I део
Као народ посебно смо склони мишљењу да је тренутно искушење кроз које пролазимо најтеже, да су ова времена најстрашнија, а државне власти најгоре. Овакво мишљење било је доминантно последњих две стотине година.
Имали смо пандемију ковида и празне Цркве за Васкрс 2020. Данас, имамо рат у Украјини и претње глобалним, светским сукобима, претње светском енергетском кризом, инфлацијом, сиромаштвом, и на крају, претње да ће у западном свету доћи до несташица хране.
Међутим, да ли је наше време заиста најтеже?
Не морамо ићи у далеку прошлост. Вратимо се само стотинак година раније, на Васкрс прослављен на пример 1916. године.
1913. године Србија је била у Првом балканском рату, након Кумановске битке, највеће битке нашег времена, у којој је српска војска победила турску у јесен 1912. Следи пролеће на фронту и нови окршаји Срба и Турака.
Већ 1914. године, Васкрс је прослављен тријумфално. Први пут на ослобођеном Косову. Краљ Александар Карађорђевић, присуствовао је литургији у Грачаници и попут православних монарха из старине, причестио се заједно са епископима и свештеницима, директно из златног путира, који је сам даривао Грачаници. Ослобођени су Стара Србија, Косово и Метохија, Македонија и Рашка област. Одлуком великих сила српска војска је напустила своје положаје у Северној Албанији и на јадранској обали које је такође тријумфално ослободила. Национална свест и патриотизам били су на највећем могућем нивоу.
На насловној страни “Политике”, објављеној на Велики петак 1914. године писало је: „…и наше је васкрснуће почело драга браћо, и наш Ускрс ће морати ускоро доћи. Ново жртвовано семе наше нације које су својим лешевима по Тракији, Маћедонији и Албанији посејала браћа наша, учиниће да скоро, можда и врло скоро и ми славимо потпун национални Васкрс…“
Међутим, до васкрса се имало чекати, убрзо наилази и ново страдање…
Већ неколико месеци после тријумфално проведеног Васкрса 1914. године, Краљевина Србија бива нападнута од стране Аустроугарске монархије, након тога Русија објављује рат Бечу и тако почиње Први светски рат. Офанзива и окупација Краљевине Србије заустављена је у самом почетку. Српска победа у Церској бици представља прву победу савезника из Првог светског рата против Аустроугарске и Немачке. Након победе на Церу, следи и победа на Колубари, и након ових славних битака, страних војника није било у Србији све до октобра 1915. године.
Међутим, одмах по завршетку Битке на Сувобору, Србију напада још један, невидљиви непријатељ, као и данас. Био је то пегави тифус. Велика епидемија пегавог тифуса избија у Србији у зиму 1914. на 1915. годину. У Србији оболева пола милиона људи, а по званичним подацима умире око 150000, што је тридесет процената оболелих. Епидемија је контролисана онолико колико је здравствени систем у Краљевини Србији у ратом опустошеној држави то могао да учини. Епидемија је трајала од децембра четрнаесте до маја 1915. Када је епидемија достизала врхунац, дневно је умирало стотину лица.
Град Ваљево, био је затворен, претворен у болницу. Васкрс је слављен у карантинима, и здрави људи нису излазили из својих кућа.
Почетком октобра 1915. године из правца Новог Београда и Земуна почиње нова офанзива на Србију, аустроугарску и немачку војску од преко 800,000 људи предводи фелдмаршал Август Фон Мекензи, који се те 1915. године прославио победама на источном фронту. У исто време, јужну, источну и југоисточну Србију нападају Бугари, који продиру готово до Ниша, и онемогућују повлачење српске војске према Солуну, освајајући Скопље.
Петог и шестог октобра је бомбардован и сравњен са земљом Београд, на који је испаљено 30000 пројектила (33. пут у својој историји). У двадесетом веку биће бомбардован још три пута, од тога такође за Васрс 1944. и за Васкрс 1999. Од укупно 36 бомбардовања, шест пута је сравњен са земљом. И још увек постоји. Ниједан град на свету није претрпео толико разарања и страдања, а да је и даље ту. Ово чини Београд најлепшим и највећим градом на свету.
Седмог октобра непријатељи прелазе реке Саву и Дунав. Српска одбрана налазила се на положајима данашње Аде Циганлије. Код Небојшине куле искрцава се Осми аустроугарски корпус, браниоци Београда потискују освајаче у реку, али су непријатељи далеко, далеко бројнији, двадесет наших батаљона, напало је 130 непријатељских батаљона. Наших људи је било једва толико да покријемо фронт који се пружао на педесетак километара од Београда према Остружници и даље на запад. Резерве готово и да није било. Заједно са Београдом, нападнуто је и Смедерево.
Влада Србије се тада налази у Нишу, који је ратна престоница Србије још од 1914. Никола Пашић и министри сматрају да ће им се савезници придружити и одлучује да пружи максимални отпор окупатору. Уместо савезничке, француске војске, у Ниш стиже бугарска војска. Иако савезници још од септембра знају да се спрема напад Немачке, Аустроугарске и Бугарске на Србију, одлучују да нам не помогну. Један за другим, падају Шабац, Ваљево, Бугари освајају Пирот, Ниш, Лесковац.
Српска војска и народ избегавају опкољавање, повлаче се из Краљева на Косово и доноси се одлука о стратешком повлачењу кроз Албанију, ради спајања са савезничким војскама. Повлачио се и обичан народ, мајке са малом децом, чиновници, нешто француских и енглеских морнара који су учествовали у одбрани Београда.
Док се народ и војска повлаче ибарском долином, краљ Петар Карађорђевић је у Багрдану, код Јагодине, у првим линијама фронта. Бранио је одступницу српској војсци, са Павлом Јуришићем Штурмом и Трећом армијом, северну одступницу штити Живојин Мишић са Трећом армијом. Источни бок држе Друга армија и тимочка војска која је годину дана раније извојевала победу на Церу, предвођена Степом Степановићем. Повлачење није било стихијско, већ планско, између осталог, јер је војска чувала одступницу цивилима.
Српска војска и народ стижу до манастира Студеница. Студенички монаси узимају кивот са моштима светог краља Стефана Првовенчаног и повлаче се ка Косову са њим, као симболом српске државности. Ово није прво измештање моштију српског краља, првог из светородне династије Немањића. Током Кочине крајине у деветнаестом веку, Карађорђе тада као аустријски војник, прати мошти Стефана Првовенчаног у збег из Србије у Срем, у фрушкогорски манастир Крушедол. Ово је био и лични мотив Карађорђу. Када је подизао устанак против Турака, на заставе је ставио иконе Стефана Првовенчаног, показујући тиме да се не буни само против дахија, већ да обнавља српску државу, српску државност.
На седници четвртог новембра у Рашкој, влада доноси одлуку да нема капитулације, нема сепаратног мира, већ да је време да се војска повуче. Војвода Путник говори да је војска спремна за повлачење чак и преко Албаније. Регент Александар стиже на Косово и помишља, хоће ли се овде сломити и српска модерна држава, попут српске средњовековне. Штаб се повлачи постепено са народом, из Ниша у Краљево, па долином Ибра у Рашку, Косовску Митровицу и на крају у Призрен.
Након Призрена, српска војска и народ почињу повлачење преко Албаније у неколико колона. Од Призрена преко Албаније до Скадра, повлачиће се краљ, регент, влада, врховна команда и мањи део војске. Највећи део војске, кренуће из Пећи, преко Проклетија и Црне Горе, до Скадра. Последњи пут окупљена на Газиместану, попришту славне Косовске битке из 1389. српска војска се окупља тек на Крфу.
Када су Аустроугари били на само осам километара од Призрена, са последњим војницима повлачи се и стари краљ, сакривши своју круну у згради Призренске богословије.
Бранислав Нушић, сведок ових догађаја, каже да му је Пећ личила на гробницу, а да су улицама ходале сенке бивших људи. На улицама су гореле ватре, спаљивали су се поверљива документација и архиви. Пре напуштања отаџбине, српски војници су узимали по шаку своје земље и стављали је у недра, у џепове…
Степа Степановић се са Другом армијом повлачи долином реке Бистрице, пењући се на планину Чакор. Прелазе превој висок 1800 метара, при температури од минус двадесет. Планинских стаза нема, онај који би напустио утабани пут којим су војници пре њега прошли, умро би од смрзавања. Војска је очекивала помоћ од локалног становништва у планинама Црне Горе. Међутим, ова помоћ је изостала, једноставно, сељаци нису имали довољно хране ни за себе. И даље се војска пробијала и кроз народне збегове. Српски војници били су гладни, промрзли и уморни. Колона је била толико дуга, да је, по речима нашег највећег историчара, Милоша Ковића, у тренутку када је чело стигло у Подгорицу, зачеље тек кретало из Андријевице.
Тада се борбе из Србије селе у Црну Гору, током пуна два месеца, две српске војске чувају оступницу, да би се главнина војске и цивила повукла. Једна под командом Живојина Мишића, друга под командом сердара Јанка. Врхунац отпора окупацији српског народа у Црној Гори био је у Бици на Мојковцу. Захваљујући овој победи српски народ и војска су успели да се повуку. У народу је остала запамћена изрека: “Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Ускрса на Кајмакчалану.”
Дрим је наша војска прешла преко чувеног Везировог моста, који је био залеђен и толико стрм, да су се војници четвороношке пели уз њега, са старим војводом Радомиром Путником, кога су војници носили. Током спуштања, коњи и војници су упадали у ледени Дрим. Људи су умирали, најпре од хладноће, али и болести, умора и глади. Планине су негостољубиве, нема заклона, а ни хране, поред оштре зиме Срби страдају и од заседа непријатељски расположеног локалног албанског становништва. У нижим пределима пада суснежица и путеви су мокри, а у вишим пределима снежни сметови су два метра висине. Опанака давно нема на ногама, људи умотавају ноге у крпе, говоре међу собом, ако не знаш где је пут, погледај где леже мртви српски војници. У најнепроходнијим деловима пута прелази се једва десетак километара дневно.
Током повлачења кроз Албанску голготу, у албанским и црногорским планинама животе је изгубило преко 20000 људи. Са војском и народом, Албанију је прешао и стари краљ Петар Карађорђевић, са воловима, колико је могло, а кроз планине пешке, као и регент Александар Карађорђевић, који се током пута и разболео и био је оперисан. Регент се никада није потпуно опоравио од преласка албанских планина. Као последица ових болести, чак и када је убијен у Марсеју, краљ је био тешко болестан и имао једва 49 килограма.
У граду Скадру где је била привремено смештена српска војска, избеглице и команда, нема хране коју су обећали савезници. Људи умиру од глади, свуда по улици су лешеви коња, војници се крију испод стреха од кише, сва врата су им затворена, капци на прозорима спуштени.
На Светом Јовану Медовском су први пут видели море, педесетак километара јужно од Скадра. Савезничка војска никада није стигла до Светог Јована Медовског, овај пут не својом кривицом. Због близине Котора, сваки други брод који је требало да уплови у залив, био је потопљен. Између осталих, и брод са четири хиљаде црногорских добровољаца који су дошли из Америке. Никада не можемо бити сигурни у број умрлих Срба у овој луци, умирали су ујутру, животи су се гасили крај угашених ватри, сахрањивани су у камењу или у чамцима који би били пуштани да се отисну у пучину.
Регент Александар тад у помоћ зове руског императора Николаја II Романова, пише му писмо 18. децембра. Николај му одмах одговара, дивећи се храбрости српске војске и народа и обећава му васкрс српске државе. Уз то, руски император прети савезницима да ће иступити из рата, ако се хитно не помогне српској војсци. Српска војска тако добија помоћ савезника, али много јужније, тако да сви крећу у још један марш, 240 километара даље, преко мочварног терена западне Албаније.
Једва четрдесетак километара пута је било проходно, остало су биле баруштине, војници су ходали кроз воду, блато и глиб. По сведочанствима војника, живи су ходили по телима умрлих другова, браће сабораца да не би газили у воду. Када су наишли на реку Мат, коју је требало да пређу, Срби су узвикнули: “Морава!” Подсетила их је на њихову реку, на њихов родни крај, понадали су се да су близу куће. У тешким боловима, заједно са својим војницима, реку је преко импровизованих скела прешао и Александар Карађорђевић.
Последња колона српске војске, која се кретала трећим правцем повлачења била је Тимочка дивизија, међу којима је било и двојице мојих прадедова. Тимочани су у повлачење кренули заједно са регрутима, који још увек нису прошли ни војну обуку, голобрадим младићима од седамнаест година, међу којима је такође био мој трећи прадеда. Уз пут су пекли кожу са својих опанака и јели је да не би умрли од глади. Од тридесет и три хиљаде војника колико је кренуло овом, најопаснијом маршрутом, на Крф стиже једва једанаест хиљада људи.
У Валону српски војници улазе марширајући у две колене, под исцепаним заставама српске краљевине. Исцрпљени и уморни од марша, и овде, у последњој тачки албанске голготе Срби умиру. Сахрањивани су у песку, непосредно уз морску обалу. Временом, море открива посмртне остатке српских витезова и током 1916. и 1917. италијански војници их сахрањују у заједничку гробницу, спомен костурницу. У Другом светском рату ова костурница је уништена и данас нема ниједног трага српских гробова у Арти и Валони.
Умрли Срби су стављани на гомиле, које су биле више од просечне висине човека, а дуже од десет метара.
Из Валоне српски војници, њих готово 160000 долазе бродићима на Крф. Срби су евакуисани у периоду од 26. јануара до 5. априла, када је у италијански брод укрцан последњи српски војник. При доласку главнине српске војске на Крф, француски војници их дочекују свирајући српску химну, из хиљаде грла чује се: “Боже спаси, Боже брани, српског краља, српски род…” Француски војници плачу. Описујући српске војнике, савезнички официри говоре да су то више костури него људи, поједини од њих одрасли мушкарци у двадесетим и тридесетим годинама, тешки су између тридесет и четрдесет килограма. Они чији су животи угрожени, превезени су на острво Видо. Широм Крфа, направљено је 27 српских војничких гробаља. Крајем тридесетих година, ова гробља су есхумирана, а посмртни остаци су сахрањени на Виду.
На Крфу је умрло 7000 српских војника. Укупно, током албанске голготе, умрло је 77455 српских војника и око 140000 цивила.
На Крфу је 1916. прослављен Васкрс.
Скривени међу стогодишњим маслињацима, уз топлу климу и редовну храну, после само неколико месеци, српски војници бивају потпуно опорављени. Тада настаје најлепша српска песма: “Тамо далеко”. Кнез Трубецки је написао тада да је препород српске војске обећавао и васкрс српске државе.
Опорављени, српски војници пробијају Солунски фронт, после само годину и по дана, улазе у своју домовину на Кајмакчалану, и ослобађају читав простор бивше Југославије. Прелазе у маршу 750 километара да би прославили Васкрс са својим породицама које нису видели четири године.
Када помислите да вам је тешко и да живите у најстрашнијим и последњим временима, сетите се својих прадедова и њихових подвига, без којих ни нас не би било.
Опростите нам, наши свети преци.
