Добро је познато да су се моћне државе Запада на време снабделе свакојаким актима, повељама и декларацијама о људским и језичким правима као „доказом“ властите супериорности не само у сфери војног, економског, научно-технолошког напретка већ и у погледу тобоже завидног нивоа свести која подразумева бригу и одговорност за другог. Оне ту навику декларативног утврђивања једнакости међу народима и подједнако формалног уважавања њихове различитости (познато је, међутим, да су у процесу насилне акултурације, деца нпр. Навахо Индијанаца и других непожељних група била изложена најразличитијим врстама тортуре, почев од испирања уста сапуном за изговорену реч матерњег језика до ускраћивања хране, батинања и сл.) радо практикују и у свакој покореној области називаној протекторатом. Наравно, такви ће се акти примењивати селективно, односно позивање на исте може сасвим изостати; довољно је да постоје као декор најављене „хумане мисије цивилизатора“
Једна од првих уредби Цивилне администрације УН-а на Косову и Метохији односила се на равноправну службену и јавну употребу албанског и српског, а у домену привременог међународног управљања и трећег – енглеског језика. То што је већ почетком јула деведесет девете године с јавних места из градова Косова и Метохије нестало и последње српско слово, протекторе нимало није узнемирило. Напротив, веровали су да им је тиме посао знатно олакшан и сматрали сасвим споредном чињеницу потпуне функционалне неравноправности српског језика, с обзиром да су, изгоном његових корисника те до краја спроведеном културно-образовном, економском и политичком изолацијом остатка говорне популације, претпоставке за најављену равноправну употребу језика биле искључене. И ово не би био јединствен случај у пракси модернога света да установљена функционална неравноправност није оснажена јавно увежбаваном и од стране власти подупираном комуникативном неравноправношћу српских говорних представника, све дотле да су за изговорену реч матерњег језика кажњавани смрћу. Формално неравноправне овдашње кориснике неког другог језика такво што, срећом, није сналазило.
Међу најважнијим факторима очувања језика јесте његова видљивост. Напоредо са протеривањем становништва 1999. г. нестајали су и сви показатељи његовог дотадашњег присуства у селима, засеоцима и градовима диљем Косова и Метохије. У еуфоричном рушилачком походу Албанаца на удару су се најпре нашли градски и сеоски јавни натписи, излози, споменици, путокази. Током само једне погромашке ноћи (између 2. и 3. јула 1999. г.) у Приштини су, на пример, нестали симболи српског просветитељства – споменици Вуку, Његошу и Доситеју, уклоњени су сви дотадашњи називи улица које ће заменити имена углавном качака, балиста и потоњих терориста те њихових иностраних ментора попут Вилијема Вокера, Била Клинтона, Веслија Кларка и других. Српски језик истовремено је уклоњен са свих телевизијских и радио-станица (петоминутни програми под уредништвом КФОР-а и Албанаца који ће се нешто касније појавити представљали су, пре свега, ругање српском језику), а српска књига није се смела задесити у продавници, нити какав часопис или новина на киоску. Најкраће речено, српски језик се у градовима и бројним селима Косова и Метохије више није ни видео ни чуо. Елиминисање српских топонимијских ознака се такође подразумевало. Табле са именима места биле су и остале незаобилазан објект потврђивања расположења албанских маса и наума њихових вођа. На путоказима се демонстрирају сваком видљива упозорења, очитује смер етнојезичке политике, подастиру дезинформације за неупућене (сетимо се да су хиљаде српских топонима, оронима, хидронима… садржаних у средњовековним повељама одреда потврђене и османским дефтерима). Словенски називи места првобитно су премазивани црном бојом или просто уклањани да би се, након извесног времена, појавиле друмске ознаке са, ако не сасвим измењеним, оно на албански недоследно и нетачно превођеним или пак збуњујуће погрешно исписаним српским топонимима. Од ћирилице, осим ту и тамо у српским срединама, јужно од Ибра није остало ни трага.
Ако смо од нових српских представника у институцијама тзв. државе очекивали бар мало више бриге за српски језик, демантовале су нас, по потписивању Бриселског споразума постављене табле са називима улица у Грачаници и другим местима са већинским српским становништвом. Иако је ова врста урбанонима у искључивој надлежности општина, месне власти су истакле табле на којима су, уместо најпре на српском језику и ћириличним писмом, па потом, сагласно Закону о употреби језика Републике Србије, по потреби и на албанском, називи улица исписани латиницом и са првенством речи rruga, тј. албанске ознаке за улицу (RR. /UL.).
Стога треба бити објективан и рећи да је подршка свом писму и најновије ламентовање над ћирилицом од стране многих Срба такође тек декларативног карактера. На то указују називи продајних и услужних објеката у делу Косовске Митровице и других места на северу покрајине, углавном у поседу Срба, где је, уз мноштво антропонима, топонима, варваризама и егзотизама иностраног порекла, латиница преовлађујуће писмо. Иако од вулгаризације и језичког загађивања које доноси савремена ергонимија нису поштеђени ни градови изван Косова и Метохије, то језичко помодарство овде има далеко веће последице. Изостанак свести о потреби заштите свог језика у јединој урбаној средини у покрајини где се српски језик одржао до данас представља превелик и недопустив луксуз.
За разлику, на пример, од назива улица и тргова о којима најчешће одлучују општинске власти па тако представљају израз званичне језичке политике, именовање пословних објеката у домену је њихових власника па, осим што представљају посве видљиве и фреквентне вербалне показатеље пословне и друштвене оријентације житеља града, дати називи (ергоними) су, више неголи друге врсте урбанонима, истински израз степена присутне језичке свести. Ергоними, уз остале урбанониме имају значајну улогу у промовисању идентитета језика и колективног језичког идентитета те обликовању идентитета простора који је такође у интеракцији с културним идентитетом заједнице. У том погледу градски „језички пејзаж” као највидљивији одраз (не)препознавања властитог језика у времену и простору има посебан удео у формирању мишљења, језичких ставова и вредносних судова уопште, од којих и зависи повратна реакција – спремност за борбу на афирмацији идентитета и интегритета свог језика или, обрнуто, пристајање на његово урушавање.
Претпостављање секундарног писма примарном, туђе топонимије завичајној, неестетског естетском, стихијског промишљеном итд. несумњиво говори о помереном вредносном систему, као директној последици изостанка било какве политике у правцу очувања идентитета косовскометохијског простора. Језичко планирање, као што је познато, подразумева систем мера у оквиру одређене језичке политике а у правцу несметаног функционисања и развоја језика. Кад је реч о српском језику на Косову и Метохији, тај корпус мера, све да се хтело, немогуће је било понудити без претходно јасно изнетог става о статусу српског народа и његовог језика у покрајини. Супротно декларативном одбацивању косовске независности и супротно Уставу Републике Србије, државни представници су Бриселским споразумом подвели своје грађане под законе друге „државне” творевине у чијем „уставу и законима” је дефинисан мањински статус српског народа. С те тачке гледишта, изменом друмских ознака, албански екстремисти су, ако се изузме огрешење о ћирилицу, реализовали оно што им је свеколиким актима, од Брисела до Охрида, понуђено.
Путни правци на магистралним путевима, као и називи места, улица и тргова, до пре неколико дана на северу покрајине били су обележени у складу са Чл. 6. Закона о језику Републике Србије. На таблама са ознаком путних праваца имена места била су исписана најпре ћирилицом, потом и латиницом. Прекјуче сам се упутила пешке од Косовске Митровице до Грабовца да проверим како су албанске власти и језички „овериле“ целовитост тзв. државе Косово. Успут сам размишљала колики ће међу овдашњим Србима, притиснутим свакојаким невољама, а богме свиклим и на свеприсутну англосрпску и латиничну језичку „моду“, уопште приметити нове путоказа, камоли се против њих побунити. Та, они се више не буне ни против зидања албанске куће на српском гробљу, ни против прокопавања читавих брда, гомилања у њиховим „утробама“ богзна каквог наоружања и опреме. Оно што су могли и храбро чинили све до 2013. године, па безуспешно покушавали и касније, више не могу. Заточене са свих страна, тек сад ће их „ловити као зечеве“. Преко пута контролног бедема у Шаљској Бистрици види се улаз у, не зна се како и чиме опремљен, тунел који излази на врх брда обезбеђеног пушкарницама. Кад ово види, ако је гдекад и помислио да „АВ зна шта чини“, како кличу његови промотери, човек изгуби сваку наду. Јер, да има добре намере, зашто би им свесно омогућио да се утврде и, кад се, данас-сутра, укажу неке боље прилике, њихову реализацију учини десетоструко тежом.
