Када сам прочитао реаговање професорке др Милене Петровић о „познатом медијском мраку на Косову и Метохији“, помислио сам да можда постоји део Косова у којем ми из локалних редакција годинама нисмо живели.
Јер, ако је овде заиста владао потпуни медијски мрак, онда се поставља једноставно питање: ко је све ове године извештавао о политичким притисцима, криминалу, корупцији, злоупотребама, изборним неправилностима, проблемима грађана и последицама политике која се водила према Србима на Косову?
Ко је писао о ономе о чему велики медији у Београду често нису желели да говоре?
Ко је разговарао са људима када су остајали без институција, када су се плашили да јавно кажу шта мисле, када су били под притиском локалних моћника и партијских структура?
Одговор је једноставан: мали, локални, уреднички независни медији на српском језику на Косову.
И да одмах буде јасно – не оспоравам критику медијске политике претходне власти. Напротив. Ми смо њене последице осећали директно и свакодневно.
Српска листа и структуре власти повезане са СНС-ом у Србији, годинама су покушавале да и нас угурају у медијски мрак који су стварале – притисцима, бојкотом, ускраћивањем информација и покушајима да се независни локални медији маргинализују. Често смо радили под огромним притиском, а цену таквог посла нисмо плаћали само ми као новинари и уредници. Притисак се неретко прелива и на наше најближе – на породице, пријатеље и људе који са нашим новинарским послом немају никакве везе, осим што живе са последицама одлуке да не ћутимо.
Зато знам веома добро како изгледа када политичка моћ покушава да контролише информације. И управо зато не могу да прихватим да се о Косову говори као о простору у којем је постојао само „медијски мрак“, без помена оних који су годинама, упркос свему, покушавали да га пробију.
Али постоји велика разлика између тврдње да су телевизије са националном покривеношћу производиле медијски мрак и тврдње, или утиска, да на Косову није било медија који су тај мрак покушавали да пробију.
Ми нисмо чекали промену власти да бисмо почели да радимо свој посао.
Радио Гораждевац и друге локалне редакције нису настали након избора и нису чекали да политичка ситуација постане повољна како би почели да постављају питања. Зато тврдња да на Косову влада медијски мрак делује увредњиво за нас, јер када се било шта деси на терену, људи позивају нас а не ТВ станице из Београда.
Радили смо И били гласни када је било најлакше ћутати.
Радили смо када су политички моћници одређивали ко је „наш“, а ко „њихов“.
Радили смо када је за локалног новинара било довољно да постави једно неугодно питање па да постане проблем.
Бојкот као политички инструмент
Посебан однос према независним медијима имала је и Српска листа.
Радио Гораждевац је, као и поједини други медији који нису пристајали на уређивачку послушност, годинама осећао последице селективног односа према информацијама.
Неки медији су редовно добијали позиве, интервјуе, изјаве и саопштења Српске листе.
Други су остајали ван тог круга.
Као да право јавности да зна зависи од тога ко ће поставити питање и да ли ће одговор бити пријатан.
Селективно слање саопштења није комуникациона стратегија. То је начин контроле медијског простора.
Зато ме је посебно изненадила чињеница да је реаговање професорке Петровић достављено само редакцији Коссева, док Радио Гораждевац и остали медији, колико нам је познато, такав текст нису добили.
Можда је то случајност.
Али ми на Косову имамо довољно искуства са „случајностима“ када је реч о дистрибуцији информација.
Годинама смо гледали како се информације од јавног значаја деле на подобне и неподобне медије. Зато би било добро да они који најављују нову политичку културу не преузму старе навике, чак и ако то раде несвесно.
Ако заиста желимо промену, онда она мора почети од једноставне ствари: саопштење које је важно за јавност шаље се свим релевантним медијима.
Без црних листа.
Без привилегованих редакција.
Без процене ко ће бити довољно послушан.
Новац за медије, али не и за новинарство
Нове власти имају много посла и у медијима када преузму власт.
Годинама смо сведоци система у којем значајна средства намењена медијима и информисању не завршавају нужно код редакција које имају публику, новинаре, континуитет рада и видљиве резултате.
Очекујемо да нове власти истраже медијске конкурсе и јавни новац намењен информисању на српском језику на Косову.
Независни локални медији често су заобилажени.
Истовремено, новац су добијали субјекти за које је медијској заједници било тешко да утврди какав стварни рад, публику или професионални капацитет имају, што је кривично дело оних који су тај новац додељивали.
Такав систем није само питање лоше медијске политике.
Он мора бити озбиљно преиспитан.
Ко је добијао новац?
По којим критеријумима?
За које пројекте?
Који садржај је произведен?
Колика је била стварна публика?
И најважније – шта су грађани добили за новац који је био намењен њиховом информисању?
Новиарска удружења у Србији већ су упозоравала на проблеме са расподелом средстава кроз конкурсе Министарства информисања намењене Косову.
Зато нова власт, уколико заиста жели да покаже да се разликује од претходне, не сме једноставно само да промени имена људи који одлучују о новцу.
Мора да промени систем.
И мора да испита шта се са тим новцем дешавало претходних година.
Јер када се јавни новац намењен медијима дели без јасних и транспарентних критеријума, а професионалне редакције остају по страни, јавност има право да постави питање да ли је у питању подршка информисању – или подршка политичкој инфраструктури.
Ми смо, упркос свему, преживели.
Преживели смо бојкоте.
Преживели смо игнорисање.
Преживели смо конкурсе на којима се професионални рад очигледно није вредновао онолико колико би требало.
Преживели смо економску неизвесност, притиске и покушаје да се локални медији сведу на минимум.
И, што је можда најважније, наставили смо да радимо.
Не молимо за привилегије
Локални независни медији на Косову не траже привилегован положај. Не тражимо да нам било ко одређује теме. Не тражимо да нас политичари воле. Не тражимо ни да престану да нас критикују.
Тражимо само оно што би у свакој нормалној демократији требало да буде стандард. Једнак приступ информацијама. Једнаке услове на јавним конкурсима. Транспарентно трошење јавног новца. Право да постављамо питања без последица. И право да будемо медији чак и онда када се наше уређивачке одлуке не допадају онима који су на власти, или онима који желе да на власт дођу.
Зато бих волео да представници Студентске листе, који данас говоре о слободи, демократији и новом почетку, чују и оне који су на Косову годинама покушавали да одрже управо те вредности.
Не зато што смо посебни.
Него зато што смо још ту.
И зато што смо радили и држали светло упаљено, онда када је било много лакше бити део медијског мрака него покушавати да га пробијете.
Зато, добро дошли – али дођите да видите
Од професорке Петровић, као особе која долази са Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и која политички представља и грађане са Косова, очекујем да се упозна са стварним положајем локалних редакција.
Позивам је, као и представнике Студентске листе, да посете ове редакције И да се мало боље упознају са чињеницама на терену.
Да разговарају са новинарима.
И да чују шта имамо да кажемо – чак и када им се то можда неће допасти.
Јер ако је промена власти заиста почетак нове политичке културе, онда она мора почети и од промене односа према медијима.
Не желимо да заменимо један списак подобних другим.
Не желимо нове привилеговане редакције.
Не желимо нову верзију старе праксе.
Ако смо годинама успевали да радимо у „медијском мраку“, онда би заиста била штета да се светла угасе баш онда када нам је свима коначно свануло.
