Професор индологије и књижевник Игор Грбић говорио је претодне седмице у Призрену о сличностима између Махабхарате и косовског епског циклуса, духовним коренима косовског завета и универзалним питањима човековог избора, дужности и жртве.
Махабхарата и косовска епика, иако настале у различитим цивилизацијским и историјским околностима, деле бројне мотиве и садржаје. Међу њима су сукоб добра и зла, жртва, испуњавање дужности и опредељење за оно што надилази појединачни живот, оценио је хрватски професор индологије, књижевник и преводилац Игор Грбић током прошлонедељног предавања у Призрену.
Говорећи о могућим везама између индијске књижевне традиције и српске епске баштине, Грбић је подсетио да је још владика Николај Велимировић у свом делу „Индијска писма“ уочио сличности између Махабхарате и косовске епике.
„Кад човјек зна тај косовски циклус, не може, а да не почне примјећивати неке ствари. Вјеровали ви или не, први који је примјетио не сличности, него, како је он рекао, да од свих европских епова косовска епика највише личи Махабхарати, био је Свети Владика Николај у ‘Индијским писмима’. То је једно његово раније дјело. Невјероватно како је он, онако интуитивно и дубокоумно како је већ имао дар, уочио да стварно нема таквих сличности као између њих“, рекао је Грбић.
Махабхарата, књижевно дело које обухвата читав свет
Појашњавајући значај Махабхарате, Грбић је нагласио да се не ради само о епском делу у уобичајеном смислу, већ о својеврсној ризници књижевности, филозофије, религије и погледа на свет. Према његовим речима, обим овог дела вишеструко превазилази најпознатије европске епове.
„Треба, као прво, рећи да је Махабхарата најдужи, не само еп на свету, него опћенито најдуже књижевно дјело, а то није само књижевност. Неко се потрудио израчунати да је то, отприлике, седам пута колико Илијада и Одисеја заједно“, навео је професор.
Према најскромнијим проценама, коначна редакција Махабхарате настала је почетком хришћанске ере, али су се њени садржаји вековима, па и миленијумима, преносили усменим путем.
Грбић је додао да га, као писца, посебно привлачи амбиција овог дела да у себе укључи целокупно људско искуство.
„Мени је као писцу јако, јако узбудљива, инспиративна, јер је то онај идеал књижевности да прогута свијет, да преведе цијели свијет у ријеч. Рецимо, Маларме је имао тај идеал, да тим својим никад оствареним дјелом преведе свијет у ријеч. Свако овдје ко је писао пјесме или пише и даље, мислим да се може с тиме се суживити као нечим изузетно узбудљивим, изазовним, мистеријем правим, али неизводивим, наравно“, казао је Грбић.
Указао је и на разлике између два епска наслеђа. Док је косовска епика сачувана кроз низ појединачних песама, Махабхарата представља целовито дело од приближно 200.000 стихова.
„На крају крајева, ми немамо цјеловити косовски еп. Унаточ свим покушајима да се он некако реконструира или измисли, али то су све комади пјесама, што би рекао Вук (Караџић). И може се из тога овако изреконструирати нешто, али не постоји цјеловити текст. Овдје имате тих застрашујућих 200.000 стихова“, рекао је.
Курукшетра и Косово поље – битке са метафизичким значењем
Једна од најважнијих сличности између Махабхарате и косовског циклуса, према Грбићевом тумачењу, јесте њихова есхатолошка димензија, односно однос према крају једног времена и ономе што након њега долази.
У оба епска наслеђа велика битка није само сукоб две војске, већ догађај са много дубљим значењем. Грбић је посебно издвојио чињеницу да се након великих ратних страдања не најављује ново златно доба, већ наступа период таме и зла.
„Оно што издваја баш Махабхарату и косовску епику, јест да након тог краја не долази неко златно доба, него управо супротно. Након тога имате оно наступање ‘посљедњег времена’ и слиједи тек право зло. У косовској епици то је и врло хисторијски реализирано, до те мјере да, као што знате, ми дијелимо своју хисторију на ону докосовску и покосовску, толико је то јако остало“, оценио је.
Битка на Курукшетри, која је према Махабхарати трајала 18 дана, представљена је као сукоб добра и зла, светлости и таме. У њој, за разлику од косовске битке, не учествују само ратници, већ готово читава заједница.
Професор је указао и на посебност Махабхарате у томе што се сукобљавају припадници истог рода, браћа и рођаци, који се налазе на супротним странама.
Арџуна и кнез Лазар: Избор између дужности и земаљског живота
Посебно место у Грбићевом предавању заузело је поређење Арџуне, јунака Махабхарате, и кнеза Лазара. Арџуна се суочава са дилемом да ли да учествује у бици у којој ће морати да се бори против припадника сопственог рода. Кнез Лазар, у косовској традицији, свесно се опредељује за небеско царство.
Грбић је њихова опредељења повезао са појмом дарме (дхарма), једним од кључних појмова индијске филозофске и религијске традиције, који обухвата дужност, закон и исправан поредак ствари.
„Ја бих рекао, овако, у основи, то је иста дилема, пред којим се ми, заправо, сви као смртници, налазимо сваки дан. То је свакодневни, свакочасни избор. Сви ми се опредјељујемо сваког дана, сваког тренутка. А овдје је то приказано на један драматизиран начин. Али у основи, да, ради се о истом избору“, појаснио је Грбић.
У Махабхарати Арџуна, суочен са чињеницом да ће морати да убија људе које познаје и воли, одбацује оружје. Тада му се обраћа Кришна, божанска инкарнација, објашњавајући му дубљи смисао његовог поступања и обавезу да испуни своју дарму.
Професор је посебно издвојио поруку из Багавад-Гите, дела које чини део Махабхарате, а у којем Кришна подучава Арџуну.
„Кришна каже Арџуни: ‘Ил’ убијен рај ћеш стећи, или жив ћеш земљу ужит. Дакле, бирај, или ћеш пострадати, и тиме стећи рај, или ћеш остати жив, па уживај у земљи’. Мислим, може ли бити сличније“, упитао је Грбић, указујући на сродност ове поруке са мотивима косовског опредељења.
Ипак, нагласио је да између два епска циклуса постоје и важне разлике. Док је у косовском циклусу реч о сукобу различитих народа и вера, у Махабхарати је трагедија утолико већа што се сукобљавају припадници истог рода.
Арџуна се, како је појаснио, суочава са призором у којем види своју крв на обе стране бојног поља.
Косовски завет као благослов и обавеза
Говорећи о косовском завету, Грбић је рекао да му је посебно блиска мисао песника Рајка Петрова Нога да су све српске јуначке песме, на неки начин, песме о Косову.
„Да ја не измишљам, боље да га цитирам, кад је рекао: ‘Све су наше јуначке песме о Косову’. И то је стварно. Кад сам први пут то прочитао, учинило ми се, добро, то каже пјесник, па овако, пјесници воле овако те апсолутне неке исказе, али кад наставите читати, све се више увјеравате колико је то истина“, навео је.
Као пример је поменуо песму „Женидба Максима Црнојевића“, у којој, иако Косово није непосредна тема, препознаје дубинске мотиве косовске епике.
Говорећи о сопственом односу према косовском завету, Грбић је истакао да је његово разумевање дошло спонтано, без потребе да му га неко појашњава или намеће. Посебно је нагласио да долази из средине у којој такав однос према колективном идентитету и обавези према нечему што надилази појединца није уобичајен.
„Можда је тешко разумјети колико је то, не само нешто посебно, тај косовски завјет и томе слично, него који је то благослов, које је то… Нека останем на благослову, нема љепше ријечи. Ја некако волим говорити да сам прву половицу живота провео у знаку Пуле, Истре, то је овако мој крај, у знаку мајке, одакле ми је мајка, а да ћу другу половицу у знаку оца (који је Призренац). Кад сам прије неколико година осјетио да мене све више вуће очева страна, и почео, наравно, све више о томе читати и бавити се“, испричао је.
Додао је да је његово прихватање косовског завета било непосредно и дубоко лично искуство.
„Ја сам на то реагирао интуитивно, моментално, страсно, спонтано, и не знам коју ријеч да вам кажем. То мени нико ништа није требао објашњавати, увјеравати ме, тако нешто. Само је требало да ја то прихватим, пригрлим и да наставим радити на томе“, рекао је.
Грбић је посебно оштро говорио о односу појединих кругова у Србији према косовском завету, упозоравајући да његово одбацивање може значити и одрицање од сопственог колективног идентитета.
„Ако један Хрват, рецимо, то не разумије, добро. Али ако један Србин то не разумије, онда је то стварно нешто… што припадник другог народа, који није завјетан, или бар није освјестио ту завјетност, не може разумијети… Али што је катастрофално, стварно, ако се (као Срби) тога одрекнете у таквом народу, онда сте се одрекли самог народа“, поручио је.
Дарма и завет – различити појмови, сродна суштина
Упоређујући индијску и српску традицију, Грбић је указао на то да се оно што је у српском културном и духовном простору изражено кроз косовски завет у индијској традицији може посматрати кроз појам дарме.
Термин „дарма“, како је казао, није могуће једноставно превести једном речју. Она подразумева универзални закон, исправан поредак у космосу, друштву и човековој унутрашњости.
Говорећи о том појму, осврнуо се и на идеју позива, односно обавезе човека да ради оно за шта је предодређен и за шта осећа унутрашњу одговорност.
Из Багавад-Гите је издвојио и мисао да је боље несавршено обављати сопствени позив него савршено обављати туђи, јер човек тиме губи своју суштину.
Грбић је закључио да разлике између култура не морају нужно значити и разлике у њиховим најдубљим духовним садржајима.
„Ако говоримо, на крају крајева, различитим језицима, то не значи да ми говоримо о различитим стварима. Исто тако, ако прихваћамо да језици могу само бити формалне разлике за исти садржај, па можда и различите културе могу бити мало опсежније формалне разлике за исту ствар. То је оно што ја све више и више видим, што ме страшно надахњује, што ми некако све више заправо даје смисла, одакле и та моја необјашњива позваност к Индији“, рекао је професор.
Према његовом мишљењу, за разумевање заједничких мотива неопходно је изаћи изван површинских разлика и посматрати дубље значење књижевних и духовних традиција.
„Нека ми Бог опрости, ја можда гледам површно и наивно, али што се дуже бавим тиме, ја само више и више видим тих сличности. Не дам се заварати неким… Наравно да морају бити разлике. Мислим, па погледајте која је то разлика, у простору као прво, је л’ да, потпуно другачије хисторијске судбине, па не може то бити исто“, закључио је Грбић.
Мрачно доба почиње након одсудне битке
Његово предавање је отворило и ширу тему различитих начина на које књижевност и религијска мисао покушавају да говоре о апсолутном, времену и људским границама. Грбић је, у том контексту, указао на индијску представу о кали-југи, односно мрачном добу које, према тој традицији, почиње након битке на Курукшетри.
Тиме се, како је рекао, завршава један велики циклус и почиње доба у којем човек све теже препознаје и следи истину и исправан поредак.
Књижевно вече проф. др Игора Грбића у Призрену су прошле среде (28. октобра) организовали Клуб уметности Призрен и Дом културе „Грачаница“.
