Логички није могуће изабрати зависност, иако је могуће практички се определити. Али у том случају човек се одриче сопственог мишљења и своди себе на полу-биће, као и држава на колонију
Пре више година, сећам се, један наш интелектуалац-левичар написао је у неким новинама повелик чланак против државне независности и суверенитета. Свака држава треба да одустане од своје независности, јер је данас зависност боља – то је био његов основни став. Знам да је још писао о томе како је некада у историји независност била боља, док је сада историја дошла дотле да је боља зависност. Али се не сећам који су још аргументи за такву тезу изношени, штавише, признајем да ни тада нисам прочитао чланак до краја. А сада, када хоћу да изнесем свој суд о ставу тог интелектуалца, одмах чујем повишене и прекорне гласове оних који ће наћи да се „у принципу“ не може судити о нечему о чему немамо тачно и целовито обавештење. Међутим, ја ћу се ипак оглушити о такве гласове, јер се судити може и без тога на шта они упозоравају – ако је пред нама случај попут овога.
Није потребно да се детаљно обавештавам о аргументима писца онога чланка, јер за његов став, једноставно, није могуће имати довољно добар аргумент. Није могуће зато што је основни став аутора чланка баш као став противуречан, односно немогућ. Друкчије речено, став против независности аутоматски уклања све аргументе на којима покушава да се одржи. (Уосталом, да је ту било могуће навести макар један полован аргумент, чланак се не би ни појавио у новинама, већ на неком озбиљнијем месту.)
Говорити против независности, свеједно државне или личне, значи заговарати зависност, хтети зависност од некога. Логички нужно то значи мислити како је зависност боља. И ту се онда појављује противуречност, јер није могуће мислити, својом главом, да је зависност боља од независности. Наиме, пошто своју независност предам у руке неког другог, онда тај други одређује шта је за мене боље, не одређујем то више ја – ја морам томе само да се повинујем и да ћутим. Да се повинујем јер сам зависан, а да ћутим – јер немам шта да кажем. Јер, одредивши да је зависност боља, ја сам тиме себи не само ускратио право, него и укинуо могућност да мислим, тј. да на основу аргумената формирам ставове о томе шта је боље а шта горе. Ја више не могу имати своје ставове. Према томе, логички није могуће изабрати зависност, иако јесте могуће за то се практички определити. Али у том случају човек се одриче сопственог мишљења и своди себе на полу-биће, као и држава на колонију.
Извор: Стање ствари
Фото: Стање ствари
