Покрет за одбрану Косова и Метохије

Слободан Самарџић: Сасвим нова историјска ситуација

Слободан Самарџић (Извор: Видовдан.орг)

У Србији је политички плурализам за три и по деценије уписао пуни круг. Од његовог  фактичког и законског настанка почетком 1990. до дефинитивног распада страначког система на октобарским изборима о.г, политички плурализам много је дуже храмао у аутократском окружењу него што је тапкао у демократском. У свом дужем периоду (1990-2000. и 2012-2026), није поседовао два нужна предуслова за своје нормализовање – регуларне изборе и правнодржавни оквир. У периоду од 2000-те до 2012. регуларни избори одвијали су се упоредо са настајањем правне државе (владавине права). Тај процес нагло био је прекинут обновљеном аутократијом која се сигурним корацима кретала ка тиранији. У поретку симулираног плурализма опозиционе странке нису имале своје место, а поредак је одржавала квазистраначка каста са својим сателитима.

То безнадежно хибернирано стање прекинуто је деловањем нестраначког и неинституционалног, али масовног и  необично смисленог друштвеног покрета. После дугог периода политичког спонтанитета покрету се указала се шанса за промену режима у виду ванредних избора. Студентски и општедруштвени покрет били су довољно самоуверени да без премишљања уђу у изборни процес за који се унапред знало да ће бити уобичејено нерегуларан. Исход је показао да су били у праву. Режим је био поражен и то са прилично великом разликом.

И шта сад? Како од још једног новог почетка подизати срушену кућу Државе? Штавише, како пре градње санирати терен пун рушевина пораженог режима.  

У Србији је последњих трију година све била атипично, па је атипично и постизборно стање. У Скупштину долазе представници новог и старог поретка, једног још неизграђеног и једног с обе ноге у тек протеклом времену. Шта у таквим околностима значи стабилизација стања у држави и друштву, што се с нестрпљењем очекује. Ако кренемо од прве новолегалне институције – Скупштине, њен најпречи задатак је формирање Владе, из простог разлога што ће тек тада прорадити релација законодавство-извршавање, та жила куцавица сваког политичког поретка. Упоредно са деловањем правосуђа, класична тројка система поделе власти бавиће се санацијом државе и друштва после деценије и по њиховог разарања. Али, бавиће се и собом, својом унутрашњом енигмом – ко смо ми тако атипични у једном атипичном политичком окружењу.

Ова дилема проистиче из историјске чињенице нестанка страначког система Србије. Наше рефлексије о модерној и савременој политици чврсто су везане постојање странака. Оне су извор реалног функционисања политичког система какав год он био. Не само у  типолошком смислу већ, више од тога, у свакодневној политичкој стварности која увек представља простор стварања, спорења и сукобљавања свега у друштву што осећа, мисли и дела политички. Од како постоји тзв. масовна демократија, заправо демократија општег права гласа, странке су одувек чинилац представљања, сажимања и осмишљавања друштвених интереса у политичкој сфери. Стога, ако њих нема, не у сингуларном него у плуралном смислу, онда је реч или о аутократском поретку или о неком системски нерегулисаном стању.

Последњи избори у Србији били су лабудова песма страначког система. Страначка опозиција нестајала је са политичке сцене упоредо са растом хегемоније владајуће странке и последичног успостављања поретка личне власти. Јачање диктатуре онемогућава нормално деловање опозиције, а тиме и функционалан политички плурализам.

Друга тенденција овог процеса јесте неспособност опозиције да се према режиму постави ако не као јединствен а онда као опозитно синхронизован политички чинилац. О томе добро сведочи уредно учествовање опозиционих странака на пет неуредних избора који се одржаше у свега девет година. Једини изузетак из овог уврнутог правила био је бојкот дела опозиције избора из 2010. године. Тај  бојкот, иако опозиционо крњи, показао је слабу тачку изборних манипулација режима – његову „способност“ да поседује деведесет одсто посланика, што није одговарало ни великој подршци Европске уније. Добро се памти брза реакција А. Вучића непосредно после тако супериорне победе, када је најавио скоре ванредне изборе. Схватио је да је преиграо самог себе, премда без последица по свој режим. Дакле, није важно, идемо на друге ванредне изборе (2022), а затим и на треће (2003). Тако и би.

За разлику од половичног бојкота 2000. године, наредна два избора били су пословично уредно неуредни. Томе су допринели ЕУ и ОЕБС-ОДИР својим мисијама убеђивања опозиције да ће инсистирати на изборним правилима и препорукама, које су власти оберучке прихватале а предано кршиле. Остављене на цедилу поводом асистенција поменуте европске двојке, а трајно неспособне да се заједнички супротставе режимским манипулацијама, све познате странке решиле су да своје опозиционо деловање, а и смисао свог постојања, сведу на борбу за опстанак. И то свака за себе. У најважнијим тренуцима ове одлуке, приликом избора, њихов циљ је био прелазак цензуса. То је био њихов допринос одржавању вишеденијског царства страначког квазиплурализма у Србији. Његов последњи трзај није био само изборни пораз режима него и изборно поништење страначког система уопште.

Исто се односи и на судбину доскора свевладајуће странке. Она је престала да буде политичка странка својим брзим преображењем у политичку касту криминалног типа са великом подструктуром најсиромашнијег друштвеног слоја. Опозициони статус у новом парламенту није њено природно окружење. Осим тога, њено природно одумирање убрзаће законско испитивање њених челника због масовног кршења Устава и закона и одговарајуће казне које их очекују.

После избора који су окончали деценију и по поретка личне власти, Србија се нашла пред „дилемом истовремености“ (израз-концепт немачког политиколога Клауса Офеа, коришћен у анализи прелаза посткомунистичких држава из диктатуре у демократију). Реч је о случају када се победничке владе после дугорочних диктатура сусретну са проблемима чија решавања подразумевају различите временске релације. Стицајем историјских прилика, нова власт сва та питања мора да решава симултано, тј. одмах, у истом времену. У  данашњој Србији сведоци смо исте врсте задатка. Дакле, на првом месту су проблеми који за своје решавање захтевају време најмање целог владиног мандата. То су по нашем виђењу следећи:

– превођење невидљиве, политички дириговане и тотално корумпиране привреде у законску, имајући у виду и обнову њеног институционалног окружења;

– симултана селекција и обнова правосуђа;

– стварање нових политичких странака и минимална консолидација страначког живота;  ново законодавство.

Потом следе проблеми који траже време бар половину владиног мандата:     

  • заштита националних интереса на Косову и Метохији и доношење посебног закона о суштинској аутономији Покрајине;
  • регулисање односа са Европском унијом, имајући у виду обостране проблеме у текућој политици придруживања/приступања и потребу редефинисања односа;
  • симултана селекција и обнова сектора унутрашње безбедности;
  • сређивање односа са бившим републикама СФРЈ;

И, најзад, будућа влада имаће посла са сијесетом текућих питања која траже највишу једну мандатну годину, као што су:

  • борба против ендемског криминала;
  • реформа и уређење јавних предузећа;
  • снадбевање с енергентима и реформа електропривреде;
  • промена медијске сцене;
  • текућа спољна политика и друго.

Периодизација решавања ових и других питања може бити и другачији, али то не мења ствар када је реч о природи проблема који стоје пред новом владом, тј. властима.

Крај свих ових објективних изазова, Србија данас располаже новим политичким актерима насталим из студентског покрета који је у неповољном изборном процесу збрисао штеточинску власт. Новонастала политичка структура располаже високим легитимитетом и ауторитетом, великим корпусом знања из многих области јавног живота, али и прилично скромним политичким искуством. Стање у много чему различито од странкама које су деловале претходних деценија. Сада, поред објективне тешкоће која произилази из различитих временских структура решавања бројних проблема, постоји и тешкоћа адаптације новог делатног субјекта у чијим  ће се рукама наћи политичка власт. У Србији се отвара нова позорница политичког која стоји у озбиљном дисконтинуитету са искуством из прошлих деценија. То је најмања цена подухвата обарања прошлог режима, али и једина отворена прилика да Србија стане на чврсто тле своје обновљене државности.

Србија данас има на располагању ретку изборну победу, заслужену скупштинску већину и изборни програм њене Студентске листе. Тај документ је прихватљив у својој програмској ширини, начелној јасности и довољној уопштености која омогућава општу сагласност победничког бирачког тела. Све остало припада блиској политичкој будућности у којој од једне атипичне опште ситуације треба крочити на неповратан пут ка стабилном поретку и добром управљању јавним животом. Ако је то задатак Српске листе и њених институција, онда постаје јасно да она има одговорнију и временски дужу мисију него што се могло претпоставити. Њен посао утемељења је сложенији и тежи од пуког прелаза ка професионалном политичком животу и његовим учесницима. После пораза једних који су јавну политику претворили у приватну ствар и других који су нестали у олуји злог времена, нови политички актери могу настати само из искуства нове српске политике.

За почетак, њу одликује посвећеност Уставу Србије и изборни програм који је у чврстој вези са њим. Све остало је ствар политичког процеса кога је немогуће сагледати у конкретним акцијама нових делатника. Те активности треба тек да се догоде, а оно што је неупитно јесте неочекивано успешан почетак. Зато, понајмање што се од заинтересоване и знатижељне јавности може затражити јесте добронамерно пружање шансе онима који су у три тешке године осветлали образ Србије.