„Књига о Милутину“ Данка Поповића, у којој је главни јунак и приповедач српски сељак из Шумадије који се нашао у вихору Првог светског рата, повест је о човеку који изговара потресну и катарзичну причу о свом виђењу страдалне судбине српског народа у току стварања југословенске државе. Ово сада већ култно дело српске књижевности је по његовом изласку из штампе (имало је касније тираж од 40 издања и продато је у више од 500.000 примерака) одмах је идеолошки жигосано као израз великосрпског национализма и самим тим било је управљено против главне тековине социјалистичке Југославије и Народно –ослободилачке борбе – братства и јединства наших народа и народности као главне залоге опстанка југословенске државе. И данас се често дешава да се у расправама грађанистички оријентисаних идеолога Друге Србије о малигном утицају великосрпског национализма ова књига поред незаобилазног спомињања Меморандума САНУ наводи као један од главних изворишта српског ексклузивизма, митоманије и само- виктимизације. Наравно, посебно се наглашава да се српски народ и његови политички представници никада нису одрекли тежње да остваре своју великосрпску хегемонију, показујући на тај начин да немају елементарну способност и спремност да прихвате и разумеју интересе других народа и да нису способни да прихвате другост и различитост.
Монодрама „Књига о Милутину“ имала је своју премијеру на Дан примирја у Првом светском рату 2021 године и до сада је играна више од 150 пута и постала је својеврсни феномен на нашој културној сцени, јер је за њено извођене веома тешко доћи до улазнице. У чему је тајна успеха и привлачности ове изузетне монодраме у којој је глумац Ненад Јездић играјући Милутина Остојића постигао апсолутни врхунац свог глумачког, али и људског умећа? Душан Ковачевић, директор Звездара театра, описује досег ове представе као „невероватно узбудљиву, опомињућу, трагичну, потресну и катарзичну причу о догађајима који не смеју да се понове. Ненад Јездић је један од најбољих глумаца и тај текст је изузетан, када се поклопе те две ствари, онда се деси чудо“. Управо је катарзичност ове преставе њена посебна вредност, чему доприноси узвишена и посвећена улога коју остварује Ненад Јездић, дочаравајући нам на чудесан начин сву трагику, недоумице и животну мудрост Милутина Остојића у коме се преплиће судбина српског народа у драматичној и болној Голготи Првог светског рата. Сам термин катарза употребио је Аристотел у делу „О песничкој уметности“ да означи идентификовање гледалаца са личностима глумаца у драми и морално прочишћавање које из тога произлази. Ова монодрама заиста и постиже толико потребно катарзично морално и људско прочишћење у сусрету са горком и често самораздирућом исповешћу Милутина Остојића о коме режисер ове представе Егон Савин каже: „Он покушава да нађе одговоре на питања која су мучила српског сељака и домаћина. Овом необразованом, али мудром и праведном сељаку је најважније у животу бринути о мајци, жени, имању, отхранити волове, напунити амбар и сачувати образ. Једноставним и емотивним реченицама Милутин доноси страшне слике рата, мери догађаје својим мерилима и указује на бесмисленост рата у којем је победа остварена десетковањем војске и народа, жртвовањем омладине, говори и о лаковерности народа који поведен идејом велике државе Јужних Словена, остављајући вољене бори се и гине за „више циљеве“, које ни сами себи не може да објасни. Његов глас је глас разума – он се очито супротставља „хероизму“ који је плаћен хиљадама живота и славом стеченом нестанком половине становништва. Књига о Милутину је антиратна представа“.
И поред тога што је ова представа изведена више од 150 пута и представља пре свега истински и катарзични уметнички догађај у нашем позоришном животу она је у позоришним круговима једноставно прећутана и маргинализована, јер се вероватно не уклапа у владајући концепт обликовања културе сећања која је преовлађујуће (нарочито у нашим уметничким редовима и културној политици) везана за оживљавање идеје о стварању и ревитализацији југословенске културне сфере. У њој нема места за српског сељака Милутина који у својој причи на болан и потресан начин говори о страдању српског народа у Првом светском рату и за његову упитаност према формирању прве југословенске државе, за чије стварање је српски народ платио најскупљу цену. Зато је ова представа пре свега прави израз и пример освешћене културе , оног приступа историјској истини какав нам је данас потребан. Ненад Јездић са пуним правом каже. „Та представа и јесте лековита. Потискивали смо у депоима свести да је Милутин наш реални предак који је у изазовима свог времена успео да се сачува и као човек и као домаћин. Тај Милутин је истинска парадигма чојства и свега оног што ми у тренуцима слабости повлачимо из своје историје. Мени је заправо узбудљиво што осећам да је то величанствени тренутак путовања кроз време, потврда да јесмо народ са добром генезом, са часним и добрим пореклом, само је вештина у овим свим временима наћи путеве до тога. А Милутин је нашао свој пут“. Велико је питање да ли смо ми успели да нађемо свој пут или смо још увек остали заробљеници никада остварене идеологије југословенства.
И управо ове речи Ненада Јездића могу бити очито објашњење зашто је ова представа готово апсолутно прећутана у нашој тзв. културној јавности. Она се очигледно не уклапа у владајући концепт грађанистичког и анационалног приступа грађењу културе сећања, у коме је Србима намењена улога вечитог парије и народа склоног да преувеличава своје жртве, гаји култ самовиктимизације и безнадежно је уроњен у великосрпски национализам из кога не може ни данас да изађе. О томе најбоље сведоче речи Синана Гуџевића, изнете у тексту „Намеран пут Србије у научно беспуће“ објављеном у Новостима, органу српске заједнице у Хрватској: “А средином осамдесетих доћи ће нови прилог за ревизију памћења и сећања, кратки роман „Књига о Милутину“ Данка Поповића. Та је књига починила русвај у српском јавном животу. Судбина српског сељака из Шумадије произведена је у доказ да су српске жртве биле узалудне и да је Југославија била српска грешка. Сумануту тежњу српске елите да прогласи поразом оно за шта нема никаква доказа, наиме победу у Првом светском рату, књига „Прошлост долази“ открива као подлачки увод у ревизију свега постојећег, а циљ јој је да победу партизана у Другом светском рату покаже као несретан, незаслужен исход четничке борбе. Та елита узима за свој слоган поруку из „Књиге о Милутину“: Србија се градила на нећу. Дизање у небеса српског пркоса, израженог највише турцизмом – инат Дубравка Стојановић препознаје као блискост са осветничким страстима“.
Не могу да верујем да су већ десетине хиљада гледалаца представе „Књига о Милутину“ подлегле подлачком уводу у ревизију партизанске победе у Другом светском рату и незаслуженом уздизању исхода четничке борбе или да су били обузети осветничком страшћу након потресне исповести српског сељака Милутина у којој нема ни трага од било какве злобе или жеље за осветом. Ова монодрама не спада ни у једног од зачетника модерне српске само-виктимизације о чему се данас све више говори у нашим грађанистичким и анационалним политичким круговима. Напротив, пре свега уметничка снага и досег ове представе је у њеном изворном и непатвореном катарзичном дејству, али и суочавању гледалаца са исконским односом једног српског сељака према вредности самог људског живота који је настојао да пре свега објасни који је смисао толике победе за магловите циљеве јужно-словенског уједињења за које су искрено били, како се касније показало у Другом светском рату, али и у СФРЈ, само представници српске политичке елите, а касније и српски народ. Ноторна је чињеница да су се само Срби тек након коначног разбијања СФРЈ обрели у својој независној држави пред којом се данас налази највећи историјски задатак да одбрани своју државност и територијални интегритет не пристајући на признавање тзв. косовске државе.
На питање да ли је свестан да се прича о Милутину прати у готово побожној тишини Ненад Јездић је дао следећи одговор. „У току представе васкрсавају племенита простодушност, част, поштење, мудрост, реална храброст, чојство и дословце све врлине које генерације после солунаца бојажљиво и са сетом само спомињу, уз жал што их више нема. Милутин је сведочанство да су једино херојство и реалан мит оно што се рађа у истрајности појединца за добро најближих и свог народа. Такође осећам и једну меру колективног стида и понижења што нам је толико дуго требало да се Милутин огласи из позоришног мрака и мрака нашег аутошовинизма. Интимно, осећам напор и одговорност пре сваког извођења, али и понос због заједничке катарзе после овакве истинске исповести. Побожна тишина и неверица сузе у публици када се говори о судбинама, бројности и величини српске жртве и сваке друге жртве Великог рата, нешто је што ову представу лишава било каквог ограничења на локално и „наше“. Милутин у сваком тренутку свог војевања (ратног, животног и духовног) испред себе, иза себе и поред себе има човека и гледа у њега. И не верује да је човек толики нечовек и душманин. Милутин и његово житије у мојој, али и у редитељској концепцији, је једноставно речено – антиратна драма“.
И поред опште прећутаности у нашем позоришном свету, што и није велико изненађење знајући какве су владајуће тенденције у њему, ова изузетно вредна, потресна и катарзична представа у којој је Ненад Јездић (то треба изнова посебно нагласити) показује свој раскошни глумачки таленат и уметничку зрелост налази свој пут до публике и остаће свакако посебно забележена у нашим позоришним аналима као драгоцено и врхунско пре свега уметничко и глумачко достигнуће. Али она ће бити и речито сведочанство о аутентичном изласку из мрака аутошовинизма и настојања да се наметне наратив о српској само-виктимизацији, у овом нашем времену када се и сам појам националног идентитета и очувања историјске традиције и свести доводи све више у питање. Ова представа је израз пре свега уметнички обликоване тежње да се оживи исповест српског сељака Милутина Остојића, јунака романа Данка Поповића, и његово виђење историјске и људске судбине српског народа, који је платио највећу могућу цену за остварење идеала југословенског уједињења, а када се погледа време у коме ми данас живимо – плаћа је и данас.
Маринко М. Вучинић, 14 март 2024 године
