СА ЛЕЛОМ МАРКОВИЋ О НОВИМ КЊИГАМА И ЉУБАВИ ПРЕМА ПРИЗРЕНУ
-Жена у Призрену је од малих ногу од старијих укућана, речју и примером, учена да треба да има топлину у давању, мудрост у поступцима, пожртвованост у делима, кроткост у љубави, трпељивост у недаћама. Захтевао се ред заснован на моралним начелима. – Као и многе друге, мене су животне недаће научиле да смо несавршена бића која без Господа не могу ништа. Вера и уздање у Бога помаже да се бреме лакше разуме и носи, каже Лела Марковић
Лела Марковић је књижевни стварац који се првенствено води истинољубљем, родољубљем и љубављу према завичају и родном Призрену. У њеној књижевној биографији већ је преко 20 наслова разноврсне књижевне тематике и форме. Недавно су јој објављене две нове књига, поезија „У невреме Време“ и роман о призренској лепотици Султани Петровић из 19. века, која је позната као „Дилбер Тута Јоргушова“ како и гласи наслов ове књиге. Лела Марковић је у српској књижевности посвећеној Призрену, мајстор речи и реченице „суи генерис“.
Са Лелом разговарамо о новим остварењима и љубави према родном Пирзрену.
- Обе књиге су наишле на одличан пријем код публике. У чему је највеће задовољство писца после публиковања дела?
-Захваљујем на лепим речима о мом књижевном стваралаштву. Из публиковања књижевног дела произилази више различитих задовољстава. Претходи им стваралачка радост током процеса писања и увек исто чуђење самим настајањем дела. Ту радост осећам као сећање на радост негдашњег битисања у рајској лепоти, у Творевини. „И би реч“ – прво рече Господ када је стварао свет. А ми, писци, по узору на Творца стварамо мале књижевне творевине. Оно што нам је у срцу одредиће оно што ћемо умножити, и да ли је наше дело на спасење другима и себи. Иако одговоран посао, он је и плодотворан, дарујући, наше је да се трудимо. Затим следи сатисфакција по пријему повратних информација читалаца о прочитаном. Корисна је и радо прихваћена конструктивна критика која помаже да се из другог угла сагледа и поправи умеће. Посебно је задовољство уколико дело остави неки траг у српској књижевности, ако се њиме доприноси промоцији и очувању богатства наше културне баштине, вере, језика.
- Дилбер Туту Јоргушову (призренску лепотицу Султану Петровић) сачували сте од заборава у минут до дванаест јер би после генерације ваших родитеља и родбине који су знали све о њој, та сага полако нестајала. Забележена прича ће, овако, остати деценијама сачувана за потоње генерације. Свој уметнички дар сте нештедимице уградили у ово „мајсторско дело“. Утисак је да сте у том роману описали сву женственост призренске жене и уткали добар део и свога бића у роман. У чему је посебност Призренке и шта јој даје неодољиву драж и лепоту?
– Било је логично да ми ова рустична тема изрони из призренског бајковитог долапа, од песме „Болна лежи Дилбер Тута“ коју сам слушала у својој кући од најранијег детињства, преко аматерског позоришта и истоимене представе Драгана Марковића у призренском аматерском позоришту, у којој је глумио и мој отац, па преко хрестоматије Призренски поменик којом сам обухватила и њену биографију. Роман ме је, током писања, пренео у крај 19. и почетак 20. века и омогућио да са мераком излијем на папир своје мисли и запажања, слике, боје и мирисе старог Призрена, али и да се позабавим унутрашњим светом једне Призренке. Особине личности Туте Јоргушове као младе, богате Призренке вансеријске лепоте, одредиле су њен статус и понашање у малој средини каква је Призрен. Међутим, традиционално васпитање је утицало како ће даље носити свој живот и сазревати. Жена у Призрену је од малих ногу од старијих укућана, речју и примером, учена да треба да има топлину у давању, мудрост у поступцима, пожртвованост у делима, кроткост у љубави, трпељивост у недаћама. Захтевао се ред заснован на моралним начелима. Све што је од њега одскакало било је видљиво широј околини. Добар део тог васпитања још је присутан у шватањима и понашању Призренки и користан за оне жене које препознају његову практичну вредност у животу.
- Како време протиче ваша поезија је све духовнија. Чиме то објашњавате?
– Свакога Господ призове у једном тренутку. Наше је да ли ћемо прихватитити руку Спаситеља. Као и многе друге, мене су животне недаће научиле да смо несавршена бића која без Господа не могу ништа. Затим ми се, животом у Цркви, постепено отварао духовни свет и јасније сам видела узрочно-последичну везу између онога како живимо, да ли верујемо и онога што нам се у животу догађа. Вера и уздање у Бога помаже да се бреме лакше разуме и носи. У суштини свега је љубав, она коју од Господа добијемо и она коју, налик на Њега, дајемо. Тим познањем се бавим у својој духовној поезији.
- Шта је у дубини такве љубави каквом Призренци воле свој град?
-Потврда феномена наше љубави према завичају је и заљубљеност у Призрен сваког његовог посетиоца. То говори да Призрен заиста зрачи посебном лепотом и неком привлачном енергијом, што није ни чудо с обзиром да је Призрен за наш народ историјски веома значајан, да је похранио многе векове освештан бројним светињама и вековним молитвама, да га красе студена Бистрица, мирис медитерана и диван поглед са тврђаве Каљаје којим се може при-зрети (по-гледати) на пола Метохије, његове чардаке и баште. Та наша љубав је посебно ојачала од изгона 1999. г. јер смо тада, у болу и тузи, шватили шта смо имали. Повратак је највеће брдо, како каже један мој стих у новој књизи поезије, јер су на сваком кораку оживеле слике а душа отежала бременом пређеног по згаришту пребира и поуке тражи. Не може се отићи светилиште пострадало да те празнина не испразни а светлост не испуни… Носталгија је тиха патња душе, међутим, ту жеђ може да угаси само вода са старог Шадрвана. Сви ми који смо превалили то брдо, сада му се често враћамо, осећамо да тамо дишемо пуним плућима. Сваки наш одлазак из Призрена је зачетак нове и јаче носталгије. Теши нас у целој овој ситуацији да смо ми, Призренци, налик на бројна призренска удружења 19. века, били непосредно укључени у обнову његових бројних градских православних светиња, пострадалих од стране албанских екстремиста 1999. и 2004.године, која је готово окончана, све уз помоћ наше Српске православне цркве, добротвора и наше државе. Друштво пријатеља Св. Архангела код Призрена (чији сам секретар и активни члан), осим директне укључености у ове активности, годинама редовно организује и бројна путовања на Косово и Метохију и националне и међународне културно-уметничке манифестације у самом Призрену.
- Скоро све књиге које сте написали говоре о Призрену и Призренцима. Да ли је то избор или спонтани след ствари?
-Најчешћа тема мојих прозних и поетских дела и оних које сам приредила је мој завичај. Призрен се ко песма воли а песма лечи и кад боли. Прво је из носталгије настајала поезија о Призрену и тада је избор био спонтана реакција. Затим из потребе да се забележе трагови времена и страдања, потом да се спаси од заборава и сачува за будућност оно што јесмо и што смо били. Али како је срце моје где је благо моје, како проповеда Господ, после Дилбер Туте Јоргушове, мог трећег романа, шватила сам да само треба да спустим руку у призренски долап пун неиспричаних прича и извучем следећу. За писање новог романа чежњиво вребам слободно време, да ослободим своје мисли свакодневних стега и преселим се у неко друго време.
- Спадате у ону групу књижевних стваралаца који се речју и делом боре за истину о Косову и Метохији и који се сталним посетама Призрену боре за опстанак српског народа на овој територији као и за опстанак српских православних светиња јер су под сталним, готово неподношљивим ударом власти у Приштини. Из Ваше поезије се види да помно пратите дешавања на Косову и Метхији, па нам реците у чему видите спасење за српски народ, упркос чињеници да му се слобода укида свакодневно?
-Свако време има своје бреме, свако прошло је било тешко на свој начин а данас је опстанак за наш народ на Косову и Метохији посебно тежак. Потребна је велика мудрост, знање, стална довитљивост и српска слога да би се истрајало под разноврсним тенденциозним нападима тзв. власти у Приштини. Мислим да би једно од значајнијих решења била заједничка акција свих Срба ма где да су, сложно удружена снага, знање, идеје и материјална подршка. То мора да буде добро осмишљена и повезана национална, нестраначка акција у решавању интереса Срба на Косову и Метохији, истовремена акција широм планете свих Срба, на начин на који свако може да реагује сваки пут када је наш народ на Косову и Метохији угрожен. Као „постојбина алерт“ – аларм истовремено оглашен за све Србе ма где да су, да сваки пут предузму истовремено све што могу. Као звоно које нас зове на службу роду и цркви. Косово и Метохија нису одговорност само Срба који тамо живе, као што ни Призрен не припада само Призренцима. И Призрен и цело Косово и Метохија су наш олтар, наша крштеница, наша колевка, име и презиме предака и поглед у будућност за нашу децу. То потврђују и сви они који долазе на нашу Свету земљу, који помажу народ и светиње. Тај пример треба да буде модел деловања сваког Србина ма где живео, школска и породична лекција за свако наше дете.
- Призрен је једини град на Косову и Метохији у којем, поред тога што је настањен готово искључиво Албанцима, ипак опстаје Богословија као седиште и средиште православне српске духовности. Опстају и бројне светиње СПЦ. Има ли и неког овоземаљског објашњења или је мисао водиља да је све то „воља Божја“ једино право објашњење?
-Невреме је време да се покаже ко смо и чији смо. Зар нису литије у Црној Гори библијски призор враћања човека Богу, после којих је све било боље? Примећујем да је, после ове несреће која нас је задесила, хуманитарних организација, путника и путовања на Косово и Метохију неупоредиво више него пре `99, веће је познање шта су нама наше светиње на Косову и Метохији, шта заиста значи „Догодине у Призрену“. Слушала сам призренске свештенике који су на забринута питања путника одговарали да су они на правом месту, за разлику од осталих. Призренска богословија и њени наставници и ђаци, призренске светиње, као и све остале на Косову и Метохији, наше свештенство и монаштво, уз наш народ који ту опстаје, предани су чувари и светионици наше Свете земље. Као и сви они који искрено прилажу на овај свети олтар. Дивно нам је свештенство Епархије рашко-призренске, заједно са нашим Владиком Теодосијем. Мудро, трпељиво и благотворно. Даће Бог да сви удружени, вером и љубављу, у нади, издржимо искушења на успењу тесном, поплочаном жртвом. Да се трудимо најбоље што умемо, па нека буде воља Божја.
Славица Ђукић
