Ни недељу дана није прошло од избора и протеклог текста, а неке ствари на које сам у њему упозоравао су се већ десиле. Овај текст је стога посвећен дубљој анализи тих ствари, са искреном жељом да се оне што пре превазиђу. Нема српске политике без косовске политике, али нема ни времена да се нова косовска политика разрађује, јер је већ у протеклој недељи постало јасно које су размере потенцијалних проблема који само што нису ескалирали на или у вези са Косовом.
Прво – јавно је изнесен став ЕУ, односно очекивање, да се постојећи споразуми морају применити, док је са исте стране у јавним наступима представника Студентске листе донекле релативизовано преиспитивање споразума најављено у програму. Нова власт у Београду ће, када буде формирана, имати много горућих питања и тема, али се ова не сме занемарити, јер је процес ЕУ интеграције суштински увезан са одустајањем од суверенитета на Косову, и то је кодификовано у поглављу 35 (а што је такође препознато од стране представника Студентске листе).
Одвојено од овога је техничко питање који би се акти, а којима су прихваћени француско-немачки споразум и охридски анекс, могли нападати пред Уставним судом, уз већ изнету сумњу у то да ли би садашњи састав Уставног суда могао о томе објективно одлучивати.
Најпрактичније би стога било оставити преиспитивање (уз пратеће утврђивање одговорности) за нов састав Уставног суда, док би у самим преговорима са ЕУ требало поставити суштинска питања попут онога којим се тражи основ за став ЕУ да се за дела учињена на Косову може судити само на Косову, те до крајњих граница релативизовати објективност суђења (и, шире, поступања косовских органа) Србима на Косову, користећи се врло конкретним примерима, којих је, нажалост, превише.
На Косову се Србима не суди у складу са европским стандардима, па ни са косовским уставом и законима, и то се мора отворено и аргументовано рећи, не у саопштењима, већ у Бриселу.
С тим у вези је и питање Српске листе. На страну низ саопштења које КоССев објављује интегрално, а који ће се, верујем, наставити, питање политичке судбине Српске листе треба раздвојити од представљања Срба у косовској скупштини. Не би смело да се деси да посланике Српске листе замене посланици Ненада Рашића, јер он до сада није радио у интересу српског народа ни на Косову, и у Метохији, и о томе говоре чињенице. Његова декларативна подршка Студентској листи је само политички бедан покушај да се замаскира да није предузео нити једну конкретну радњу да у протекле три године заштити Србе од Куртијевог безакоња, што је свакако
могао с обзиром на позицију на којој се налази.
Преузимање већег броја посланичких места од стране Рашића води директно у омогућавање дупле већине Куртију, на основу чега ће Курти моћи лакше да доноси законе којима се додатно погађају Срби, па и измене косовског устава којима би се погоршао положај Срба.
Ту је негде по значају и питање УПКМ. Када истекне прелазни период за примену косовског закона о странцима, извесно је да ће се УПКМ бити на удару малтене првог дана по истеку рока. Присуство представника УПКМ на Студентској листи треба да буде залог да ово питање буде једно од приоритета нове власти, иако се можда чини мање битним од других горућих питања. Циљ мора бити не само одлагање примене закона, већ налажење одговарајућег решења за рад УПКМ. Трудом дела наставног особља УПКМ, основ за та решења је већ идентификован – сада их само треба формулисати, у сарадњи са представницима оснивача, онако како та сарадња заиста треба да изгледа. Студенти и професори УПКМ су дали свој допринос промени власти, а заштиту државе заслужују и без тога.
