелектуалци поседују употребљив углед у јавности или препознатљивост у образованијем делу гласачког тела (наравно, у истом пакету странке могу добити и савете интелектуалца око изборне аналитике). Тако бар странке образлажу потребу за добијањем јавне подршке од стране интелектуалаца. Најчешће се ради о заблуди. Зашто?
Знање политичара
Прво: зато што политика суштински јесте воља, а не знање. Друга је ствар што се на политичкој сцени често уочавају негативне последице непостојања ни критичне (минималне) количине знања, када се огледа само брутална воља материјализована у политичарима бул-теријерског карактера. Тада се потире свака идеја знања у политичком занату, на сцену ступају генерације политичара без икаквог озбиљнијег философског, уметничког или историјског образовања. Ове амбисе покушавају да надокнаде похађањем „сорошевских” курсева или куповином диплома. Карактерологија оваквих политичара – који необразованост надокнађују мешавином екстремизма и активизма – продукује атмосферу између „завађених ровова”, односно референдумску политику у стилу – ми или они.
У таквој неукој и поларисаној атмосфери ствара се утисак да нам нису потребни општост и теоријске идеје; да у политици не постоје прелази, финесе и господске нијансе; да на чело избија онај чија воља противљењу свега што долази са супротне стране одаје утисак највеће храбрости. Ако занемаримо ову неславну праксу да често имамо посла са политичарима без скоро икаквог знања, односно ако посматрамо унутрашњу дилему када постоје и јака воља и велико знање, искуство од „крви и меса” увек ће дати предност вољи. За сваку политичку организацију много више значи 20 људи у унутрашњости који на терену праве капиларну организацију, него 20 интелектуалаца који сопственим именима подржавају ту исту политичку организацију. Колико год да се ова трвдња не допада спекулативним разуму – искуство било које организације створено у „блату и прашини Србије” говори супротно.
Друго: зато што је утицај угледних интелектуалаца, који именом подржавају листе у изборном процесу, најчешће „димна завеса”. Ова заблуда – која се потврдила у практично свим изборним циклусима – настала је као резултат како прагматичних тако и психолошких фактора, којима се прецењује утицај интелектуалаца на бирачко тело. Велики број прегледа на друштвеним мрежама када наступају неки интелектуалци (који често „добацују” и до цензуса), по правилу се не конвертује у подршку на изборним листићима. Популарност у једној сфери није аутоматски и популарност у другим сферама. Када би се узимала само подршка на свим облицима интернет комуникација, као кључни арбитар за политички избор, у другом кругу будућих председничких избора би се вероватно нашли Цеца „национале” и Пријовићка „анти-национале” (пошто ова утицајна дама не жели да је „Срби својатају”). А можда би се нашли Кристијан Голубовић и Бака Прасе?
Наравно, претходна констатација је изнесена као грубо поједностављење феномена диспропорције између политичке воље гласача и утицаја појединаца путем друштвених мрежа. Под психолошким факторима подразумевамо да многи страначки лидери имају провинцијални комплекс према професорским титулама, друштвеним звањима или добијеним наградама. Свесни сопствених рупа у образовању – и довољно поштења да то признају – покушавају да ове празнине надокнаде угледом интелетуалаца у друштву. Када се овакви експерименти заврше поразом, често крећу међусобне оптужбе: интелектуалци сматрају да је њихов углед злоупотребљен, а страначка бирократија да је подршка интелектуалаца била контра-продуктивна. Још једна у низу заблуда која остаје иза нас.
Треће, скоро све странке у Србији су приватна предузеће њихових лидера. Питају се буквално за све и одлучују о свему. Од њихових личних способности и среће на тржишту гласова ће зависити да ли су власници „Самосталне трговинске радње” или „Холдинг корпорације”. Механизам је идентичан, једино се у зависности од величине „приватног предузећа” разликује степен сложености у управљању. У таквој управљачкој констелацији – која индукује и кадровску структуру – већ први концентрични круг око лидера нужно мора своју позицију градити послушношћу уместо резултатима. Не бирају се, већ се постављају – зашто би онда „таласали”? Оваква медиокритетска структура је најчешће неупотребљива у кампањи, јер ни током неизборних периода није успела да личном иницијативом обезбеди никакво присуство или подршку у јавности. Онда се страначки лидери, даном проглашења избора, напрасно сете нестраначких интелектуалаца. Поверују да ће им ови грмљавином идеја надокнадити сву немуштост њихових високих страначких функционера. Узалуд, опет заблуда.
Надамо се да смо описујући једну по једну конкретну заблуду успели да бар делимично расветлимо кровну заблуду о нужној и плодотворној употреби нестраначких интелектуалаца у политици (као методолшки путоказ користили смо учење нареченог Кристијана Голубовића из култног документарца Видимо се у читуљи, када објашњава кумулативни процес у коме се „1.000 малих лудила стапа у једно велико лудило”). Шалу на страну, сигурно је да постоје модалитети продуктивније употребе интелектуалаца у политици. Али је, такође, очигледно и да постоји перменентни сукоб воље и знања у политици. Ову унутрашњу противречност најбоље су осетили скоро сви политички лидери, када су у једном моменту морали да бирају између интелектуалца у себи и политичара у себи; односно када су се нашли на раскрсници између нових знања у једном смеру, и нове воље у супротном смеру.
Данас политички мртваци, а некада млади научници Војислав Шешељ, Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић, морали су да се определе на почетку своје политичке каријере. Одлучили су да убију научнике у себи, одабрали су политичку вољу. Нису имали никаквих заблуда – зато су и успели као страначки лидери или државници. Супротан пример је лични избор Николе Милошевића. Када је ушао у политику, већ је иза себе имао колосално дело. Још тада се сматрао једним од неколико највећих философа и теоретичара књижевности које смо имали у историји. Али као политичар, Никола Милошевић је сасвим супротно од његове научне каријере. Јер у реалној политици се креће „од нуле”, претходна дела се најчешће не рачунају. Никола је прекасно ушао у политику да би убио философа у себи. Водећи се увек инстиктом интелектуалног поштења кроз живот, он је покушао да га пренесе из индивидуалне у колективну сферу. Грешка. Интелектуалац не само да трпи изолацију већ му она и прија да би га ојачала. Јавна организација не сме да остане скрајнута и усамљена, јер онда атрофира. Тако је пропала Српска либерална странка, а са њом и неуспешни политичар Никола Милошевић.
Ако изузмемо лидере странака, као малобројне примере у политичком животу, шта се дешава са оном већинском категоријом: интелектуалци који су чланови странака а нису њихови председници? Мишљења сам да је реч о продуктивном и пожељном односу. У сваком случају, ради се о храбром потезу, посебно ако је реч о чланству у опозиционој странци. Интелектуалац одлуком да се јавно учлани у странку ризикује да постане изложен ветровима политичке јавности; тако нужну губи део комодитета који му пружа интелектуална заветрина. Прихвата и да сноси део колективне одговорности (некада и моралне крвивице!), иако можда индивидуално није сагласан са неким страначким процесима и одлукама. Прихвата и да поштује страначки поредак, веома битна одредница којом индивидуа показује да је колектив изнад појединца. Прихвата и постојање неприкосновеног страначког лидера изнад себе, не као део сопственог светоназора, већ као нужни модел управе у овом простор-времену.
Са позиција странака, овакав модел је најприхватљивији. Интелектуалац, који је део страначког естаблишмента, није страно тело у партији – већ је он од „њиховог ткива”. Прихватио је заједничку свакодневну судбину, праштаће му се чак и неке разлике и поједини испади. Нарочито ће бити поштован у структури странке ако својом појавом у јавности допринесе и „квалитет плус” у односу на лидера странке. Односно ако прошири гласачко тело бар за један глас. Као пример оваквог позитивног деловања кроз вишестранаку историју у Србији, можемо, између осталих, навести улогу Миодрага Перишића у Демократској странци, улогу Владете Јанковића у ДСС-у, улогу Спасоја Крунића у СПО-у, улогу Михајла Марковића у СПС-у или улогу Горана Паскаљевића у Г17 плус. Од савремених примера можемо навести улогу Предрага Марковића у СПС-у, улогу Душана Пророковића у Заветницима или улогу Синише Ковачевића у Народној странци.
Употреба интелектуалца
Здраворазумски је да је интелектуалац, који се учланио у странку и који поштује њену структуру, добродошао и да може бити само добитак за ту политичку организацију. Али, кључна дилема о улози интелектуалца у политици, не базира се на оваквој пракси, већ на употреби интелектуалца који није члан странке и не жели да то постане. То би била и насловна тема ова анализе. Направићемо мали излет на овом месту и цитираћемо део интервјуа професора Ломпара за „Магазин Таблоид”, у коме је између осталог на ову тему рекао:
„Постоји битна разлика између интелектуалца и странке: интелектуалац има став, странка има организацију; оруђе интелектуалца је реч, оруђе странке је акција. Када се странка понаша на начин који подразумева став и реч интелектуалца – он у томе учествује тако што прати своје мишљење, а не странку чији се бројни аспекти организације и акције налазе мимо овог става. На тој тачки се раздвајају позиција интелектуалца који остаје то што јесте и интелектуалца који усваја страначки ангажман. Обе могућности су легитимне, али само прва очувава разлику у којој интелектуалац постоји и задржава спремност да се замери страни која се тренутно подударила са његовим ставом.”
Поштујем ставове професора Ломпара у којима он дефинише однос интелектуалца и странке, првенствено из угла интелектуалца, као и његово вишегодишње искуство сарадње са патриотским странкама. Међутим у овом тексту ћемо се за нијансу више бавти поменутим односом из угла странке. Пошто смо већ у уводном делу анализирали мотиве странке да добије подршку нестраначких интелектуалаца током изборног процеса, као и честе разлоге неспоразума међу њима, на овоме месту ћемо покушати да дефинишемо модалитете успешне сарадње. У ком случају изборна листа ангажовањем нестраначких интелектуалаца током кампање сигурно добија видљив број гласова, више од оног очекиваног пре овакве подршке, а не производи унутрашње незадовољство код страначке бирократије?
То се дешава само у ретким случајевима индивидуалног ангажовања, који се могу набројати на прсте једне руке. Односно, само у случајевима када нестраначки интелектуалци збиља имају широку препознатљивост и несумњив углед, али када су њихови атрибути у садејству са изборним циклусом. Јер популарност нестраначких интелектуалаца која се може конвертовати у гласове има ограничено трајање, постоји само онда када се ови интелектуалци често појављују у медијима.
Међутим, често појављивање у медијима аутоматски круни интелектуални углед овим академским грађанима, због потенцијалне опасности од презасићења и профанисаности. Величина интелектуалног угледа увек у себи мора садржати мистику недоступности и дистанцу. Из угла практичне политике није добро да се интелектуалци пречесто појављују у медијима, као што није добро ни да их ретко има. Феномен „модног фокуса” – на коме се заснива читава медијска индустрија Запада – погађа и независне интелетуалце. У једном периоду њихова популарност нагло скочи, у наредном периоду видљиво опадне, иако у садржају њихових наступа није било дисконтинуитета. Једноставно се деси, буду у моди, а онда испадну из модног фокуса.
Зато и подвлачимо да је број нестраначких интелектуалаца, који својом подршком сигурно могу побољшати пласман неке изборне листе, симболички максимално садржан у броју прстију једне шаке. Често, око пола. А онда такви независни интелектуалци – свесни сопствене вредности и ојачани сопственом сујетом – веома, веома ретко доносе одлуку да именом подрже неку изборну листу. У крајњем случају, најчешће опечени претходним лошим искуством, зашто би се поново упуштали у потенцијално ризичну авантуру? Са друге стране, странке због медијских потреба, о којима је било речи у претходном тексту, посежу за слабијим, алтернативним решењима. Траже подршку неких нестраначких интелектуалаца – која и поред несумњивих врлина које ови поседују – нема изборну тежину. Тако се ствара симулакрум доброг посла: странке су задовољне јер су „набавиле добру робу” за изборе, а нестраначки интелектуалци су остварили сопствену потребу за признањем. Овакво стање траје само до ноћи после изборног дана.
Основна разлика између интелектуалца-појединца и странке-колектива лежи у суштинској противречности природе ова два појма. Интелектуалац је самоодржив, инокосан по сваком питању, његово дело се такмичи са историјом а не са другим ствараоцима, обликује га карактер којим брани своје мишљење, издваја се од гомиле да би учврстио креативно сопство. Странка је по хабитусу зависна од заједнице и од слагања вектора унутар себе; странка се на „живом” терену такмичи са другим учесницима у политичком животу (странкама или коалицијама); њени ставови имају смисла само ако их усвоји заједница; њена егзистенција је искључиво зависна од подршке коју у изборним циклусима добија, односно бесмислена је без масовне подршке гомиле.
Интелектуалац не мора оно што странка често мора, да би се преживело. Због свих ових разлика које су додатно надограђене из основног дуализма „јединка : заједница”, јасан је закључак да је подршка независног интелектуалца према странци могућа само онда када се мишљење јединке подудари са акцијом организације (Ломпар). Зато су и турбуленције међу њима честе, зато су савези често једнократни.
Када је својевремено Драган Добрашиновић оснивао „Усправну Србију”, консултовао се са једним познатим научним радником, доктором философије (који је уједно и директор познатог института), око улоге интелектуалца у овој организацији. Научни радник му је саветовао – на основу свакодневног искуства рада са интелектуалцима – да изгради такву организацију у којој ће постојати само један интелектуалац. „Наравно, по области?”, закључио је зачуђено Драган Добрашиновић, јер му се учинило да се ради о премалом броју. „Не, укупно”, одговорио је научни радник, „ако их је већ двојица, сигурно ће доћи до пуцања због сујете”.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 26.01.2024)
