Последице и ране НАТО агресије на СРЈ 1999. године не зарастају ни после 27 година, а уништавање касетних муниција и осталих неексплодираних убојитих средстава која су преостала после бомбардовања и даље траје.
У београдској општини Раковица је 1999. године погођен војни магацин одакле се наоружање разлетело и до 500 метара удаљености, а недавно је на тој локацији Центар за разминирање покренуо пројекат – између осталог, уз финансије Сједињених Америчких Држава, истих они који су нас засипали бомбама пре више од две деценије.
Отправник послова у Амбасади САД у Београду Александар Титоло најављује да ће САД обезбедити још 1,5 милиона долара за чишћење терена у Раковици и на сличним локацијама.
“Тиме ће укупно америчко улагање само ове године достићи 8,1 милион долара. Драго нам је што користимо замах стратешког дијалога да даље градимо конкретне резултате у нашим односима”, наводи Титоло, преноси РТС.
Неексплодиране бомбе, пројектили и мине налазе се у већим количинама и на подручју Миљаковачке шуме у Београду, а само током 2026. године, на подручју шуме пронађено је више од 860 убојитих средстава.
Током бомбардовања 1999. године, НАТО је касетним бомбама деловао по више стотина локација у 16 општина у централној Србији, не рачунајући општине у АП Косово и Метохија, показују подаци Центра за разминирање из марта 2025. Међу погођеним местима су Град Ниш – општина Медијана и општина Црвени Крст, Краљево, Брус, Прешево, Бујановац, Куршумлија, Рашка, Гаџин Хан, Тутин, Сјеница,Чачак, Владимирци, Кнић, Стара Пазова и Сопот.
А касетна муниција се још увек простире на површини од око 274.337 квадратних метара, док је до сада очишћена са површине од око 13.850.000 квадратних метара.
Како се претпоставља, од 1999. године, неекплодиране авионске бомбе-ракете налазе на територији Србије на око 150 локација у земљи на дубини и до 20 метара. Извиђање осталих локација за које се сумња да су загађене неексплодираним авионским бомбама-ракетама, наводе у Центру за разминирање – је у току.
“Приликом бомбардовања снаге НАТО-а су користиле следеће касетне бомбе: РБЛ – 755, ЦБУ – 87, ЦБУ – 99, АГМ – 154/А и БЛ-755 у којима се налазило од 145 до 247 комада касетне муниције типа МК-1, МК-4, МК-118, БЛУ-97А и БЛУ-97А/Б. У току и непосредно након бомбардовања, полиција и војска Србије је уклањала неексплодирану касетну муницију која се налазила на површини земље што је значајно утицало на смањење броја страдалих, пре свега, деце. С обзиром да том приликом није откривана и уништавана неексплодирана касетна муниција која је продрла у земљу, тај посао се сада обавља како би се у потпуности осигурала безбедност људи”, наводи се у извештају.
Ипак, како би се овај процес привео крају, потребна су велика финансијска средства, а деминирање се углавном финансира из пројеката и донација.
“Проблеми у вези са хуманитарним разминирањем у Србији су бројни, а брзина њиховог решавања зависи од обезбеђења средстава. Центар за разминирање израдио је укупно пет пројеката са циљем постепеног уклањања ризика који представљају НУС заостала након бомбардовања 1999. године. Од укупно пет израђених пројеката, један је реализован, два су у процесу реализације, док су за преостала два пројекта створени услови за њихову будућу реализацију”, наводи се на сајту Центра за разминирање.
Према подацима Центра за разминирање, руска државна агенција “Emercom” је у периоду од 2009. до 2018. године као помоћ Русије нашој земљи у области хуманитарног разминирања, према нашим пројектима и уз домаћи надзор, обавила разминирање на 12 локација у Параћину и Ћуприји, укупне површине од 5.986.060 квадратних метара на којима је пронађено и уништено 12.826 комада разних врста НУС-а.
Како показују анализе Центра за разминирање, сумња се да се након пожара у војним магацинима (Параћин, Краљево, Врање), ван војних објеката још увек налазе разне врсте НУС на површини од око 18.500.000 квадратних метара.
Авионске бомбе у Сави и Дунаву
Неексплодиране авионске бомбе-ракете налазе се и у Сави и Дунаву (Мост Богојево – Ердут, Мост Бачка Паланка – Илок, Нови Сад 1 – узводно од моста Слобода, Нови Сад 2- низводно од железничког моста, Лука Панчево, Далековод Ритопек – Иваново, Мост Смедерево – Ковин, Лука Прахово, Шабац, Обреновац 1 – у близини термоелектране, Обреновац 2 – у близини фабрике Барич).
Сумња се да се у реци Сави на подручју села Јамена налазе импровизоване минске направе заостале из периода сукоба 1991. до 1995. године.
“У Ђердапској клисури на Дунаву, на територији Србије, у близини Прахова, 1944. године потопљени су немачки ратни бродови са противбродским минама и другим убојитим средствима. На овој локацији је 2006. године обављено извиђање и утврђено је да су ту потопљена 23 брода, а да се на четири брода налазе противбродске мине и други НУС, који отежавају пловидбу бродова тим делом Дунава и представљају сталну опасност за људе и животну средину”, наводи се у подацима о минској ситуацији из 2025. године Центра за разминирање.
Војни аналитичар и новинар Андреј Млакар истиче да је пракса Америке таква да кад год су бомбардовали неку земљу, онда су како каже, “прали своју савест и биографију”, чишћењем тих истих терена по којима су бацали бомбе.
“У највећој мери то су биле касетне бомбе, на подручју Копаоника, Раковице, аеродрому Батајница, нишком аеродрому. У великој мери смо очистили Србију, али много тога је још заостало. Имате ситуацију да и авионска бомба из Другог светског рата изрони усред центра Палилуле. Скоро смо имали и америчку авионску бомбу у кинеској амбасади на Новом Београду, тај исти тип, само мало усавршенији Израелци користе да гађају Газу. Та бомба је стајала скоро 10 година у рушевинама кинеске амбасаде”, указује Млакар за РТ Балкан.
Ипак, како истиче, никада није финансирана елиминација муниције са осиромашеним уранијом на југу централне Србије.
“Те трошкове елиминације смо сносили ми, а не они који су нас бомбардовали. Држава Србија не би требало да даје новац јер није никог бомбардовала касетном муницијом. Они би требало да нам дају новац, да очисте Србију и да нам исплате ратну штету што никада неће урадити”, наводи Млакар.
Када је реч о руској помоћ у разминирању, Млакар указује на значајну помоћ у људству, логистици и обукама које је Србија добила од Русије.
“Руси су нам дали људе, опрему, а то много више значи од финансијске помоћи јер су дали своје деминере и знање и искуство. Око 90 одсто локација које је очишћено, очистили су руски деминери у сарадњи са српским. Србија је великим делом избегла страдања људи и имовине, деце, старијих, захваљујући руским деминерима. Ми смо све то заборавили”, наглашава Млакар.
Деминерски посао је, подсећа Млакар, веома опасан и Србија има проблем са недостатком кадра. Истиче да највећи део деминерских искустава која се користе данас у Србији, су управо руска искуства.
Милица Станојковић
