Уместо традиционалне највише научне српске институције, имаћемо друштво „независних” мислилаца којима српске територије, споменици под заштитом Унеска, богословије, старе српске престонице, манастири, цркве светиње и напаћени српски народ који је преостао на Косову и Метохији нису приоритет.
Није нека новост да живимо у временима када је све или готово све девалвирано? Од мирољубиве коегзистенције, преко курса долара и евра, схватања брачне заједнице, до традиционалних пријатељстава. То се види и кроз односе међу државама, везе између народа, позиције Васељенске патријаршије према политички наметнутим захтевима за аутокефалност новонасталих националних цркава, кроз братске односе Србије и Црне Горе и пријатељске са отцепљеним ју-републикама, до црногорског, македонског, хрватског и словеначког признавања тзв. независне државе Косово. То се огледа и у ставу цивилизованог света према поновном претварању исконске хришћанске Аја Софије у џамију. Плашимо се да ова ноншалантност предсказује и могући однос западног, хришћанског, али и дела православног света, према покушајима отимања Косова и Метохије, са свим српским светињама и културним споменицима, од стране бивших терориста из ОВК. Са подршком њихових симпатизера из западних земаља.
Зато је тако сурово, грубо, антисрпски, антиправно (с обзиром на Резолуцију СБ 1244) одјекнула изјава председника САНУ проф. др Владимира Костића, дата Радио Београду још 2015, да „неко овом народу треба да каже да Косово више није де факто, нити де јуре у нашим рукама, те да је једина политичка мудрост на који начин са елементима достојанства напустити Косово”. Сада је гостујући на једној ТВ поновио „да статус кво не постоји, да Косово није наше и да што пре то треба схватити”. Да ли је могуће да то изјављује председник кровне научне и уметничке институције Србије, са славном прошлошћу и научним и уметничким величинама из историје српског народа? Да ли овим жели да оповргне раније тврдње о академијиним великосрпским аспирацијама, понављане од бивших југословенских република током отцепљења од СФРЈ, поводом никада озваниченог Меморандума САНУ? Дакле, требало би показати да је САНУ еволуирала (прецизније девалвирала!) од „великосрпске” институције у заједницу слободних соросевских модерних мислилаца опште културе, противника сваког подсећања на српски национални идентитет и интересе.
У том смислу, пошто је САНУ свела одељење друштвених наука на пар научника, треба само још примити представнике „друге Србије” и других „слободоумних” институција и посао је завршен. Уместо традиционалне највише научне српске институције, имаћемо друштво „независних” мислилаца којима српске територије, споменици под заштитом Унеска, богословије, старе српске престонице, манастири, цркве светиње и напаћени српски народ који је преостао на Косову и Метохији нису приоритет. Зато их треба препустити модерним процесима универзализације и заборава идентитетских корена. Још је срамније објашњење 18 чланова Одељења историјских наука, да нисмо добро разумели оно што смо чули од председника САНУ, да он није мислио тако како је рекао!? „Током последњих неколико дана развила се читава хајка поводом нетачно интерпретираног интервјуа Владимира Костића, председника САНУ, са закључцима који стварају уверење да академија ништа не ради у вези са питањима везаним за Косово” (!?) Затим наводе библиографске јединице и изложбу „Српско наслеђе на КИМ: идентитет, значај и угроженост” из 2017, као доказ њиховог проучавања, које нико није оспоравао. Да би завршили ставом да „медијске изјаве било ког појединца, као лични чин слободе изражавања, не би требало да на то имају утицај”(!?)
Уз притиске западних спонзора, само нам је требало да поглавар славне српске научне институције отписује српски идентитет и интерес, зарад светских глобалистичких или ко зна којих интереса? Не можемо да верујемо да његов приступ подржава цела Српска академија наука и уметности. Ако подржава мора да се о томе званично, а не појединачним, слободним тумачењима изјасни. Ако не подржава, онда мора да одлучи може ли, после наведених тврдњи, њен председник да остане на тој престижној функцији.
У међувремену, сетимо се речи редовног члана ове институције, великог драмског писца Душана Ковачевића о судбини Косова и Метохије које покушавају да нам отму: „Ако постоји некакав ’сценарио’ за ’коначно решавање српског питања’ као вечитог ’реметиоца’ идеје о међународној контроли балканских простора, он, вероватно, личи на немачки план током Другог светског рата – подела Србије по ’интересним зонама’ (погледати мапе из 1941–1944). Тренутни, међународни ’дипломатски рат’ око Космета води се заправо само из једног јединог разлога – како пронаћи у Србији људе – било би добро да су из ’врха власти’, који ће потписати некакав папир – било шта, може и салвета, да се – (добровољно) одричу свог дела земље не би ли чиновници разноразних ’мировно-преговарачких организација’ имали нешто ’црно на бело’ пред светом и, нарочито, пред сецесионистима у својим земљама, да је ’случај Србија’ решен на ’добровољној основи’, те нема смисла да и они, нпр. Баскијци, потежу за експлозивом и муницијом, у жељи да добију Оно, што су Они добили тероризмом.
Тај папир, тај ’поклон’, у Србији нико (нормалан и моралан) неће потписати, а онима који би то ипак учинили – без обзира на то што би им потпис ’важио’ као да је на тараби, ваљало би спремити ’анекс уговора’, у који би било ’таксативно унето – поклања и своју кућу, окућницу, станарско право и гробно место, те, тако тим чином и потписом потврђује своје убеђење да се само уступцима и одрицањем могу изградити ’добросуседски односи’ са будућом државом на територији Србије, све у име мира и будућности, Србије” („20 српских подела (Срба на Србе)”, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 32).
Пише редовни професор универзитета Владимир Првуловић
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa.
Извор: Политика
