Вук је симбол слободе и дивљине, животиња којој се човек тешко може приближити. Ипак, Александар Паљић из Севца у општини Штрпце успео је да изгради необичан однос са вучицом која је већ три године део његовог живота. Уместо страха и дистанце, између њих су временом настали поверење и приврженост.
Случајни сусрет Александра са штенетом се претворио у дружење које траје више од три године. Истиче да је у неколико наврата покушао да врати вучицу где ју је пронашао, али да му се она увек враћала.
„Било је то пре три године. Са оцем сам кренуо да берем печурке и приметили смо штене. Најпре смо га гледали, не знајући шта да радимо, а онда смо одлучили да га поведемо кући, а касније да га вратимо у природу. Испоставило се да је то мала вучица и, како је код нас одрастала, припитомљавала се и навикавала на људе. Када је напунила десетак месеци, покушали смо да је вратимо у природу, на место на којем смо је пронашли. Када смо је пустили, она није хтела да оде, него се враћала нама. Биће код нас све док то буде хтела, јер увек може да оде ако жели“, казао је Паљић за Косово онлајн.
Поред вучице, има и три пса која се добро слажу и заједно проводе време.
„Са псима воли да се игра, али је они, с друге стране, нарочито ловачки пси који познају вука, избегавају. Иако је прихватила људе, вучица ипак није као пас и разликује се од њих. Врло је активна, али је, за разлику од паса, непослушна и не може се научити ономе чему се пас лако научи“, казао је Паљић.
Прича да бригу о вучици углавном води сам, а осим редовне исхране, посебно му је важно да што више времена проводи у природи.
„Око ње немам много посла. Највише времена заједно проводимо у шетњи. Када је на повоцу шетње трају краће, али је дуже пуштам да борави у природи, одакле и потиче. Храним је искључиво костима и то једино прихвата за исхрану“, казао је Паљић.
Истиче да је вучица најближи однос остварила управо са њим, али да су је и његове комшије, након почетног страха, прихватиле и заволеле.
„Највише је прихватила мене, и са мном је потпуно опуштена. Пуштам је свуда без повоца, без страха да ће нешто урадити, јер је потпуно питома. Свуда је водим, у природу, на улицу, и увек се сама врати.У почетку, када сам је нашао, људи су углавном причали шта ће ми то. Али сада, када је порасла, не гледају то тако. Не могу да верују колико се променила и припитомила. Често се пусти па сама шета селом и не изазива никакав страх, јер су људи навикли на њу“, казао је Паљић.
