Борба за језик је кључна у очувању српског наслеђа у Црној Гори. Зато иницијатива НВО „Ми знамо ко смо“, која је црногорској скупштини поднела петицију за изједначавање српског и црногорског језика значи одсудну борбу за за заштиту српског националног идентитета и српских националних интереса у Црној Гори.
Питање језика је услов свих услова опстанка Срба у Црној Гори и ако се на пољу политике могу правити компромиси и уступци, ако се компромиси и уступци могу правити чак и на симболичким питањима, питање језика је црвена линија, каже историчар Богдан Живковић поводом вести да је НВО „Ми знамо ко смо“ Скупштини Црне Горе поднела петицију којом се тражи да се српски језик изједначи са црногорским, како у унутрашњем правном поретку, тако и у контексту приступања Европској унији.
Петиција је предата Уставном одбору Скупштине Црне Горе, а потписивање је отворено од 16. новембра до 15. јануара.
Иницијатори петиције сматрају да процес европских интеграција отвара ново питање: да ли ће се у будућим документима и институцијама Европске уније подразумевати искључиво црногорски језик или ће српски добити равноправан третман.
Црвена линија преко које нема преласка
Према Живковићевим речима, језичко питање постало је једно од најважнијих политичких питања након референдума о црногорској независности 2006. – тадашњи режим Мила Ђукановића препознао је значај језика у обликовању нове националне свести и удаљавању Црне Горе од њеног српског историјског и културног наслеђа.
„Изјашњавати се као Црногорац на попису, рећи да сте национално Црногорац, није значило у Црној Гори бити антисрбин или негирати било какве везе са Србијом. То је било једно посебно саморазумевање у којем национална декларација није била толико важна. Најбоље то видимо по томе што смо 1991. године имали референдум на којем је огромна већина грађана Црне Горе гласала за заједничку државу, а национално се изјашњавала као Црногорци“, објашњава наш саговорник.
У том процесу, додаје, нису коришћени само политички и уставни механизми већ су изграђиване и институције које су требало да обезбеде дугорочно институционално утемељење црногорског језичког стандарда. Уложени су напори да он постане једини званични језик у црногорском уставу, за оснивање универзитетских катедри и института за изучавање тог језика.
Иницијатори петиције сматрају да процес европских интеграција отвара ново питање: да ли ће се у будућим документима и институцијама ЕУ подразумевати искључиво црногорски језик или ће српски добити равноправан третман.
Живковић упозорава да би евентуално укључивање црногорског језика међу званичне језике ЕУ представљало додатно институционално учвршћивање језичке политике која је спровођена након стицања независности.
„Сада се српски народ у Црној Гори и српски језик нашли су се пред следећим изазовом – да се даље нормирање црногорског језика настави кроз то што би он у процесу приступања ЕУ могао да постане и званични језик Европске уније. То би том идеолошком конструкту званом црногорски језик дало велики међународни легитимитет“, истиче он.
Управо због тога, како каже, група младих српских интелектуалаца окупљена око иницијативе „Ми знамо ко смо“ одлучила је да покрене питање равноправности два језика и затражи од црногорских институција да се оно реши пре завршетка европских интеграција.
Равноправност као принцип
Међу младим српским интелектуалцима окупљеним око НВО „Ми знамо ко смо“ које Живковић помиње је и Љубица Симоновић, која подсећа да се, према резултатима последњег пописа, око 33 одсто становника Црне Горе изјаснило као Срби, док је српски језик као матерњи навело око 44 одсто грађана.
„У Црној Гори имамо око 33 одсто Срба који се тако национално изјашњавају, а негде око 60.000 Црногораца и припадника неких других мањинских народа такође се изјаснило да им је матерњи језик српски. Од тог пописа прошле су две године и тема је у политичкој јавности некако заспала, али смо, покретањем иницијативе на сајту и друштвеним мрежама, сведочили великој заинтересованости грађана Црне Горе“, каже Симоновићева.
Према њеним речима, идеја „Ми знамо ко смо“ је да Црна Гора у ЕУ уђе са језичком равноправношћу, односно да српски језик има равноправан статус са другим по бројности језиком, црногорским.
Симоновићева одбацује оптужбе према којима би изједначавање два језика угрозило црногорски идентитет; напротив, равноправност заправо представљала примену принципа на којима почива Европска унија.
„Ако говоримо о дискриминацији, узимајући у обзир чињеницу да је српски језик већински језик којим говори становништво Црне Горе, можемо само рећи да се већина грађана који говоре српским језиком може осећати, односно осећа дискриминисано. Ни у једној земљи Европе не постоји сличан случај да је већинска језичка заједница дискриминисана“, истиче она.
ЕУ је заснована на принципима демократије, равноправности и културне разноликости, због чега сматра да признавање српског језика не би могло да представља препреку европском путу Црне Горе, додаје наша саговорница.
„Самим тим, идеја да и српски језик добије равноправан статус и да са тим статусом уђемо у ЕУ апсолутно може само да иде у прилог томе да се придружујемо идејама на којима је конституисана Европска унија“, наводи она.
Политички изазов
Према мишљењу Богдана Живковића, иницијатива „Ми знамо ко смо“ представља политички изазов за владајућу већину у Подгорици, која је, како каже, састављена на фрагилном компромису и чине је странке које се позивају на заступање интереса српског народа, али и политичке групације које идентитетска питања не желе да стављају у први план.
Ипак, питање положаја српског језика не може се трајно склонити с дневног реда, без обзира какав буде институционални одговор на петицију.
„И колико год неке моћне странке, као што је ’Покрет Европа сад’ беже од оваквих тема, ово није тема од које је лако побећи. Ја сам става да су идентитетска питања важна, поготово у подељеним друштвима као што је црногорско. Док не дође до свеобухватног и правилног решења тог питања, које може да добије подршку натполовичне већине црногорског становништва, ово питање неће испасти из очију јавности. Није га могуће гурнути под тепих или потиснути причом о другим политичким питањима“, закључује Живковић.
Никола Јоксимовић