Вршац је у доба војвођанерске власти био добра припрема Амфилохију за Цетиње, истиче саговорник Журнала.
Разговор водио: Александар Живковић
Жељко Познановић, правник и православни интелектуалац, поријеклом са Баније, говори за Журнал о свом (не)обичном дружењу са јеромонасима Амфилохијем (од 1985. епископом банатским) и Атанасијем Јевтићем, током осамдесетих година XX вијека. Разговор водимо поводом годишњице упокојења митрополита Амфилохија.
Ви сте као васпитаник митрополита загребачко-љубљанског Јована (Павловића) упознали Атанасија и Амфилохија.
До тог познанства, и да кажем пријатељства, дошло је тако што сам ја у Загребу, средином седамдесетих година, кренуо у цркву. Онда је митрополит Јован дошао 1977. године, прво за викарног епископа лепавинског, и тада је код њега често долазио отац Атанасије Јевтић. У оно време и он је био млад човек али двадесет година старији од мене. Долазио је често и тако сам се ја са њим упознао, разговарали смо о разним стварима. За мене је то био један фасцинантан човек, пун знања, истовремено нормалан и опуштен.
Потом сам ја одлазио код Атанасија у Београд где сам упознао и Амфилохија; то је све до 1985. године, значи до избора Амфилохија за епископа банатског.
Упознао сам њих и заједницу манастира Ваведење, коју су они створили, из које су многи, касније, добили разне службе у Цркви; неки су постали епископи, неки монаси и свештеници.
У то време владао је велики полет у нашој Цркви који је од њих двојице кренуо. Они су били људи обични и једноставни, али као да су долазили из неког другог света. Можда смо ми били фасцинирани том Грчком из које су они дошли. Јер тамо је било верске слободе а код нас је није било. Могло се, нико није бранио, хапсио и ловио оне који иду у цркву, али постојао је друштвени притисак.
О чему су били први разговори са оцем Атанасијем у Загребу?
Њега је звао митрополит Јован, привлачила га је заједница Срба у Загребу која је била изложена двоструком притиску: друштвеном притиску службеног атеизма, а други је био притисак од Хрвата. Зато га је вероватно звао митрополит Јован.
Да вас охрабри. А они су се знали из Богословије?
Сви су били иста генерација из Богословије у манастиру Раковици. И Амфилохије, и Атанасије, и Јован, који је био старији од њих две године, он је 1936. годиште, и Калезић је био 1938. и многи други; али митрополит Јован је био, као што рекох, старији две године, јер је он Србин из Славоније, а Србима нису дали да иду у школу.
Они су се, значи, знали из Богословије, а после са Теолошког факултета, да би се после Теолошког факултета Јован и Амфилохије дружили у иностранству; знам да је Амфилохије долазио код њега у Минхен, у коме је Јован био на последипломским студијама.
Значи то је било једно друштво и то је било једно време када су Цркви сви били јединствени. Није било нити подела, нити привидног јединства. Они су сви били пријатељи, добри другови, и када сам то видео као да ми се отворио неки други свет.
Оно што сам ја мало читао из теологије, сећам се када сам из Енглеске успео да наручим Владимира Лоског, Мистична теологија Источне цркве, одмах сам о тој књизи причао са Анастасијем. Није ни њему било баш уобичајено да среће младе људе секуларног образовања који се интересују за ту тему.
Морам да кажем и то да они никада нису наметали некакве политичке теме, нити су се бавили политичком пропагандом.
Тадашња држава је третирала СПЦ исто као Римокатоличку цркву, а Србе као Хрвате, иако су Хрвати где су могли рушили Југославију, подривали Југославију, а ми смо тој држави сви били лојални.
Значи та обнова духовности у нашем народу није имала никакву везу са политиком?
Не. У том периоду ја сам често долазио у Београд, разговарао са Амфилохијем док је још био јеромонах. Причали смо о свему. Мене је код Амфилохија фасцинирало да је он један потпуно опуштен човек, нормалан, који је толико скупљао људе, многи су се крстили код њега у Ваведењу, а да није чинио ништа посебно. Једноставно, видели су у њему једног нормалног човека, духовника са великим искуством и великим знањем.
Митрополит Јован, Амфилохије и Атанасије, као што сам рекао били су другови, с тим што се Атанасије замонашио одмах по завршетку Теолошког факултета, са двадесет и две године, а ова двојица су се замонашили са тридесет година. Амфилохије у Грчкој, Јован у манастиру Крка.
Ваше дружење почиње 1977. и траје до избора Амфилохија за епископа банатског 1985.?
Он је изабран за вршачког владику баш када сам ја био у војсци; онда ми је брат донео „Православље“ у којем је био извештај са његовог устоличења. Колико се сећам тада је неко правио препреке за избор Амфилохија на банатску катедру. Биле су још јаке те снаге антицрквене. Тако да је било теже да се изабере за владику вршачког него касније за Црну Гору.
Генерал УДБ-е Крсто Лековић га није волео. А да ли је постојала нека препрека и у томе што је Амфилохије био из школе Аве Јустина?
Можда је то некоме била препрека, али у народу су они тада били познатији од Јустина. То је 1985. година, почиње буђење српског народа. И Слободан Милошевић је изабран за секретара Градског комитета 1984. године.
Причало се да је Антоније Исаковић поклонио прво архијерејско одејаније Амфилохију?
Могуће. И ја сам то чуо, али нико од њих ми није то причао, нити се то нешто наглашавало. У том периоду они никада нису причали о политици, били су познати као интелектуалци који су наступали на духовним трибинама.
Онда сте се упознали и са животом на Богословском факултету, оном старом?
Када бих долазио из Загреба ја сам спавао ту у Патријаршији, а некада сам ишао и у манастир Ћелије. Године 1986. сам се доселио у Београд и онда се упознао са покојним ђаконом Милорадом Лазићем и његовом породицом, а он је био ђакон код Амфилохија у Вршцу. Тада сам одлазио код Милорада, по неколико дана проводио у Владичанском двору.
То је био Владичански двор у Улици Маршала Тита, како се то звало, и ту је било разних доживљаја до 1988., до антибирократске револуције. Док је била аутономашка, али и сепаратистичка, власт стално су били притисци на Амфилохија, напади по новинама итд.
Сећам се једно вече кренули смо за Вршац из Београда, Амфилохије, Милорад, ја и возач. Зауставила нас је саобраћајна полиција Војводине. И све у реду, тражили су исправе од возача, али када су видели кога вози, тражили су да сви изађемо, ставимо руке на кола, извадимо све што имамо из џепова и почели да нас претресају у пустој равници.
То људи не знају, колико је била сурова војвођанерска полиција.
Не знају. То је била једна страховлада. Ја сам то доживео. Као у филмовима, додуше не нашим већ холивудским.
Како је Амфилохије реаговао?
Мирно. Није чак ни коментарисао касније у колима. То се схватало као уобичајени однос према свештеним лицима. Он је то стоички подносио, знао је где је дошао …
Једном приликом, исто код Амфилохија, имали смо трибину у Владичанском двору. Пре ње, на улици ми прилазе два униформисана полицајца, питају ме: има ли нека трибина у Владичанском двору, да ли знате нешто о томе, хоћете ли ићи на трибину? Које је то застрашивање, то је било исто пре 1988. године. Ако су се они бавили тиме у то доба када се спремао распад Југославије, онда је то и идеолошка заслепљеност и лоша намера.
Са Амфилохијем сам ишао у манастир Месић, тада је са нама био и покојни Урош Анић (отац Лука). Амфилохије је тамо обнављао манастир и монаштво, исто као што ће касније радити у Црној Гори, само што је овде црква била мање уништена.
Никада ја у њему нисам видео огорчење, мржњу према било ком политичком систему или било ком народу.
Сјећате се теме трибине у Вршцу?
То је било нешто о историји уметности; говорио је један мој пријатељ, ја и Милорад Лазић, пошто се он бавио естетиком. Али утисак ми је остао од те униформисане патроле која ме је зауставила.
Да ли се ико питао како је том Амфилохију било када је дошао у Вршац? На ког свештеника да се ослони? Ко су искрени верници од оних који му прилазе? Итд.
Све у свему, добра припрема за Цетиње?
Све је то исто било. Само на Цетињу екстремније. Што је причао Лука (Анић) ти не знаш како је то када они по целу ноћ урличу од вечери до зоре: „Ристо, сотоно!“ Као ђавоимани.
А сам Амфилохије увек је највише причао о Светој Гори, о оцу Пајсију, светом оцу Пајсију, кога сам ја касније упознао. Био сам код њега са Атанасијем Јефтићем. Било је ту неких чуда, али нећемо овом приликом о њима.
Амфилохије је највише причао о духовности. Ако бих га једном речју представљао: то је изузетна нормалност без икакве неуравнотежености, без фанатизма.
Каква је била радна енергија Атанасија и Амфилохија? За Амфилохија се причало да је радио по цијелу ноћ.
Ја ћу испричати сада што никада нисам никоме рекао. Када сам долазио код Атанасија, спавао сам у Амфилохијевом кревету. То су спојене собе. Атанасије стварно по целу ноћ није спавао. Он је спавао, колико ја знам, само сат времена после ручка и никад више. По целу ноћ сам слушао његову писаћу машину како куца. То сам чуо својим ушима.
Да ли сте долазили на те трибине које су држали по Београду?
Јесам, ту је долазило доста света. То људи исто не схватају. Кажу: није било репресије. Па није било систематске репресије, нису тукли ко је ишао у цркву, али је приказивано као да су српски свештеници неки примитивни, заостали, дивљи људи. На тим трибинама се показивало супротно: да су свештеници образовани, културни, толерантни …
Неких се трибина и ја сјећам. Сјећам се да је Таса у Православни народни универзитет довео Мирка Ђорђевића, касније познатог као „социолог религије“. Тада се говорило о Берђајеву. Исто је довео и Шешеља први пут у Патријаршију на промоцију књиге оца Жарка Гавриловића?
Мене је Атанасије упознао са Шешељем на Сајму књига 1985. године (узео сам одсуство да не пропустим Сајам књига, а ево до чега смо сада стигли са Сајмом). Сећам се да је Шешељ био жут у лицу, мршав и са великим стомаком после изласка из Зенице.
То је доба патријарха Германа. Патријарх Герман је, као и послије патријарх Павле, имао велико повјерење у митрополита Јована. Он је био човјек велике културе и политички, можда, најсналажљивији човјек у нашем епископату. А, Атанасије је знао да плане и да се залети и на патријарха Германа. Да ли је било тога у вашим разговорима?
Није. Атанасије је знао да ја знам шта он мисли. Сећам се, било је то 1986., у „Књижевној речи“ изађе један афоризам тобож о руском космонауту који се звао Герман Титов, па је било доста смејања. Али никада Атанасије није критику патријарха Германа артикулисао.
И патријарх Герман им је дао пуну слободу у Ваведењу?
Да. Дао им је да служе тамо, знао је шта се у Ваведењу дешава.Није их спречавао да се друже са Добрицом, Матијом, Жиком Стојковићем, Антонијем Исаковићем и осталима. То је било једно јединство. И са нама млађима.
Има изјава Амфилохијевих, из средине осамдесетих када су почеле расправе о томе шта је претежније: да ли Српство или православље? Амфилохије је увијек у први план стављао православно хришћанство.
Сећам се тих прича. Нормално да је православље и хришћанство важније јер то је пројава Бога за нас. Не може ништа бити важније од Бога. А Српство то смо ми, од тога не можемо побећи.
Али пошто пре тога није могло да се буде ни Србин ни православан, то је питање постало важно. Нити он, Амфилохије, нити било који нормалан човек хришћанске конфесије, било да је православан, католик или протестант, неће рећи да је нација већа од вере. Јер Бог нас је све створио. Вера је дар Божји. Не верујемо или верујемо јер смо тако одлучили, као што неки мисле. Када погледамо Свето Писмо и пророци и Богородица и апостоли су позвани.
Ви сте читали Амфилохијеве и Атанасијеве текстове, књиге и чланке. Јесте ли их некада коментарисали?
Обично бих ја питао ако ми нешто није било јасно. Нисмо полемисали.
Њих двојица су били грандиозне личности, обележили су епоху у историји Српске цркве. Духовни препород је кренуо од њих. Посебно Амфилохије као практични пастир који је изградио и обновио 700 цркава у Црној Гори.
И када смо код књига…
После Амфилохијевог упокојења молио сам се за њега. Онда једне ноћи сањам да смо Атанасије и ја у некој просторији препуној књига. Одједном улази Амфилохије, сав преображен светлошћу, и каже нам: „А ви још читате књиге?“ И одлази од нас.
Можда је то порука да више времена проводимо молећи се, а мање читајући интернет.
