СРАМОТА АКАДЕМСКЕ ЕЛИТЕ И БОРБА ЗА НАЦИОНАЛНО БИЋЕ НАРОДА
У препуној сали Библиотеке града Београда, 17. септембра, одржана је изузетно посјећена и узбудљива промоција нове књиге књижевника Анђелка Анушића — „Време ће проћи, али срамота наша неће проћи“. Ово дјело није само историјски и књижевни запис; оно је драматичан крик и анатомска студија вијековног страдања српског народа — од средњовjековног Косова и Метохије, до усташког погрома у Јасеновцу и Јадовну, преко крвавог разбијања Југославије, спаљене и етнички очишћене Републике Српске Крајине, одбрањене Републике Српске, и обратно ‒ до привремено окупираног Косова и Метохије и наших савремених искушења.
Сваки од говорника на промоцији освијетлио је ово капитално дјело из свог угла, али са заједничким закључком: књига Анђелка Анушића је обавезно штиво које сваки Србин мора прочитати уколико жели да разумије прошлост и сачува сопствену будућност!
Анђелко Анушић: „Именујем џелате, али и нашу националну срамоту“
Аутор књиге, књижевник Анђелко Анушић, истакао је да је ово дјело настајало деценијама, самостварајући се током истраживања грађе за романе и приповијетке, односно његовог књижевног рада, те да представља својеврсно духовно исходиште и синтезу свих његових тема и дјела.
Анушић је отворено поручио да се не устручава да ствари назове правим именом, али да највећа опасност лежи у нашем сопственом забораву и предаји.
– Ово је књига о страдању српског народа од Косова до Јасеновца, до Српске Крајине и Републике Српске, и обратно ‒ до Косова и Метохије, (Паштрик, Кошаре), па до данашњих дана. У књизи именујем џелате, народ из којег потичу, говорим о српским жртвама, косовском завјету жртве као залогу будућности, али говорим и о (само)забораву српског народа сопствених мученичких жртава, то јест својих предака. Срамота из наслова се односи на цјелокупну нашу академску заједницу, владаре, посебно интелектуалце — част изузецима који не ћуте.
Аутор се посебно дотакао скандалозног односа према ревизионистима историје српског страдања ‒ домаћим и иностраним ‒ који се отворено ругају српским жртвама. Надовезујући се на бесједу проф. др Слободана Антонића (промотера Анушићеве књиге) који је подсјетио на Нијемца, историчара Александра Корба, докторанда на Хумболту, са тезом да у Независној Држави Хрватској није било геноцида, јер нису нашли ‘мастер план’, нису нашли план гдје је писало да ће истријебити Србе.
– И тај доктор Корб био је гост Музеја жртава геноцида у Београду , 25. јула 2019. године, гдје се раговарало о геноцидним темама, са тадашњим директором Музеја и двојицом сарадника те важне државне установе. Послије смо читали, и видјели, објављен је снимак са тог скупа на друштвеним мрежама, да је Корб учествовао и у првом тзв. екуменском разговору о жртвама Јасеновца, у манастиру Јасеновац, исте те године, гдје је домаћин био епископ Ћулибрк… Шта ће човјек који негира геноцид у НДХ на таквим мјестима?
Анушић је подсјетио и на кобни немар према архивској грађи, дневнику Алојзија Степинца.
– Дневника се дочепала УДБА и однијела га у Београд, а нико се од српских интелектуалаца у дугом међувремену није потрудио да се домогне тог дневника. Шта се све могло прочитати, и сазнати из прве руке, на темељу тог дневника! Када је дошло до сукцесије СР Југославије 2000. године, тај дневник је предан Загребу, као и сва друга документација!
Зоран Колунџија: „Нема организоване борбе против спољашњег непријатеља“
Уредник и власник издавачке куће Прометеј, Зоран Колунџија, упозорио је на застрашујући учинак „специјалног” рата који се води против нашег народа, наглашавајући да наше најважније књиге настају искључиво самопрегорним трудом појединаца, док системска државна стратегија потпуно изостаје.
Колунџија је изнио сликовиту и оштру паралелу о односу државе према националној култури.
– Наш спољашњи непријатељ је толико моћан да све води ка томе да сами себе поништимо. Наше су најзначајније и најдирљивије књиге настале трудом појединаца, нема системског рада. Да пусте сада нас четворицу, који сада говоримо, да држави предложимо елаборат како ући у борбу са странцима који су финансијски способнији, а имају много љубави за своје интересе — ми бисмо предложили програм који би заиста могао да се реализује, а коштао би мање него довођење одређених кошаркаша у Звезду и Партизан! Не може се без организоване системске борбе против нама на око невидљивог спољашњег непријатеља!
Др Слободан Антонић: Српска петоколнашка елита и незабиљежени хрватски рекорд
Угледни социолог и аналитичар проф. др Слободан Антонић предочио је застрашујуће историјске факте о обиму културоцида над српском књигом, али и оштро жигосао домаћу петоколонашку интелигенцију која је прихватила непријатељске наративе.
Антонић је изнио податак који мора да алармира читаву српску јавност.
– Хрватска држава је за вријеме посљедњег рата уништила 2.700.000 српских књига! Ради поређења, Нијемци су у Другом свјетском рату 100.000 књига спалили и још 1.000.000 уништили из библиотека. Наше комшије Хрвати су успјели да и у томе постигну рекорд којег ми уопште нисмо свјесни.
Говорећи о узроцима нашег данашњег пада, Антонић је отворено указао на дјеловање „пете колоне“ у самој Србији.
– Питање истине није питање академске вјештине, то је питање опстанка, егзистенције. Ако не знаш истину — пропашћеш. 10. априла 1941. када је проглашена НДХ, морала је српска елита да зна шта чека српски народ, јер усташе нису криле шта ће да ураде. А било је ситуација када двојица Хрвата воде читаво село у јаме јер Срби нису знали шта им се спрема… Нажалост, један дио наше академске елите данас је прихватио хрватско становиште о Јасеновцу и албанско становиште о Косову и Метохији. Присутна је права епидемија малодушности, равнодушности, моралног дефетизма гдје људи одустају од себе самих, како то апострофира Анушић у својој књизи. Имамо опасан дио јавности који у буквалном смислу представља пету колону — а са петом колоном не можемо поставити консензус, јер су понутрили непријатељско становиште.
Марко Миљановић: Звоно које оптужује и светост завјета
Историчар умјетности Марко Миљановић дeтаљно је анализирао умјетничку и метафизичку дубину Анушићеве књиге, указујући на иконички симболику самог повеза и корица књиге.
Миљановић је истакао да црквено звоно са предње корице — постављено у средишту, освијетљено кроз вертикалу са цвјетним букетом и крстом — носи дубоку поруку просуђивања моралности и разликовања добра од зла.
– Поред примарне богослужбене улоге, звоно је у Анушићевој књизи добило метаетичку улогу у просуђивању метафизике моралности… Оно болно одзвања и опомиње на покајање. Један од најбољих вјесника покајања био је и јасеновачки мученик Вукашин Мандрапа из Клепаца, који је у чувеној есхатолошкој реченици: ‘Само ти, дијете, ради свој посао’, предао свој живот џелату, али заувијек побиједио зло.
Миљановић је нагласио да Анушић у свом уводном слову спаја Српско становиште, Милоша Црњанског и Магнум кримен Виктора Новака и потресна мемоарска свједочанства логорског заточеника Синише Михајловића (Путевима нестајања), преко којих приказује тамну онтологију усташког кољачког посла. Ослањајући се на Достојевског и питање из Браће Карамазов — „Зар човек може засновати срећу на несрећи другога?“ — Анушић разобличава хладни егоизам западног свијета који покушава да уништи православни свијет.
Позив читаоцима: Књига која се мора наћи у сваком српском дому!
Када прочитате књигу Анђелка Анушића „Време ће проћи, али срамота наша неће проћи“, све историјске и савремене коцкице се коначно сложе. Постаје потпуно јасно од чега као народ морамо да се чувамо, ко су нам спољни затирачи, а ко унутрашњи носиоци дефетизма и предаје.
Ово није књига за лако читање пред спавање; ово је духовни и национални momento mori, анатомија нашег страдања и аларм за буђење из погубног самозаборава. Како закључује Миљановић, крајње је вријеме да се боримо за очување свијести о сопственом бићу — да не бисмо, по ријечима Карла Јасперса ‒ којег је цитирао Анушић у својој бесједи ‒ постали само „беспомоћни страдалници који више не живе из себе самиx“.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
