Бивши амерички амбасадор у Босни Херцеговини Мајкл Марфи, морао је невољно да призна да је највећи победник тек завршених општих избора у овој земљи, ни мање ни више, него његов највећи политички непријатељ Милорад Додик, у чије је рушење уложио с ве своје капацитет, а заложио и амбасадорску функцију. Американац је једноставно морао да призна ноторне чињенице, јер би у супротном не само испао глуп, него би такво заваравање било далекосежно штетно за будућу реализацију планова политичке опције у чијем име је до јуче у Сарајеву деловао.
ПОБЕДА НЕ САМО НА СИМБОЛИЧКОМ ПЛАНУ
Притом је Додик победник најпре на симболичком плану, будући да је из позиције политичара коме су санкције и монтирани процеси намениле трајни прогон из политичког живота Републике Српске и БиХ, успео да се са СНСД-ом и са својим именом у наслову изборних листа домогне победе на свим нивоима власти у БиХ. Међутим, та изборна победа није остварена само на симболичкој равни, пошто је садашња победа СНСД и по бројкама убедљивија него победа на претходним општим изборима 2022. године.
Тако је СНСД на изборима за Народну скупштину Републике Српске 2022. године освојио 34,64 одсто гласова, а на тек завршеним изборима 39,14 одсто. Када су у питању избори за председника Републике Српске, кандидат СНСД је на изборима 2022. године освојио 47,06 одсто гласова изашлих бирача, док је на изборима 2026. године освојио 52,34 одсто гласова. Када се упореде резултати гласања за председника Републике Српске по јединицама локлане самоуправе, види се да је СНСД овог пута остварио победу и у већини оних општина и градова у којима је на изборима 2022. године победио кандидат опозиције. Док је 2025. године у двадесет једној општини и граду у Републици Српској победио опозициони кандидат за председника Републике Српске, дотле се на тек завршеним изборима то десило свега у осам општина и градова. Ово може за СНСД бити добра основа за деловање у сусрет локалним изборима 2028. године.
ТЕЖАК ПОРАЗ ОПОЗИЦИОНИХ СТРАНАКА
Када је у питању ниво власти БиХ, на изборима за члана Председништва БиХ из Републике Српске кандидат СНСД-а 2022. године освојио је 51,65 одсто гласова изашлих бирача, а не тек завршеним изборима 55,58 одсто. На изборима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, Додиков СНСД је мање-више поновио резултат са претходних општих избора, јер је 2022. године СНСД освојио 41,15 одсто гласова, а сада 41,21 одсто.
Имајући све то у виду, а нарочито врло оптимистична предизборна очекивања опозиционих партија из Републике Српске да ће овог пута лакше него икада напокон послати у опозицију споља годинама сузбијану и кажњавану партију Орбановог савезника, изборни пораз опозиционих странака је овог пута знатно тежи него што се то може закључити само на основу увида у бројеве.
Бирачко тело у Републици Српској је овог пута послало јасну поруку да спољне претње Брисела не могу бити било какав адут у домаћем изборном надметању, што је један од важних политичких добити ових избора. Додуше, маргинализације Европске уније, као фактора утицаја на изборе у Српској, не би било да се, с једне стране, свет није очигледно променио, а да, с друге стране, Додик и његов тим нису успели да успоставе добру и корисну комуникацију са Трамповом председничком администрацијом и да унапреде и учврсте већ добре односе са Израелом и Русијом.
ПАД ЛИБЕРАЛНЕ КРИТИКЕ ВЛАСТИ
Уз то, изборни неуспех опозиционих странака из Српске, а нарочито живописног, а изузетно амбициозног лидера странке „За правду и ред“ Небојше Вукановића, показао је, како с правом примећује Михаило Братић, „да читав дијапазон либералне критике власти (од корупције, до слободе медија и владавине права) у Републици Српској губи у судару са комбинацијом три фактора: бољим животним стандардом у односу на протекле три деценије (обиљежене ратом и приватизацијама); добрим спољнополитичким маневрисањем, односно претрајавањем у изузетно тешким околностима; и национално оријентисаном политиком“.
У наставку Братић закључује: „Тај идејни изазов опозицији је врло озбиљан, и као што је власт основе свога новог легитимитета нашла у клинчу са санкцијама и охаеризмом, тако и опозиција своје утемељење у будућности не може заснивати на рецептима с краја 90-их и почетка 2000-их. Већина њих је и тада било лоше за државу, а сад нису добре ни за своје промотере. Што не значи да треба затварати очи на друштвене проблеме о којима опозиција данас говори, али њихово претумачење у оквиру конзервативног, државотворног и суверенистичког импулса, импулса стабилности, али и претумачење са позиције земље под сталним и неуобичајено јаким спољним притиском, је једини начин да они трасирају своју позицију у будућности. У супротном их очекује таворење у мртвим фразеолошким формама које су чедо доминације либерално-глобалистичке клике и које све више губе позиције и у земљама гдје су настајале, а у Републици Српској никад и нису имале значајнију друштвену основу“.
Неуспех српских опозиционих странака да сруше са власти СНСД критиком која се искључиво креће у оквиру либералног политичког дискурса, важан је прилог поразу идеји грађанске Босне и Херцеговине.
РОКАДА УНУТАР ОПОЗИЦИЈЕ
Посматрано из угла цифара, тек завршени општи избори показују да је унутар опозиције у Републици Српској дошло до рокаде, тако што је СДС (12,11 одсто) ранију лидерску позицију уступио Станивуковићевом Покрету Сигурна Српска (14,10 одсто).
То само по себи не гарантује сигурну политичку будућност политичком покрету младог градоначелника Бања Луке, јер ће некадашња „нова звезда“ на политичком небу Српске у наредном периоду морати много тога да уради по питању изградње организационе инфраструктуре и много јаснијег идеолошко-политичког профилисања свог покрета. Следствено томе, и поред изборног неуспеха политичка будућност СДС делује извесније него Станивуковићеве организације. Прецизније, Станивуковић нема оно што и после свега има или може да обнови СДС, организациону инфраструктуру и политичку посебност, док СДС нема Станивуковићеву виталност. Следствено томе, евентуална фузија ових организација могла би, након Станивуковићевог отклона од негативно оптерећујућег наслеђа ПДП, позитивно утицати на политички живот Српске.
СКУПШТИНСКИ МАНДАТИ-СУВЕРЕНА ВОЉА БИРАЧА
Када се томе дода нова ојачана позицији СНСД, који ће у новом сазиву Народне скупштине Републике Српске имати тридесет четири уместо досадашњих двадесет девет посланичких мандата (од укупно осамдест три), те знатно бољу позицију унутар владајуће коалиције од досадашње, онда се може са опрезом закључити да су резултати ових избора показали позитивну тенденцију дискретног кретања политичког система у Републици Српској ка укрупњавању политичких странака. Таква тендеција, а нарочито кретање као тропартијском или чак двопартијском систему, благотворно би утицала на стабилизацију унутрашњих прилика у Српској, те на њену ресувренизацију, јер се негативни спољни утицај на званичну Бања Луку, у служби ограничења слободе политичког деловања, пре свега реализује преко малих странака великих политичких апетита.
С тим у вези, политички аналитичар из Бања Луке Александар Стојановић указује, да овог пута скупштински мандати СНСД „више нису резултат постизборних трговина и компромиса, већ директна и суверена воља бирача“, због чега је „уцјењивачки капацитет свих осталих актера – и коалиционих партнера и опозиције – сведен на минимум“.
СЛАБЉЕЊА ПОЛИТИЧКОГ УТИЦАЈА САРАЈЕВСКИХ БОШЊАЧКИХ СТРАНАКА
Тек завршени избори уклонили су још једну важну препреку у процесу ресуверенизације Српске и њеног постепеног враћања у дејтонске уставноправне оквире. Наиме, сарајевске бошњачке странке ће, по свему судећи, у новом сазиву Народне скупштине Републике Српске имати четири уместо досадашњих пет народних посланика.
Последица губитка једног посланичког мандата одразиће се на састав Вијећа народа Републике Српске, јер ће у Кулбу Бошњака сарајевске странке од укупно осам чланова моћи да делегирају четири, док ће остале Бошњаке делегирати СНСД. Тиме сарајевске бошњачке странке први пут остају без апсолутне већине у Клубу Бошњака, која им је неопходна да би блокирали евентуалну промену Устава Републике Српске, али и да би позивањем на заштиту виталног националног интереса блокирали доношење неког закона у Народној скупштини Републике Српске. Истовремено, други пут у историји дејтонске БиХ међу посланицима из Републике Српске у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ неће бити ниједног представника сарајевских бошњачких странака.
Имајући у виду да су сарајевске тзв. пробосанске, а заправо бошњачке странке (СДА и СДП) на изборима за Народну скупштину Републике Српске 1998. године освојиле чак седамнаест манадата, онда је јасно да је резултат тек завршених општих избора део тенденције слабљења политичког утицаја сарајевских бошњачких странака унутар Републике Српске. С тим у вези, кандидат СДА за председника Републике Српске Рамиз Салкић упозорава да „без Бошњака у ентитету РС Босна и Херцеговине би била бесмислена“.
Наводни грађанско-босански, а заправо промуслимански концепт, као идејно-политичка основа унитарне БиХ, много озбиљнији и далекосежнији удар од оног у Народној скупштини Републике Српске претрпео је после ових избора на нивоу Председништва БиХ.
Наиме, Хрвати у БиХ су овог пута успели да обезбеде да у Председништву БиХ имају свог легитимног представник – Даријану Филиповић из ХДЗ БиХ, чијом убедљивом изборном победом је спречен покушај сарајевских унитариста да поново у Председништву БиХ имају свог Хрвата из Комшићеве Демократске фронте. Тако ће после дужег времена Председништво БиХ поново функционисати као колективни орган састављен од аутентичних представника три конститутивна народа у БиХ. Претварањем Човићеве ХДЗ БиХ у јединог заступника аутентичних интереса Хрвата у Федерацији БиХ, тзв. пробосанска сарајевска политика остаје без хрватске компоненте, а без ње ће тешко моћи да „прода“ причу о грађанској БиХ.
ЗАВРШНИ УДАРАЦ УНИТАРИСТИЧКОЈ КОНЦЕПЦИЈИ ГРАЂАНСКЕ БИХ
И најзад, завршни ударац криптомуслиманској унитаристичкој концепцији грађанске БиХ задала је овог пута изборна победа СДА, који је на нивоу Федерације БиХ потукао СДП, као главног сарајевског промотера грађанско-унитаристичког концепта БиХ.
Пораз лажне пробосанске грађанско-унитаристичке сарајевске политике, те последична мобилизација бирача по националном критеријуму око СНСД, СДА и ХДЗ БиХ, јесте чини се најкрупнија последица тек завршених општих избора у БиХ.
Такав исход би могао да обезбеди знатно мирнију и просперитетнију будућност БиХ, оба ентитета и сва три народа, те њено постепено враћање у једино одржив уставноправни оквир – изворни дејтонски Устав. Међутим, статус протектората не гарантује такав исход, јер су у таквом статусу БиХ и даље могуће насилне интервенције странаца с циљем прекрајања изборне воље народа. А док буде страног протектората неће јењавати ни мегаломанија хегемонистичке муслиманске политике, која је на простору БиХ, од 1991. године до данас, главни извор нестабилности и претња миру.
