У скорије вријеме фочанска кино сала пуни се до посљедњег мјеста, иако се филмови приказују читаву седмицу: у питању су дјела домаће, српске кинематографије. За Недељу и Јорговане првих дана приказивања није било слободног мјеста, а слично је било и првих дана приказивања Руског конзула. Публика је излазила из сале врло подијељеног мишљења, нарочито када су у питању посљедња два остварења (Јорговани и Руски конзул), а, ма колико да се ова два филма разликују, приговор разочараних гледалаца би био сљедећи: нисмо добили оно што смо очекивали.
Јорговани су обећавали филмску верзију романтичног и носталгичног љубића – а Слобода Мићаловић и Иван Босиљчић су маестрално одиграли ауто-иронијске улоге у сатиричном остварењу у коме се „ништа не дешава” на сцени, мада се све дешава – у људским душама и њиховим односима. Сличан приговор већ се уобличио у случају екранизације, по личном схватању аутора ових редова, најбољег романа Вука Драшковића. „Као да постоје два филма у једном – један до смрти Љубе Божовића, други послије”.
Игра двосмисла
Тачно је, дакле, да у Руском конзулу имамо два филма, али не до и од неког тренутка у филму већ од самог почетка. Чак и прије почетка, заправо. Узмимо само знакове који су нам говорили о игри коју ћемо гледати: године 2024. екранизује се роман Вука Драшковића из 1988, из епохе када је Драшковић био све оно што није данас. Дакле, самим снимањем се поставља сцена за игру двосмисла (ако већ и само снимање било којег филма по књизи није двосмислен чин). Жарко Лаушевић, човјек чији је лик неразводив од улоге Алије Османовића/Илије Југовића сада глуми Љуба Божовића, а Небојша Дугалић постаје Илија Југовић (обојица глуме маестрално).
Свакоме ко је читао Руског конзула може се учинити да је Драшковићев роман пренесен и вјерно и невјерно, с тим што је, по нужди екранизције, много интроспекције морало бити изостављено. Ипак, Лекић и Табашевић су успјели да донесу нит романа – унутар кога сумња и осјећај амбивалентности и сами заузимају значајно мјесто не само као мотиватори већ и као атмосфера, понекад као егзистенцијална структура казивања. Ту, међутим, лежи и главна бољка тј неспоразум са филмом (као и са романима). Они нису само приче о националним катастрофама (ни Нож није био само то!) већ и покушаји да се сагледа унутрашњост човјековог бића растрзаног између слојевитих наноса сопственог идентитета.
Као што Нож није био само филм о трагедији мојих и наших покланих српских, херцеговачких села, већ и покушај актуелизације античке дилеме о себеспознаји („ко сам ја?”, „да ли истражујући себе – долазимо до себе или до трагичне располућености сваког човјека?”) тако и Руски конзул јесте филм о српској новијој драми на Косову али и филм о подвојености, издаји, конвертитству, несигурности, истрајности, жртви, страдању… Дакле, од самог почетка, па и прије почетка, Руски конзул је филм о двојакости српске (и свељудске) стварности, а он такав остаје до краја, с тим што се темпо и перспектива понешто мијењају у другом дијелу.
Косовски завет и лудило
Када реченицу „Русије ће опет постати Русија, а Косово поново српско” изговара Љубо Божовић (Жарко Лаушевић или Иван Степанович Јастребов?), њу је већ тада могуће појмити у два сасвим различита кључа: као бунцање и фантазију болесног човјека (дакле, на трагу другосрбијанског поимања о томе да су „све нације – халуцинације”) али и као сушту истину душе, историје, читавог српског бића. Косовски завјет и лудило, досљедност по цијени смрти и наставак борбе… Филм као да се поиграва препознатљивим вриједносним судовима који се интуитивно доносе.
Разноразним „мирдита” полазницима „радионице за културну деконтаминацију”, љубитељима пропагандних штива Димитрија Туцовића и његових настављача мора бити непријатно када им се филмски оживи и саспе у очи ноторна чињеница о прогону Срба са Косова и Метохије, који се дешавао и у златно вријеме „братства и јединства” (филмски контраст између Здравка Чолића и стварности Срба у Призрену и Ђаковици маестралан је потез). Ако је Љубо Божовић луд, он није тек тако луд. Но, остаје једно болно питање и за национално свјесну публику: није ли понашање Љубе Божовића нешто на шта ни 99,9% национално свјесних Срба не би пристало? Нисмо ли и сами склони да сваку бескомпрмисну жртву појмимо као узалудну и луду, да „чекамо боља времена”, да се самозаваравамо да је наша врхунска памет у неком „рационалном” прагматизму у коме су људи који се „превише заносе” такође неподесни? Уосталом, не живимо ли у временима у којима је – чак и код нас – већ нормализовано толико тога да је једино лудом човјеку – жртви свјесној и постојаној – могуће да каже истине своје душе, уз сав ризик да у симулакруму који чини нормализовано лудило – и сами будемо појмљени као лудаци.
Јер, друштвени консензус се не руши идеологијом већ животом. Националиста и аутоколонизатор се не разликују по приступу великој или малој причи, идеји или феномену већ по цијени коју си спреман да платиш за своја убјеђења. Да међу Србима имамо један одсто „лудих” националиста, тешко да бисмо били у демографском проблему, политичкој и друштвеној сумаглици. Зато Руски конзул није филм о идеји, већ о животној цијени идеје и, премда се на крају патетичним завршетком филм спушта у баналну очигледност самоочигледне истине – оне да сваки сукоб носи жртве за обје стране – оно што остаје као трајни утисак јесте смисленост жртве и њен обједињујући карактер. Илију и Милицу не спаја живот као низ насумичних пораза већ жртва – она колективна, српског народа, лична, Љубе Божовића, њихова интимна, затвореничка и удовичка. Жртва има смисла – она нам даје да се обнови живот и чува своје – то је оно што би била значајнија нит од простог „другог угла” на односе Срба и Албанаца.
Игра двојакости
Разочарење другим дијелом филма, чини ми се, више је узроковано неком самододјељеном конституцијом главног јунака који, након толико неправди и страдања, мора постати своје супротност. Филм се у идеолошком смислу и даље бави немогућношћу репресије да успостави „братство и јединство”, а многима се учинило да је однос који Илија Југовић постиже са Албанцима у затвору управо такав. Но, ствар стоји сасвим другачије – и углавном онако како се најчешће и постављала између Срба и Албанаца у непосредним контактима: доза узајамног поштовања уз јасну свијест о разлици, па и граници између колектива.
Лик Илије Југовића, међутим, добро показује једну изражену црту српске националне карактерологије – а то је способност да помогнемо и да будемо људи и ка највећим непријатељима. Данас је ова црта често проказана јер нас исувише често подсјећа на идеолошке заблуде ХХ вијека, али никако да схватимо да то што су српски војници хранили дојучерашње бугарске противнике њима само служи на част, нити да то што српска културна елита није била у стању да схвати са ким прави државу 1918. – није плод доброте већ гордости, себепрезира, културне заслијепњености и амбициозности. Међутим, Илија Југовић не спашава живот другом човјеку (Самарјанину, Албанцу или Шпанцу, неважно) зато што је Илија некакав „Југословен”, већ управо зато што је Србин.
Филм који је настао на ликовима и основном сижеу писца и политичара снажне двоструке биографије и личности – у народу и земљи у којој се два културна, идеолошка и политичка пола и даље снажно острвљују у међусобним борбама – није могао да буде много другачији од онога што смо добили – а то је непрекидна игра двојакости. Међутим, та игра лудила и здравља, страдања и искупљења, љубави и мржње није се тек тако десила и није дошла из филма у нашу стварност, већ из стварности у филм. Ми можемо да бирамо да Руског конзула до краја одгледамо као филм о националној трагедији, доброти, страдању, одлучности. Све су то аксиоми и мог животног погледа. Али лијепо је када видим да они стоје чак и у обрнутом огледалу другачијих идеја и приказа. Српство је цјелина из ма које идеолошке перспективе да га гледаш. Зато га је увијек добро погледати и из оне друге. Томе умјетност и служи.
Протојереј-ставрофор др Дарко Ристов Ђого је редовни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 18.03.2024)
