Написао сам сценарио за мој овонедељни Караван, послао на мејл редакције и осетио растерећење у девет сати и шеснаест минута.
С. који је кренуо синоћ до града, на кратко, на кафу, и да мени успут, при повратку, купи јабуке вратио се. Са јабукама и извињењем што мало касни.
-Ма јок, рекох, опуштено. Па не касниш два сата, касниш само целу ноћ.
Смејали смо се. И он и ја.
На питање шта мисли о гашењу ПО Косовска Каменица о коме се прича, остао сам без одговора. Угасио се С. пре привременог органа као свећа на ветру. Од умора. Као нада Срба на преговарачком столу. Од лажи.
Гашење ПО за мене је трагедија. И не само за мене.
Свим људима је криво што се прича да ће га угасити. Ако га угасе неће имати више ко са српске стране да их уцењује, а они су навикли на то. На то да их притискају институције. И по једном и по другом систему. И како сад само једни? Биће то још једна неправда. А и није им право што би њихови директори могли остати без цркавице од неколико плата. За разлику од њихових огромних педесет посто плате или још огромније социјалне помоћи, те цркавице од плата својих директора никако не би могли да прежале.
Да С. није хркао, а на лап-топу није ишла песма „Погледај дом свој анђеле“, у соби 134 би тишина била као међу огромним делом српске интелектуалне елите и српском патриотском опозицијом у целости по питању Косова и Метохије.
Док је С. хркао јаче од моторне тестере отишао сам у читаону.
Није било никога. Сви су се разбежали кући за викенд. Ја напржен на факултет остао да спремам испите.
Самим тим што никога није било, није ми било без везе да пре него што почнем да учим скролујем на телефону.
Читао сам вести.
Душко Арсић из Матичана код Приштине, пише РТС, осуђен је на 13 година затвора. Одгледао сам снимак пресуде који је објављен на Медија центар – Чаглавица. И изјаву адвоката Небојше Влајића на истом профилу, где је између осталог рекао „ко се правди на Косову нада, односно од косовских судова или је врло наиван или је дубоко необавештен“.
А онда су почели да искачу снимци из Гораждевца.
„Косовска полиција упала је у просторије ПО Пећ. Застава Србије која је била на улазу скинута је од стране косовске полоције. Већа група полицајаца упала је у зграду ПО за Пећ. На централном тргу окупљен је већи број грађана.
Полиција стоји испред улаза у Радио Гораждевца и не дозвоља новинарима да стоје испред улаза у радио“, речи су које су на инстаграм профилу Радио Гораждевца објављене уз видео снимак.
Престао сам да читам вести. Да гледам снимке. Из читаоне сам гледао на споменик рударима јунацима из НОБа на брду изнад Косовске Митровице.
И није ми се учило. Нисам могао да отворим књигу.
Ако овом брзином наставе да се обрачунавају са свим што је српско, на Косову ће, помислио сам, за тих тринаест година на колико је осуђен Арсић, остати само он и остали затвореници српске националности.
И можда која црква или манастир који нису стигли да поруше, јер их има много.
Вратио сам се из читаоне без да сам отворио књигу.
С. се пробудио и још уморнији паковао ствари.
Иде кући.
И он и ја смо из кесе узели по јабуку.
Ја сам одмах почео да је једем, а он је оставио да има успут до Косовског Поморавља. Задња пошта Косовска Каменица. Ако огладни. Још увек му се ништа не једе.
У Косовској Митровици је сунчано. У Гораждевцу мрачно. Арсићу је, вероватно, свеједно. Али мени због Арсића није. Није ни због овог матичанског ни због оног ајновачког којем ће пресуда бити донета у понедељак. И која, ако се водимо речима адвоката Влајића, неће бити ни мало праведнија.
С. је отишао. И заборавио је на јабуку.
Узимам телефон и пишем му поруку.
„Јабука се сада, због тебе, осећа као Срби на Косову због власти у Београду. Остављено.“
Позвао ме је. Сигнал је био слаб. Али се испрекидани смех и са његове и са моје стране могао чути. Не можемо да плачемо. Нисмо девојчице.
На самом крају неповезаног разговора који се иначе сводио на бацање фора, на Борине стихове “Погледај стадо, анђеле” додао сам – растргоше га вуци.
Док сам са прозора гледао натпис „УЧК“ на планини Црнуши, сетио се оних речи да се треба молити и за своје непријатеље.
И тако сам ја, који још увек нисам достигао све врлине и дубине у хришћанству, поново пустио “Погледај дом свој анђеле”, и почео по осећању, као тотални антислухиста, да урлам:
„Услиши молитве, анђеле
Дабогда поцркали душмани
па буди анђео освете
нека на својој кожи осете
шта значи беда, страх и бол.“
