Док су нас, уз васкршњи пост 1999., џелати НАТО пакта сваконоћно „причешћивали“ уранијумским отровима, памтим да сам, како се светла погасе и родитељи децу спусте у подрум, излазила на балкон. Тамо, понад Грачанице, пркосећи ђаволову плесу, укрштала се ватра наше противваздушне одбране. Бомбе су падале немилосно, а ја сам само молила Бога да заобиђу срчане дечаке чије мајке негде далеко црна грозница тресе. И да се ватра света косовска не угаси. Веровала и надала се.
Кад су нас почетком јуна 1999. високи војно-полицијски дужносници оставили на милост и немилост џелату (многи војници су плакали), оставили толике младе гробове и отишли да славе „победу“, косовскометохијски Срби су, слеђени, престали да размишљају о планетарним издајствима – француским, черчиловским, визеловским, козирјевским и иним и питали се: како је могуће да ниједан командант, ниједан батаљон или вод не одбије наредбу врховне команде и остане да брани народ? И опет су веровали и надали се да ће се вратити. Само што нису – говорили су неки.
Нада се није гасила ни у јеку незапамћеног покоља српског становништва наредних година, све до пламеног марта 2004. Веровали смо да ће из крви сваког умореног детета, младића и девојке нови божур нићи и најавити Васкрс страдалног Косова.
Јединство и снага српског народа на северу покрајине испољена 2011. године пробудила је наду и Срба јужно од Ибра који су у стамености сународника са севера видели и сопствено сигурно залеђе. На протесте у Косовску Митровицу неретко су с транспарентима стизали Срби из Грачанице и Штрпца. И ником није падало на памет да их због тога хапси.
Пре него што ће доћи на власт, Томислав Николић је на тргу Шумадија у Косовској Митровици клицао слободи уз обећање да ће све Боркове договоре, за које Срби ионако нису марили, поништити. Како су се устоличили, тако су вером и преврнули. Још увек непоколебани Срби први Вучићев долазак у Косовску Митровицу дочекали су звиждуцима. Али, овај је већ имао разрађене механизме како да покори непослушну „рају“. Оне османске и проверене – једном дај батину, другог подмити, трећем припрети. Све то уз декларативне похвале разумној издржљивости Срба са Косова и Метохије, које је, кад га само њему одани чују, називао и стоком коју ваља уклонити с барикада.
Корак по корак, поништавао је ингеренције српске државе на простору Косова и Метохије. И дотерао цара до дувара. Најпре је, укидањем експозитура НЛБ Комерцијалне банке, 31. јануара ове године 60 радника остало без посла, а многе од 60 породица вероватно и без икаквог прихода. Понуђено им је запослење изван покрајине, дакле – одлазак. Клијенти банке су данима чекали у редовима испред двеју банака не би ли угасили рачун у Комерцијалној и отворили нови у Банци Поштанске штедионице. Онда је, као гром из ведра неба, стигла вест о укидању динара. На питање новинара како ће Срби на Косову и Метохији плаћати робу и услуге, председник Србије одговара: „плаћаће онако како морају“, потом неуверљиво додаје: „али, борићемо се“. Можемо само да слутимо за шта се борио на састанку одржаном 31. јануара иза затворених врата, јер саопштења није било.
Како се од нечега мора живети, онима који би да остану, прво је пало на памет најближе место у централном делу наше земље – Рибарић житељима Зубиног Потока, Рашка Србима настањеним у општинама Лепосавић, Звечан и Косовска Митровица, Врање људима из Косовског Поморавља. Рачунали су да и није богзна каква мука отићи до банке у тим местима, па се и снабдети најпотребнијим за живот и тако заобићи евро. Али, банке служе за трансфер новца и не одлучују преко чије ће држава одашиљати људима плате и пензије. Да ли ће Вучић Србима, Горанцима и иним учинити барем толико да, довијајући се како знају и умеју, остану клијенти досадашњих банака и корисници српског динара, то још не знамо. Будући да је у Бриселу, у оквиру договора око тзв. Заједнице српских општина, потписао управо оно што приштинске власти, уз подршку креатора француско-немачког плана (који тобоже саветују Куртија да одложи погани наум), журе да реализују на време, како би што више Срба напустило покрајину, питање је би ли, све и да хоће, данас могао ишта променити. А да је ишта добро хтео, не би пуних једанаест година „с ђаволом тикве садио“.
КОСОВСКА МИТРОВИЦА У СЛИЦИ И РЕЧИ (2008)
КОСОВСКА МИТРОВИЦА У СЛИЦИ И РЕЧИ (2011)
КОСОВСКА МИТРОВИЦА У СЛИЦИ И РЕЧИ (2011)
КОСОВСКА МИТРОВИЦА У СЛИЦИ И РЕЧИ (2013)
До овог, у Бриселу договореног пораза, на северу Косова и Метохије тзв. косовску личну карту имао је покоји „бизнисмен“, таксиста и још понеко, а приштинске власти су и те како прижељкивале да их баш овде буде што више. Од изгона на изборе 2013., што вољно што невољно, умножили су се „српски Косовари“, па су на последњим „косовским изборима“ за тобоже Српску листу (какав парадокс!) само они и могли гласати, пошто је имаоцима српских докумената, све да су, далеко било, и хтели, гласачко право било ускраћено.
