После четрнаест година непрекидне владавине, „напредњаци“ су изгубили парламентарну већину и могућност да формирају владу.
Инфраструктура која је изнедрила „Студентску листу“ је од почетка студентских протеста радила на стварању референдумске атмосфере у друштву, која је неминовно водила ка изборима „судњег дана“ на којима ће се бирачи опредељивати против једне политичке личности, а не за неку конкретну политику. Својевремено сам упозоравао да ће испуњавање политичког поља емоцијама, што се свесно и плански радило од новосадске трагедије, на крају довести земљу у претполитичко стање избора личности, а не избора политичких програма, те самим тим и до парламентарних избора плебисцитарне природе (овде).
Игра на адут емоција одговарала је тзв. студентском покрету, јер су емоцијама надокнађивали очигледан дефицит политичке визије, као и дефицит препознатљивих и државном и националном послу вичних јавних личности. Редуковање бројних политичких тема само на једну, притом из угла задатака државе свакако не темељну тему, ма како она, с правом, изазивала незадовољство друштва – борбу против корупције, само је додатно потврдило да се на овим изборима није гласало за неку конкретну политику, већ против једне конкретне личности и његове корумпиране клике.
Вероватно немајући други излаз, Вучић је од почетка прихватио такву рефрендумску изборну утакмицу, мада она није могла да одговара „напредњацима“, пошто су у њу ушли, за разлику од „Студентске листе“, са огромним минусом нагомиланог негативног политичког наслеђа у бројним областима државне политике.
Вучићеви задоцнели позиви да у изборним дуелима добије саговорника из редова противника и да на тај начин отвори дискусију на намерно маргинализоване политичке теме и тиме релативизује референдумски карактер избора, нису могли уродити плодом. Отуда што је својеврсни референдум против Вучићеве политике био „расписан“ давно пре тога, још током студентских протеста.
Притом су „напредњаци“ својим јавним, крајње погубним, иступима само појачавали атмосферу плебисцита, која ће се окончати референдумским изборима. Вучић је у старту прихватио, не само референдумску атмосферу, већ и дуел емоцијама, а не политиком. У таквом дуелу Вучић је, такође, морао да изгуби, јер је позитивним емоцијама једног умногоме безличног и флуидног покрета, који је говорио у име сакрализованих масе „младих“, супротставио само негативне емоције, које у збиру са негативним политичким наслеђем, тешко да су могле дати други резултат од оног који смо добили 25. октобра.
Двопартијска скупштина
Као последица референдумског карактера избора, добили смо, први пут од обнове вишестраначја у Србији, условно и иницијално двопартијску Народну скупштину. Условно, јер „Студентска листа“ нема обележја партије, а иницијално, јер у перспективи може доћи до позитивне поделе, у смислу побољашања репрезентативности народног представништва, ове хетерогене групације на поједине скупштинске фракције.
Уколико не би дошло до поделе по политичким и идеолошким шавовима ове идејно хетерогене, а организационо аморфне изборне листе, онда би то била озбиљна индиција да неко „иза сцене“ држи на окупу једно шаролико друштво или је, пак, његова спољна шароликост била само маркетиншки трик за привлачење лаковерних бирача.
Потписник ових редова је и пре избора упозоравао на најозбиљнију политичку последицу двопартијског карактера Народне скупштине – њену нерепрезентативност, пошто двопартијски сазив не одсликава целокупну палету политичких и идеолошких ставова који постоје у српском друштву. Такође, тврдио сам да ће двопартијски сазив Скупштине цементирати „фингирану биполарност српског друштва, у коме постоје само две колоне под контролом колонијалног гувернера Србије“ (овде, овде).
У таквим условима спречава се појава аутентичне националне опције, а „напредњацима“ је загарантована позиција заступника патриотске Србије у контролисаним оквирима постпетооктобарског колонијалног политичког живота.
Јасно је да су главни политички актери из разлога политичког опортунитета изашли на референдумске изборе са минималистичким изборним програмима, сводећи тако парламентарне изборе на претполитички избор личности, а не програма. Међутим, јасно је и да ће се политика коју ће водити влада парламентарне већине и која ће се преточити у законе које ће доносити Народна скупштина, нужно заснивати на одређеним идеолошким и политичким опредељењима.
Само што о тим опредељењима бирачи нису могли ништа детаљније да сазнају из минималистичких програма пре избора, као и из маркетиншки режираних предизборних трик-наступа изборних актера, већ ће са њима детаљно упознати тек када упознају персонални састав владе, из експозеа кандидата за премијера, као и када буде усвојен Закон о буџету за наредну годину.
Такав распоред политичких корака указује да на делу имамо фингирани легитимитет и фингирану репрезентативност представничког тела, те неку врсту обрнутог парламентатризма, у коме ће влада парламентарне већине својој парламентарној већини накнадно исписати политички програм, након чега ће се са њим подробније упознати и носилац сувереност, тј. грађани Србије.
Никада се у Србији није тако често чула порука, као ових дана, да је основни политички ред да сачекамо са критикама изборног победника док се не обелодани састав и програм нове владе. Ови позиви на поштовање некаквог политичког бонтона јесу озбиљна потврда тога да су бирачи заправо изабрали мачку у џаку. Гласајући против Вучићевог дугогодишњег урушавања државе, бирачи су ту исту државу bona fide испоручили у руке флуидне непартијске организације анонимних људи нејасног политичког програма.
То је свакако нови феномен политике постмодерне. С тим у вези, Миша Ђурковић је у недавном осврту на тек завршене изборе приметио и следеће: „Још једно велико наравоученије ових дешавања је да са друштвеним мрежама, поткастима, вештачком интелигенцијом, мимовима и алгоритмима можете да радите шта год хоћете. Прошло је време озбиљне политике, партија са програмима, озбиљних кампања заснованих на неким системима вредности, полемика или не дај Боже дијалога о будућности земље. Ботовање, троловање и тровање јавне сфере су основе за борбу и победу“ (овде).
Идеолошка маскировка
Није, међутим, у тек завршеној изборној утакмици све било у знаку „духа“ антиполитике Постмодерне, пошто су се у изборној кампањи могли уочити и реликти старог политичког живота Модерне. Наравно, у мери у којој се наше друштво још није потпуно разбило на, Владушићевом речју, неповезане „биочестице“ без националне, класне и сваке друге социјалне свести.
Тако је завршницу кампање „Студентске листе“ обележила учестала употреба националног наратива и национално-црквених симобола (упадљива употреба, без изузетка, ћирилице, српске заставе, крста), као и интензивно медијско појављивање неколицине национално оријентисаних посланичких кандидата, иначе политички потпуно неуобичајено с обзиром на њихову позицију на изборној листи.
Циљ је био да се код бирача у последњем тренутку створи снажан утисак да се „Студентска листа“ разликује од Вучића, који је у значајном делу српске јавности одавно основано означен као „велеиздајник“, не само по питању нулте толеранције према корупцији, већ и у национално и државно важним темама.
На могућност такве (зло)употребе неколицине национално оријентисаних посланичких кандидата, те националног наратива и националних симбола, потписник ових редова указао је још на почетку студентског протеста, крајем децембра 2024. године, уочи наступа једног познатог националног интелектуалца на трибини „другосрбијанског“ ProGlasa у Лучанима.
Тада сам упозорио да „учешће патриота у „ProGlasu“ помаже идеолошкој „маскировки“ ове иницијативе“, те да таквим учешћем патриотски интелектуалци својим ауторитетом прибављају таквим антинационалним организацијама неопходни легитимитет доминатно патриотског бирачког тела Србије (овде).
Иако је у међувремену ProGlas тактички померен „иза сцене“ тзв. студентског протеста, а поменути национални интелектуалац је након почетне употребе у циљу мобилизације патриотски опредељених бирача око „Студентске листе“, избачен са тзв. студентске сцене као недовољно инклузиван и кооперативан, сценарио употребе националних интелектуалаца у сврху изборне победе те флуидне организације остао је и даље актуелан.
Да ће национално оријентисани кандидати имати управо такву улогу на тзв. студентској изборној листи и у изборној кампањи, потписник ових редова је сазнао из прве руке и то пре него што су студенти јавно изашли са захтевом за расписивање ванредних парламентарних избора (овде). До таквог сазнања дошао сам после разговора са Вељком Жижићем из Лондона, 28. априла 2025. године. Жижић је ипред Скупштине у расејању, која је након тактичког потискивања ProGlasa у марту 2025. преузела улогу главног спољног координатора студентског покрета, одређен за контакт са универзитетским професорима који су подржали студенте и који су били окупљени око тзв. слободних и побуњених универзитета, а од којих ће и касније бити сачињена „Студентска листа“.
У телефонском разговору Жижић ми је понудио да будем посланик будуће студентске изборне листе, притом признајући да су ме за то место препоручили у јавности познати национални и антивучићевски ставови. Без пар таквих кандидата, по тадашњем признању Жижића, студентска изборна листа не може очекивати изборну победу у доминатно патриотски опредељеном бирачком телу Србије.
Пошто је све друго у вези са студентском листом, од програма до њеног персоналног састава, као и саме технике састављања било потпуно нетранспарентно, одбио сам понуду човека из Лондона, јер сам сматрао да би такво бланко прихватање посланичке кандидатуре било заправо прихватање статуса фикус-патриоте, који ће једино служити томе да именом и речју привуче национално оријентисане бираче да дају подршку једној политичкој и идеолошкој химери, на чију програмску агенду фикус-патриоте не могу утицати.
Косовско питање
Људи „иза сцене“ тзв. студентског покрета успели су у међувремену да пронађу пар до тада јавности непознатих, а довољно инклузивних и кооперативних национално оријентисаних професора универзитета, те да их успешно употребе у завршници изборне кампање.
Њиховом појавом и наступима прикривао се не само доминантно анационални и антинационални персонални састав ове изборне листе, већ, пре свега, чињеница да је њен минималистички изборни програм према Косову и Метохији, тј. одбрани територијалног интегритета Србије, европским интеграцијама и Русији, у суштини преписана Вучићева политика, те да је стога реч о персоналним, а не програмским изборима, тј. изборима без избора.
Наиме, када се штури и неретко контрадикторни ставови о Косову и Метохији и евроинтеграцијама Србије из „Студентског плана“ (овде) тумаче у пакету, тада постоје недвосмислено јасно да, примера ради, залагање „Студентске листе“ за административно повезивање локалних самоуправа са српском већином на КиМ, те њихову аутономију у односу на „привремене институције самоуправе у Приштини“, није ништа друго него Вучићево залагање за имплементацију одредбе противуставног Бриселског споразума од 2013. године (тј. његовог „Плана имплементације“) о тзв. Заједници српских општина.
Овим се не само посредно признаје важност Бриселског споразума, него се, као што је чинио Вучић, органи сецесионистичке тзв. Републике Косово, настале насупрот Резолуцији 1244, третирају као „привремене институције самоуправе“ из правног режима предвиђеног Резолуцијом. Тиме држава, чији виталне интересе тангира сецесија, учествује у конвалидацији чина тзв. косовске независности и истовремено дерогира Резолуцију 1244 Савета безбедности УН. Након тога, свако позивање на Резолуцију 1244, као и на Устав Србије, представља, као и у Вучићевом случају, тек пуки реторски украс за замајавање бирача.
Обећање из „Студетског плана“ да ће „процесуирати све одговорне представнике режима за сва потенцијална кривична дела у вези са склапањем и спровођењем неуставних споразума на штету Србије“, само по себи не значи ништа без оглашавања ништавим свих ноторно противуставних споразума које је Србија са тзв. Републиком Косово, а под патронатом ЕУ, закључила или на које је прећутно пристала, јер само такав чин може вратити Србију на пут реинтеграције Косова и Метохије.
Уосталом, за утврђивање кривичноправне одговорности потписника бриселских споразума залагали су се и неки од најгласнијих поборника прихватања „реалности“ тзв. косовске независности, од Весне Ракић Водинелић до Божа Прелевића, видевши у таквом захтеву само добар адут за промену власти и евентуално каснију трајну елиминацију политичких конкурената.
Став из „Студентског плана“ да сви споразуми који се тичу Косова „морају бити подвргнути процени уставности“, те да је „неприхватљиво спровођење било каквих неуставних одредби било ког закљученог споразума“, не значи ама баш ништа, не само стога што су поједини важни споразуми у договору са Бриселом на заобилазан начин укључени у правни поредак Србије, па се не могу подвргнути поступку уставносудске контроле међународних уговора (као Бриселски споразум од 2023.), него пре свега због залагања „Студентске листе“ за наставак евроинтеграција Србије и примену Споразума о стабилизацији и придруживању.
Притом су водећи људи „Студентске листе“ и након избора потврдили, не само своју приврженост евроинтеграцијама, већ и намеру да желе да убрзају процес евроинтеграција и да у земљи повећају подршку пристпању ЕУ (овде, овде).
А најважнији захтев ЕУ према Србији у процесу евроинтеграције је наставак „нормализације односа са Косовом“, при чему она подразумева примену свих до сада од стране Србије прихваћених споразума, као и закључење „свеобухватног правнообавезујућег споразума“, који би заправо имао снагу имплицитног de jure признања тзв. Републике Косово. Уз то, поједини важни, а ноторно неуставни споразуми које је Србија прећутно закључила са тзв. Републиком Косово, као што су Бриселски споразум из 2023. и његова „мапа пута“ из Охрида исте године, укључени су у правни поредак Србије посредством јавности недоступног преговарачког Поглавља 35.
Следствено томе, без претходног раскида Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом не може се ни говорити о започињању процеса реинтеграције Косова. Док је на снази Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ, као својеврсни надустав, свако заклињање на поштовање Устава, као што се видело у Вучићевом случају, чисто је замајавање лаковерних.
Референдум и евроинтеграције
Да је хтела да води другачију политику од политике коју су под противречном и стога лажном паролом „И Косово и Европа“ водили Демократска странка, а потом Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије, „Студентска листа“ би у свом предизборном програму једноставно поручила – нова влада ће, по цену прекида евроинтеграција, огласити ништавим све ноторно противуставне споразуме са сецесионистима из Приштина, на које су, уз „посредовање“ ЕУ, пристали Вучић и Дачић.
Уместо тога, добили смо наставак политике „И Косово и Европа“, уз додатну поруку намењу маси жељној правде и ситој пре свега Вучићеве корупције, а тек с тим у вези и издаје, да ће Вучић и Дачић евентуално одговарати за велеиздају.
Добили смо наставак политике „И Косово и Европа“, уз додатну поруку намењу маси жељној правде и ситој Вучићеве корупције
Да су намере кључних играча унутар тзв. судентског покрета искрене према бирачима, тада не би било потребе да део о Косову и Метохији, који се, узгред буди речено, налази у одељку симптоматичног наслова „Спољни послови и национални интереси“, буде противречан, конфузан и недоречен, а да након избора водећи људи „Студентске листе“ буду у изјавама, и поред очигледног брифинговања, противречни (Срдановић: „наставићемо и убрзати евроинтеграције“, „поштоваћемо све међународне протоколе (!)“, „преиспитаћемо протоколе (!) да ли су у складу са Уставом“, овде) или да вештачки подижу „летвицу“, онако како је то чинио и Вучић.
Управо је овом другом свесно прибегао Јово Бакић (овде), рекавши у интервјуу подгоричким Вијестима да је Србија спремна на сваки договор са Албанцима, једино није спремна да међународно призна тзв. Републику Косово. Исто важи, по Бакићу, и за евроинтеграције, пошто оне, по њему, могу бити прекинуте одлуком грађана Србије на референдуму, ако Европска унија буде инсистирала на међународном признању тзв. Републике Косово.
Ради се о вештачком подизању „летвице“ како би се прихватило све што је испод ње. Наиме, Европска унија, а заједно с њом и албанске сепаратистичке власти, од Србије траже само закључење свеобухватног правнообавезујућег споразума, који не обавезује Србију на експлицитно међународно признање, али би по моделу коегзистенције „две Немачке“ омогућио тзв. Републици Косово чланство у УН и НАТО.
Притом је помињање референдума, као начина за прекид евроинтеграција, политички бесмислено и што је још важније правно неизводљиво. Референдум који би се, по Бакићу, спровео након затварања свих преговарачких поглавља, а пре затварања Поглавља 35 које се односи на Косово и Метохију, био би политички беспредметан, пошто би претходно Србија испунила све захтеве ЕУ у погледу уподобљавања свог правног и економског система Унији, као и захтев потпуне хармонизације своје спољне и безбедоносне политике са заједничком политиком Уније.
Још важније је, међутим, што је расписивање референдума на тему евроинтеграција забрањено чланом 108. Устава, који прописује да предмет референдума не могу бити обавезе из међународног уговора, а Србија је у процесу евроинтеграција преузела обавезе једним међународним уговором – Споразумом о стабилизацији и придруживању.
ССП-а се на ваљан начин може раскинути, без икаквог референдума, једностраним отказом од стране владе Србије предвиђеним чланом 133. ССП-а: „Овај се споразум склапа на неограничено време. Свака страна може отказати овај споразум на тај начин што ће обавестити другу страну. Овај споразум престаје да важи шест месеци од дана пријема таквог обавештења“.
Регионална сарадња
Од референдума је још правно бесмисленија тврдња Радомира Саичића, намењена лаковерној патриотској публици, да је Косово привремено окупирано. Таквом неодговорном изјавом се доводи у питање Резолуција 1244 СБ УН, пошто територија под мандатом УН не може бити проглашена окупираном.
Управо онако како је радио и Вучић, прваци „Студентске листе“ вештачки подижу „лествицу“ и по питању будућег односа владе Србије према Русији. Када се целина будућих односа са Руском Федерацијом, која би требало да буде један од „четири стуба“ српске спољне политике, своди на „неувођење санкција“, док се истовремено говори о интензивирању сарадње са ЕУ, тада се основано може очекивати даљи пад нивоа укупне сарадње. Нарочито када се узме Бакићева оцена да је Путинов режим „ауторитаран“, а да је енергетски споразум са Русијом неповољан и као такав представља негативно наслеђе Коштунице и Тадића (овде).
Вештачко подизање „летвице“ по питању Русије на ниво неувођења санкција омогућава да испод радара прођу најаве поступака који могу драстично нарушити односе две земље. Такву најаву садржи изјава једног од водећих људи „Студентске листе“ Владана Кузмановића, да је политика претходних власти у случају НИС-а била „пасивна“, а да ће нове власти да се укључе у процес продаје НИС-а, како би „заштитили своје интересе“ (овде).
Међутим, Србија као мањински власник НИС-а нема шта да тражи у поступку продаје ове компаније, право прече куповине се не може користити у условима принудне продаје, а члан 2. Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде забрањује национализацију. Следствено томе, Кузмановићево инсистирање на заштити интереса Србије у таквим условима може само бити најава увођења принудне управе у НИС, што би неминовно довело до прекида енергетске сарадње између Србије и Русије. На такав ризичан потез нове власти се могу одлучити тек када прође ова грејна сезона.
Иако је само неколико дана по окончању избора тешко дати поуздану процену будуће политике нове владе, чини се да се са поузданошћу може рећи да ће она наставити Вучићеву политику према Косову и Метохији, те да ће Србија у процесу тзв. нормализације односа са тзв. Републиком Косово и даље чинити бројне уступке на захтев Брисела.
Вероватно ће ти уступци бити транспарентнији, пошто нове власти, док постоји свежа подршка бирача и еуфорија у јавности, вероватно неће као Вучић имати потребу да их маскирају у патриотску обланду, као што ће се акценат, по моделу Пуповчеве „националне“ политике у Хрватској, потпуно преместити са заштите државне територије на одбрану мањинских права Срба на КиМ.
Србија као мањински власник НИС-а нема шта да тражи у поступку продаје ове компаније
Већ сада се, у изјавама најпознатијих представника „Студентске листе“, може уочити да ће регионална сарадња са властима у Сарајеву и Подгорици, по моделу који одговара Бриселу, имати приоритет у односу на свесрпско повезивање. У погледу сарадње са Русијом, може се очекивати смањење ионако већ нарушеног поверења и блискости између Москве и Београда, а однос према НИС-у зависиће од могућности нових власти да обезбеде алтернативу руском гасу и да такву, неминовно скупљу и несигурну алтернативу, привреда без већих економских потреса прихвати.
Што се других области државне политике тиче, највећа искушења донеће најављено увођење тужилачке полиције, као мере која има за циљ десуверенизацију државе, али и грађана као титулара суверености, али елаборација ове теме захтева посебан текст. Ту је и најављено увођење закона о родној равноправности (овде), који ће показати право идеолошко лице „Студентске листе“.
И најзад, састав нове владе и њен програм умногоме ће бити креиран у складу са интересима српске пословне елите из дијаспоре и земље, која очигледно стоји иза „Студентске листе“, а која је, по свему судећи, повезана са великим западним мултинационалним компанијама из области информационих технологија (нпр. Палантир), фармације (нпр. Фајзер) и финансија (овде).
Да ће после ове, речју Антонића (овде), „изборне револуције“, ипак доћи до делимичне, а не и потпуне замене места елитних група око нових власти, може се посредно закључити из честитке-поруке „Студентској листи“ пословног круга „Привредник“, на челу са Веселином Јевросимовићем, који окупља домаће компаније као што су, између осталог, „Delta holding“, MK Grupa, Milenijum tim и Mozzart (овде).
Ипак је политика озбиљан посао да би је водили студенти. Остаје само питање, како ће се у сукобу елитних група, те Брисела, Вашингтона и Москве, али и балканског подземља, снаћи један Срдановић, Саичић или Бакић. Или можда таквог питања и нема.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
