Тај 14. децембар 2015. године, судећи по садржају телевизијских програма емитованих читавог дана, био је један од најсрећнијих дана у историји Србије. И новијој и старијој. Тог дана, историјског 14. децембра 2015. године, у Бриселу је одржана Друга невладина конференција између Србије и ЕУ и отворена су прва два од 35 преговарачких поглавља – Поглавље 32 о финансијском надзору и Поглавље 35 о нормализацији односа Београда и Приштине.
Добро се сећам те ноћи, као да је синоћ било. Радосних лица српских и европских дужносника, оптимизма, тоалета, опште среће која је просто плавила нацију са телевизијских екрана.
“Србија је нашла свој пут! Нисмо више у чекаоници, сад смо на широком друму према Европској унији! После деценија чекања, Србија се укрцала у воз који води право у Европску унију! Сад више не ходамо, сад трчимо у европску породицу”, трештало је са монитора.
На једној телевизији, а ко не би запамтио тај тренутак, рекли су да је Србија од тог дана “на судбоносном путу без повратка…” Неки еврофанатик у згради испод моје куће, за време дневника који је трајао више од сата и сав био посвећен отварању првих поглавља, испалио је ватромет.
“Ово је историјски дан за Србију”, изјављено је те вечери у поменутом дневнику.
На трећој телевизији рекли су да је “Србија овај дан чекала још од 1804. године и Карађорђа”, да је “важнији од Видовдана 1914. и 9. маја 1945. године”.
Већ следећег јутра оптимизам је спласнуо, али само за нијансу. Тог јутра из Брисела су јавили да ће брзина приступања Унији, тј. наш пут у Европу “зависити само од нас”, тј. од Србије. Штампа је објавила и преговарачку позицију Брисела за “косовско поглавље бр. 35”, славно отворено дан раније. Кад тамо, тек се ујутру кад је свануло могло видети, на безброј места од слова до слова написано како како ће наше ствари на европском друму бити решаване “у складу са законима самопроглашеног Косова”, па још да “отварање нових поглавља може бити замрзнуто, а већ отворена поглавља затворена” ако “нормализација односа Србије и Косова заостане за напретком у другим областима”.
Већ увече, кад се народ окупио око телевизора о томе се мање, скоро па никако није говорило. На дневницима, опет исте тоалете, хаљине и скупа одела, исти оптимизам, исти осмеси, иста радост. Само што нисмо ушли у ЕУ, врата су широм отворена, Србија је на путу који нема алтернативу, већ идуће недеље чека се пљусак пара из Европе, европски фондови су пуни, чекају само нас… И још, “ми смо сви никакви”, али ће “Европа да да нас доведе у ред”. Кад уђемо у Европску унију има сви да будемо свеже обријани и окупани, а не као сад – неошишани, неокупани и запуштени.
“Воз у који смо се укрцали”, могу дакле да зауставе кад год процене да “заостајемо у нормализацији односа са Косовом“, и куд ћемо тада, “кад на бесповратном путу останемо на сред пруге, а са нашег вагона откаче локомотиву”, питао ме је те вечери, на улици, после дневника, комшија евроскептик, а ја нисам био лењ па сам његово питање записао у једну свешчицу.
Да се не заборави и да га подсетим колико је био слабоверан кад једног дана уђемо у ЕУ.
“Хоћемо ли песницама у прса што смо уопште кретали на пут без повратка, или ћемо застој отклонити тако што ћемо пред ЕУ на колена. Пре бих рекао да ће бити ово друго”, рекао ми је још комшија, а ја сам, мада сам помало сумњао, тек касније схватио да је он те вечери говорио пророчки.
После, навече тог радосног дана, кад сам се и сам отрезнио и мало боље погледао, показало се да од оне радости, оптимизма, лица пуних среће, свенародног одушевљења које је зрачило са ТВ екрана, по комшилуку нема ни трага ни гласа.
Нити је, сем комшије са ватрометом, ко други пуцао из ловачке пушке кроз прозор, нису се са околних брда огласили аутомати, нити се на улици играло ужичко коло, нити су се из суседства чули трубачи.
Један од комшија правио је на улици рачуницу како са два метра дрва да дочека март, други како да купи деци чизме пошто озбиљан снег тог 15. децембра 2015. у Србији још није био пао, трећи како да дочека и проведе Никољдан – он на минималцу жена не ради. Четврти се распитивао кад ће паре из европских фондова, пошто у надницу може тек на пролеће.
У трећим дневницима исте вечери, исте слике, иста радост. Са националних фреквенција, они који су и наредних дана давали изјаве, рекли су да су “презадовољни”, да ће и народ бити задовољан кад схвати “какве ћемо све бенефиције добити од Европске уније”, колико већ од сутра.
Један је рекао да би народ требало да седне у авионе и у возове и да иде у Чешку и Словачку да види како се живи у Европској унији и како су они прошли. Други је додао да, “чак ако се Унија и распадне док ми тамо стигнемо”, нема везе, у међувремену, дословце је испричао, све ја записао, “уредиће нам земљу”, “научиће нас памети”, “уредиће нам животе”, “увести правну државу и европске стандарде”, “научиће нас како да се понашамо”, тј. “како да будемо прави Европејци пошто смо прилично заостали и затуцани”.
Тако је то било, присећам се јутрос, тих историјских дана, 14. и 15, 16. и 17. децембра 2015. године. Дана, кад смо кретали на пут без повратка.
И, испоставило се да су они који су тог дана рекли да смо на “бесповратном путу” били у праву. Заиста, ево стигли смо право на место одакле повратка нема, право у ћорсокак, у слепу улицу. Неки неосетно, док је некима добро пукло преко леђа, прешли смо пут од историјског дана до историјске подвале.
Јер, прекјуче су, ако се добро сећам, објавили да је оно о чему се годинама као “шушкало”, а сви смо добро знали о чему се ради, истина. Брисел је Србији као званичан услов за пријем у “европску породицу народа” поставио “признање Косова” као независне и самосталне државе. За који дан документ на ту тему, црно на бело, стићи ће и званично у Београд.
Она, горе поменута подвала, значи да би требало да Косово и Метохију дамо, а да заузврат добијемо – ништа.
Прексиноћ кад су на једној националној фреквенцији објавили како Космет треба да дамо за маглу, узалуд сам се смрзавао на тераси, комшија у згради испод, ближе центру града, није испалио ватромет.
Зоран Шапоњић
