Избори из 2012. године били су последњи регуларни избори у Србији. Избори из 25. октобра ове године нису били мање нерегуларни од свих пет после 2012. Чак четири од њих били су превремени и то у условима потпуне и ничим угрожене парламентарне већине и њене владе. Околност нерегуларности, међутим, ни најмање не доводи у питање победу Студентске листе на изборима. Напротив, њен тријумф је тим већи што су и ти избори као сви претходни били покрадени од стране режима. Као што је то било правило од првих ванредних избора 2014. године, најмање неправилности догађало се изборног дана, а највише од момента расписивања и почетка изборне кампање. Чињеница да је Студентска листа победила са петсто хиљада гласова више од режимске листе, сама по себи говори о успеху историјских размера. То је, разуме се, заједнички успех подносилаца Листе и грађана-бирача који су је подржали.
Ове чињенице уводе нас у тему о току догађаја који следе победу Студентске листе. Тај ток само је формално примена законских радњи које се имају обавити редоследом – последњи извештај Републичке изборне комисије (РИК), конституисање Скупштине и верификација посланичких мандата и скупштински избор нове Владе. Основно питање јесте, шта ће се догађати у периоду до потпуне формализације ових установа. Законски гледано, тај период може трајати и више од четрдесет дана имајући у виду и први финални акт – извештај РИК-а. Ако неко помисли да ће делујућа техничка влада бити инстанца поспешивања овог следа догађаја, грдно се вара. Она сигурно неће бити чинилац санације јавног живота у периоду непосредно после избора. Од ње се пре може очекивати предузимање привидно техничких а заправо политичких мера, којима би се опструисале нужне измене у медијској, безбедносној, финансијској, културној и другим јавним сферама. Имајући све то у виду, морамо се вратити дилеми регуларно-нерегуларно, тј. законито-незаконито.
Опроштајни говор Александра Вучића пред својим високопозиционираним присталицама после схваћеног изборног пораза, требало би да нас упозори и забрине. Ако се упореде почетак и крај овог обраћања, лако се уочава релација јагње-курјак. Јагње је признало изборни пораз и изразило пригушено честитање. Курјак је видао ране свом чопору обећањем: „победићемо их много брже него што очекујете“. Између јагњећег и курјачког иступа одржао је себи својствен мотивациони говор пун познатих конструкција, претњи и превара (три пута да ће наредна влада одмах завести санкције Русији) уз кључну поруку – ми се враћамо.
Овај говор не би био вредан помена да иза њега не стоји сушта потреба да се спасе и сачува црна оставштина једне политичко-криминалне касте. Просто говорећи, реч је о дугачком строју опасних људи. Ако нису презали од крајњих средстава за своје пљачке, пре свега саме државе, још ће мање презати од употребе још горих средстава за свој опстанак.
Укратко, поставља се питање – ко ће владати Србијом у временском и политичком вакууму од изборне победе до установљења институција власти. Сваки дан без ове одлуке је дан за две врсте времена – време за консолидацију поражених снага и време за осигурање вредности изборне победе. Та два времена крећу се из различитих временских зона, једно из прошлости и једно из будућности. И сваки дан подједнако је важан обема странама.
Првог дана после избора имали смо неколико догађаја који сведоче о потреби људи да правду узму у своје руке. (Упад групе и редакције Информера и Пинка, захтев групе ваљеваца управи полиције да отпусти полицајце који су предпрошлог лета бесомучно тукли младе, оставка једног од руководилаца Војвођанске телевизије). Ово су подједнако оправдани и лоши примери. Ако се настави овај тренд, њихов број ће рапидно расти, што би на нивоу опасних преседана прешло у стање безвлашћа. У тим околностима талас праведних одмазда неће зауставити апели људи из победничке Листе, нити самих студената. Такав талас моћи ће да зауставе само они који још увек држе монопол физичког насиља, иако крајње нелегитиман монопол. Свеједно, у таквом моменту, безвлашће би прешло у фазу Хобсовог Бахемота (дакле, не Левијатана), јер би њиме у нашем случају управљали главни виновници предизборног стања Србије – до крајности нелегитимни чиниоци.
Током две године студентског покрета и општенародног бунта, могла се уочити једна од многих раселина између њих и режима. То је јасна и видљива цезура између оног незаконитог на страни режима и оног законитог на страни побуњеног народа. Полазећи од обраћања студената председнику државе речима – ти си ненадлежан, сваки протест широм земље одликовао се захтевом за законитошћу. Једна од великих акција студената носила је име „чувари Устава“, као кључног симбола борбе за законским редом и поретком у Држави. Важан преседан у овом легалистичком кретању био је пристанак да се учествује у изборима, који су додуше били расписани на основу студентског ултимативног захтева, али организовани под лажном палицом лажног диригента лажног режимског оркестра. Такви, дубоко нерегуларни, избори исходили су супериорном победом Студентске листе, тј. бирачког тела.
Велико славље заслуженог победника широм Србије прекрило је питање – шта и како од сутра, као и суштину тог питања – како велику победу превести у сигуран резултат сходан циљевима свеколиког двогодишњег збивања.
Право говорећи, када је реч о начелу законитости, ни студентски покрет ни грађански бунт нису имали много обзира према одговарајућим законским институцијама у оквирима студентског и грађанског живота. На универзитетима, уместо студентских парламената деловали су пленуми; у локалним заједницама уместо скупштина деловали су зборови. Просто, пошто су законске установе биле окупиране режимом, побуњени актери креирали су своје. У оба случаја била је пробуђена колективна интуиција да легалне установе немају никакав легитимитет, због чега је неопходно створити нове легитимне установе, јер једино помоћу њих може да се организује легитимни протест.
Овај емпиријски пример требало би да се примени и у најосетљивијој фази (послеизборног) деловања, када треба осигурати изборне резултате. То је начин да се предупреди реална опасност поражених снага режима, њихов упад у политичку свакодневицу посредством постојећих установа и служби – техничке владе и знатно корумпираних установа силе, па и правосуђа. Тим установама морао би да управља изборни победник, а то је могуће само уколико оснује прелазну инстанцу са ингеренцијама владе. Дакако, привремене владе временски ограничене на законски рок конституисања будућих редовних институција. Контролна инстанца такве владе може бити само парламентарни део изборног победника у статусу предпарламента, дакле једне предзаконске институције која није непозната савременом парламентаризму.
Ако су студенти недавно носили пароле са написом „чувари устава“, и ако су сви чланови Студентске листе на последњем предизборном митингу сишли међу народ са 250 примерака Устава Републике Србије у рукама, онда су на себе примили обавезу да одбране Устав и његову суштину – Државу. У том задатку не сме се бити догматични легалиста. И то из простог разлога што се брани врховни легални инструмент – Устав. Та одбрана је политички чин par excellence, али не тек неки, већ чин који оно политичко ставља испред оног нормативног да би ово друго уопште постало жива и делујућа норма. Полазећи од тога, ови избори испуниће своју сврху, иако одржани у једном нерегуларном избороном процесу. Премда у старту дефаворизовани, студенти су прихватили трку коју су јуначки добили. Али, на победничко постоље подићиће се тек после још једног искушења и тада се дефинитивно обратити Србији и Свету.
